Kenny Garrett u Novom Sadu: Svetilište afroameričke kulture i umetnosti

Desio se i 25. jubilarni Novosadski Jazz Festival, ovog puta u Pozorištu mladih i u Domu kulture. Moram priznati da mi je nedostajala akustika i prostranost SPN-a. Svakako, ušuškana intimnija atmosfera u Pozorištu mladih je imala svoje čari, ponajviše ispred ulaza, gde se pred koncert pravila vesela gužva ljubitelja džeza i podosta lokalnih muzičara i muzičarki.

Kao jednom od najvećih regionalnih džez manifestacija, ovom festivalu duge tradicije je gostovanje svetskih zvezda mainstream džeza odavno trademark. Publika je naučena da iščekuje nastup nekog poznatog, neupitno kvalitetnog lidera svetske džez scene svakog novembra. Na moje oduševljenje, ove godine je u pitanju Kenny Garrett. Idol moje mladosti.

Desetak dana pred njegov koncert, karte su već uveliko bile rasprodate. Jedini način da prisustvujem ovom spektaklu bilo je da Nikoli i Zlatanu sa Jazzina obećam da ću napisati svoje utiske o koncertu, pa sam tako „rešila“ novinarski pass. I ja sam jedna od onih altistkinja koja nije odolela ogromnom uticaju Kennyja Garretta s početka devedesetih pa do kraja svojih studija. Na džez akademiji smo svi imali majstorki set up: alt Selmer šesticu, Selmer Short Shank Soloist E piflu i istraživali da li je Garrett prešao sa Hemke br.3,5 trske na br. 4. Podrazumevalo se da svako ko svira alt hoće da zvuči kao on. Zelenih ušiju, mislili smo da je to zbog saksa, pifle i trske; slatkoća i ovalna toplina njegovog sounda, mekano precizan frazir, neodoljiva originalnost koja direktno, u najkraćem roku, transportuje u stanje transa. Naravno da je njegova autentičnost višeslojnija i značajnija od toga.

Sa blistavom karijerom solo umetnika tokom više od tri decenije, saksofonista i kompozitor Kenny Garrett je jedan od najsjajnijih i najuticajnijih živih majstora savremenog džeza. On je jedan od onih muzičara kojeg nije potrebno uspoređivati sa prethodnicima ili savremenicima kako bi prikazali legitimnost pripadanja džez kanonu. Pre će biti da je on taj koji je uticao na svoje i buduće generacije još od sredine osamdesetih, onaj koji prenosi baklju sledećem. Njegov repertoar uključuje saradnje sa MIlesom Davisom, Artom Blakeyem, Fredijem Habardom, Marcusom Millerom, Royem Haynesom, Woodiejem Shawom, Mikeom Sternom, Chickom Coreaom, i mnogim drugima. Dobitinik je najvećih nagrada, priznanja i pohvala kritičara, a to ga ni u njegovim šezdesetima ne zaustavlja da traga dalje i probija barijere između post-bapa, savremenog džeza, soula i gospela.

Raznolikost njegovog umetničkog izraza je možda i njegov najveći kvalitet. U džez muzičkoj industriji se uglavnom ceni i nagrađuje pripadnost jednoj kategoriji (koju je ista ta industrija nametnula i diktirala kao normu) kako bi se lakše klasifikovala, vrednovala, popularizovala i naravno prodavala. Međutim, iako je Garrett svirao sa svima i stekao slavu još sa Milesom, kao vođa benda i kompozitor nije objavio bezbroj štancanih uniformisanih albuma, već ograničen, pažljivo konceptualizovan opus koji nam otvara široka vrata u njegov eklektični muzički svet. Neki od albuma otelovljuju duh post-bapa, a neki su neretko osvajali vrhove top lista popularne i soul muzike, ali u bilo kom slučaju, zastupali su jasan muzički i politički stav kao i okrenutost prema zajednici.

U sredu je pred prepunom salom predstavio materijal sa svog poslednjeg albuma „Sounds From The Ancestors“ (2021) sa svojom odličnom ekipom pretežno mladih muzičara i muzičarke. Sa ovim specifičnim programom nas je poveo u svet duhova njegovih muzičkih predaka, idola, uticajnih figura, ali i njegovih korena, detinjstva i mladosti. Nije iznenađujuće što ni ovog puta muzika nije ostala unutar tesnih granica džeza, s obzirom da je saksofonista doslovno prizivao prisustvo Arethe Franklin, Marvina Gaya, Jamesa Browna, Arta Blakeya, Jimija Hendrixa, Milesa i Coltranea. Inspirisan velikanima prošlosti, subverzivno spaja gospel sa soulom u ruhu savremenog džeza i skoro world music izraza.

Otvaranje koncerta solom na klaviru je uprizorilo duhovnu dimenziju crkve koja se protezala kao srebrna nit kroz ceo koncert. U momentu kada se osetilo da pristajemo na takav kvalitet frekvencije, saksofon solo nas je hipnotički uvukao u mantru koju je preuzela vokalistkinja i perkusionistkinja Melvis Santa. Njen vilenjački glas nam je lagano i umiljato prodirao ispod kože. Onaj ko do tad još nije bio uhvaćen u kolektivnu mrežu podižućeg duha, bubnjarski solo ga je razoružao i definitivno uvukao u stanje viševekovnog mantranja koje još uvek čujem da mi odzvanja u nekim organima. Tribal solo u kojem Ronald Bruner, bubnjar poliritmički i punog zvuka, izvrće percepciju metruma, dok ostali čvrsto drže jednostavno pevljive melodije, sve nas je transportovao u dimenziju koja pokreće telo, raduje duh i gasi misli. Model preuzet iz crkvenih praksi je pretvorio Pozorište mladih u svetilište afroameričke kulture i umetnosti.

