recenzije

13.06.2012.

Milan Petrović & 39 Friends: Excursion (SKC Novi Sad)

Beogradski klavijaturista svojim likom i delom nastupa kao svojevrsni misionar, koji će ljubiteljima popa, roka i estrade otkriti zavodljivi svet instrumentalne muzike

Posmatramo li stvari iz perspektive radne etike, teško je ne nahvaliti na sav glas klavijaturistu/orguljaša Milana Petrovića. Muzičar koji je tokom prethodnih 15-ak godina bio poznatiji kolegama nego iole širem auditorijumu, trenutno je glavna koncertna atrakcija. Nije to nikakvo preterivanje – njegov aktuelni kvartet je za svega godinu dana održao impresivnih 50-ak koncerata, gostovao u Kovinu, Kovačici, Novoj Pazovi… i drugim mestima koja domaćim instrumentalistima ni ne padaju na pamet.

Sam Milan je gostovao po svim živim televizijskim i radijskim programima, a svako malo na Fejsu izleće neki njegov novi video klip ili koncertna najava. Prateći njegove aktivnosti, imate utisak da je instrumentalni bluz/džez/fank zabavan i populan koliko i estrada. Naposletku, sve to deluje veoma ohrabrujuće i pohvalno za scenu kojoj se pripisuje višak elitizma ili lenje autističnosti, ili naprosto nedovoljno potencijala da pokori omladinu i starinu okrenutu grandolikim sadržajima.

Ko je, dakle, taj Milan Petrović? Pre nego što je potpuno kročio u svet instrumentalne muzike, bio je član Del Arno Banda i pratećeg sastava Ane Stanić, što ga ne preporučuje bogzna kako ljubiteljima džeza (mada je dobro došlo njegovom „tržišnom“ pristupu medijima). S druge strane, zabeležio je nekolicinu saradnji na BG bluz sceni, te je, oduševljen nastupima Wressnig-Crivellaro Trija, rešio da i sam proba da radi nešto slično.

Kako sam priznaje, nije imao ideju da prvi album snimi sa čak 38 muzičara (39. gost je fotograf Ivan Grlić), ali je brzo uskočio u mašinu pa je naposletku čak bilo i neostvarenih želja (na pr. Anton iz Partibrejkersa). Dakle, nema sumnje da se radi o konceptu na koji je autor itekako ponosan i iza koga stoji svim srcem i dušom – a kako i ne bi kada se među gostujućim muzičarima nalaze Vasil Hadžimanov, Vlada Maričić, Ivan Aleksijević, i druge kolege znatno većeg renomea na sceni – da nabrojimo samo najpoznatije džezere.

Takav je koncept, međutim, i veoma nezahvalan za umetnika, jer treba posložiti muzičare sa različitih strana domaćeg muzičkog spektra, od džezera preko bluzera do popera, pritom zadržati autorski integritet, te od nabacanih muzičkih komada napraviti smislenu i zaokruženu celinu.  Koliko je Milan u svemu tome zapravo bio uspešan?

 

 

Vrednost njegovog dela valjalo bi procenjivati na osnovu realnih dometa. Ako krenemo da cepamo džezersku dlaku, lako ćemo primetiti da tu nema bogzna kakvih sola ili harmonija koje će nas pomeriti sa stolice, pa i Vasilov kratak i rutinski uzlet u „Autumn in London“ deluje više nego osvežavajuće ljubiteljima virtuozne svirke. S druge strane, bluz i fank momentima je preovlađujuća pop forma otupela oštricu, pa umesto ogoljene duše imamo stilske matrice upakovane u pedantnu produkciju i aranžmane.

O kojim dometima, onda, pričamo? Odgovor na to pitanje treba tražiti u početku teksta – Milan Petrović svojim likom i delom nastupa kao svojevrsni misionar, koji će ljubiteljima popa, roka i estrade otkriti zavodljivii svet instrumentalne/improvizatorske muzike. Prema tome, njegov pristup radu – barem na ovom albumu – nameće imperativ stvaranja hitova, pevljivih pesama, upečatljivih centralnih tema i kompaktnih aranžmana sa radijskim potencijalom.