Druga kompozicija ne zastajkuje niti menja smer, već nastavlja tendenciju sa agendom da muzika pročisti i pruži emocionalnu dubinu svakom slušaocu i slušateljki. Dočekala sam: neprevaziđeni Garrettov saksofon solo koji se, pa skoro isključivo, gradi na pentatonici. Nije mi poznat nijedan drugi muzičar ili muzičarka koja barata tim jednostavnim jezikom na tako inteligentan, ritmičan, precizan, kompleksan, melodičan, muzikalan, skoro erotičan način kao on. Njegov način razmišljanja je stavljanje flastera na usta kompletnoj bi-bap policiji koja umanjuje vrednost pentatonike i loži se na prolaznice i nadgradnju akorada. Keni je svetski majstor u tome i puno mu hvala.

Kad je briljirao na saksofonu, prešao je na električne klavijature i videlo se po njemu da bi sad da se opusti i malo igra, uživa, pevuši. Nakon klavirskog soloa opet je usledio isti scenario kao u prošloj numeri, katarza na bubnjevima i mantranje dok se svi ne transformišemo u bolju verziju sebe. Garrett pred kraj uzima mikrofon i peva, repuje i diriguje. Insinuiranje Jamesa Browna i Arethe Franklin me je prijatno iznenadilo, čovek fantastično peva. Njegova uspešna vokalna tačka nas je uvela u crno-američke hrišćanske crkvene obrede, a on je bio naš preacher sa savršenim smislom za ritam i frazir.

Treća numera počinje solističkim delom na klaviru, najavljujući korene afro-kubanske melodičnosti i romantično lirične nostalgije srednje Amerike. Centriran oko perkusionističkog soloa, bend širi lepezu jedinstvenih poliritmičnih svetova kroz kolektivne improvizacije. Međutim, fokusiranost mi je omeo deo u ovoj pesmi gde Garrett kreće da animira narod u publici, da peva s njim.

Ova dobro poznata uspešna praksa na njegovim koncertima u poslednjih dvadesetak godina je efektna; ljudi se osećaju dobro, vidljivo, razdragano, upevano, zajedno. Iako smo navikli da to radi pri kraju koncerta, sledeće dve pesme su tekle kroz primamljivu i opojnu mantru koju je publika ponavljala; jednostavne melodije koje se lako pamte i telom i umom, dok je bend zakuvavao i raspaljivao po ono malo prisebnosti što nam je ostalo. Mogu postojati različita mišljenja o ovakvom pristupu, ali u svakom slučaju, to jeste hiljadama godina uspešno upotrebljavan model koji spaja ljude u kolektivni osećaj pripadnosti i ljubavi.

Sledeća ap-tempo kompozicija je bila inspirisana Coltraneovim muzičkim svetom i Garrett se nije štedeo u svom solou. Post-baperska stvar nas je onako usnule od mantranja izula i vratila u duboki fokus kakav bi i sam Coltrane očekivao od nas. Svi koji volimo njegove solaže smo se naslađivali kada je ostao sam, bez pratnje ritam sekcije, i uživali u vodopadima arpeđa savršenog ritma i duginih boja, dok je zvuk saksofona u svim registrima podjednako tresao svu odeću na nama. (bi-bap policija bi mu za ovaj solo dala peticu)

Za kraj su nas opet odveli na nedeljnu crkvenu službu, a Garrett i ekipa su nas iskusno vozali kroz sve nivoe svesnosti, menjajući dinamike kao brzine na autu. Kada su (po četvrti put te večeri, za moj ukus too much) stigli do kulminacije, Kenny Garrett je predstavio jednog/u po jednog/u člana/icu svog benda. Kako bi ih predstavio, tako bi ta osoba teatralno, uz mali geg ili ples, napuštala binu, sve dok nije i on sam, pa na kraju i bubnjar otišao, ostavivši publiku da peva i tapše. Nisu se vratili na bis.

Publika je svakako dobila pune šake i srca zvuka, kompleksnih soničnih putanja po telu koja su se višeslojno rizomski širila, letela i rasla po koncertnoj dvorani. Garrett je jedan od omiljenih izvođača na Novosadskom džez festivalu. Duga tradicija ovog festivala je uspešno kreirala široku publiku koja već dugo ima poverenje u izbor programa. Dosta ljudi ni ne poznaje izvođače/ice koje dolaze da čuju ali sa pouzdanjem i radoznalošću prisustvuju manifestaciji svake godine. Tako povoljan položaj festivala kao institucije otvara mogućnosti ka inkluzivnijem i savremenijem izboru programa. Kao domaći veliki festival koji broji najniži broj muzičarki koje su nastupale, gajim nadu (sad kada prastari komentar „ali nema kvalitetnih“ više ne pije vodu), da ćemo uskoro svedočiti savremenosti ove važne manifestacije umetnosti. Džez volimo jer propagira slobodu, raznolikost, inovativnost i demokratiju.