Milan u tome uspeva u nekoliko navrata. Ciljani hit „Orient Express“ sa Wikluh Skyjom, klackajuća je bluz forma sa veštim rasporedom pevušenja, školskih strofa i sviračkih finesa, dok se singl „Amsterdam Central Station“ odveć prepušta mlakom, neutralnom refrenu koji bi mogao da prođe kao muzika za džingl/reklame.

Za moj ukus, Petrović najviše profitira kada pokuša da utegne ritam sekciju i isturi kompaktne duvače u prvi plan. Bez premca na albumu je „Belgrade Funky Time“ koja prijatno asocira na muziku iz serije „Otpisani“, sasvim su pristojne „Jam in Rome“, pa „Nuits soul la Tour Eiffel“, te „Afroman in New York“. Najuspešnije koketiranje s bluzom autor može da zahvali gostovanju članova Raw Hide u „Memphis Blues Nights“ – šarmantni i precizni udarci po dirkama, razigrana usna harmonika, lepa tema, sve je na mestu.

Kako se i očekuje od ovako razuđene ploče, ima i stilskih lutanja, nepotrebnih prepuštanja gostujućim autoritetima (na pr. stereotipni latino izlet Vlade Maričića u „Talkin about blues and Cuba“), te nezahvalnih asocijacija na autorovo pređašnje pop iskustvo (prekomerna „smooth“ atmosfera u „Santorini view“).

Na kraju, podsećanje: Milan Petrović sada ima stalni četvoročlani bend (ritam sekcija/klavijature/saksofon) i čvrsto je rešio da „revijalni“ pristup zameni kompaktnom bendovskom svirkom. Najavljuje da će sledeće zvanično izdanje biti koncertni snimak, što navodi na zaključak da se odriče lepe studijske produkcije, te da bi voleo da zasuče rukave i „zaprlja“ svirku. Uprkos trenutnim manjkavostima, dobar je to i pošten pristup muziciranju, koji će na ovaj ili onaj način, kad-tad uroditi plodom. U međuvremenu, Milanu želim da pokori narodne mase – i masi da je Milan pokori.

 

 

Numere: Amsterdam Central Station; Orient Express; Jam in Rome; Autumn in London; Cool Swing from Pančevo; Belgrade Funky Time;   Travelling by Mississippi; Santorini View; Nuits soul la Tour Eiffel; Memphis Blue Nights; Afroman in New York; Talking about Blues & Cuba.

Spisak muzičara: Milan Petrović – klavijature, orgulje; Dušan Bezuha – gitara; Wikluh Sky – vokal; Vasil Hadžimanov – klavir; Ivan Aleksijević – klavir; Vladan Vučkovic Paja (gitara); Aleksandar Petrović (Aca Seltic) – vokal; Ana Stanić – vokal;  Alberto So Sabi – perkusije, vokal; Aleksandar Zafirov Zafa – gitara; Branko Isaković – bas; Vlada Maričić – klavir; Lazaro del Toro Vega – perkusije, vokal; Nidya Moya – vokal; Jovan Ilić – usna harmonika; Blagoje Nedeljkovic Pače – bubnjevi; Boris Bunjac – perkusije; Bora Veličković – truba; Mihajlo Bogosavljević – trombon; Aleksandar Radulović – perkusije; Marin Petrić Puroni – perkusije; Mihajlo Dimitrijević – bas, perkusije; Darko Golić – kontrabas; Vladan Stanošević – gitara; Vladan Stanojević – bas; Milan Jaraković – bas; Ivan Stanošević Giba – gitara; Rade Krivokuća – bubnjevi; Ljubomir Đordjević – usna harmonika; Lehel Nađ – saksofon; Marko Perić – bubnjevi; Marko Cvetković – bas; Bogdan Zdjelar – bubnjevi; Ivan Balvanliev – gitara; Nataša Kolartz – vokal; Bojana Stamenov – vokal; Radovan Simjanoski – buzuki; Radomir Petrović – harmonika; Radovan Rosić – bubnjevi.

 

Tagovi: , , , , , , ,



Оставите одговор

*


*