By 
Mesto: Sava Centar Dom omladine Beograda / Datum: 28-30. oktobar 2016. / Foto: Filip Filipović
TREĆI DAN
Sava centar je trećeg dana ugostio isključivo zvučna imena. Dakle, nema skrivenih talenata koji će iznenaditi i od kojih ćemo zahtevati mnogo u budućnosti, a opet, sa druge strane, lestvica očekivanja je visoko podignuta. Trio DeJohnette-Coltrane-Garrison, možda ima i dodatni pritisak istorjiskog nasleđa, kom se u medijskom prostoru daje dosta više mesta od pukog fun facta. Imajući sve to na umu dočekujemo početak koncerta. U pitanju je jedna celina. Pauze za aplauz i reorganizaciju za sledeću numeru su nepotrebne. Pominjao sam pritisak i slične stvari, toga nema ni u najavi, a zajedno s njim ni bilo kakve pretencioznosti. DeJohnette se na samom početku obraća na klaviru, koji ne svira perkusivno. To možda i nije toliko čudno, koliko je ono što izlazi sa klavira organski povezano sa onim što dobijamo od bubnjeva. On svoj posao gurua obavlja po nekoj zen matrici gde osnovu ne daje kao masivne, teške dorske stubove, već je reč o vitkim stabljikama bambusa koje u svom arhitektonskom rasporedu daju i funkcionalnost i lepotu. Na koncertu nije bio brz tehnički hvalisavac, nema XYZ metronoma u glavi, nije gospodar gruva… Sve to je podređeno pomenutoj lepoti. Ova vrsta lepote je zarazna i prelazna, a prvi na udaru su mu Coltrane i Garrison. Nije u pitanju fenomenalna usviranost, tj. timsko disanje kao jedan. S druge strane, nije ni poenta u međusobnoj komunikaciji muzičara. Njima je sve već jasno, ispitivanje je završeno, oni dele ideju. Moje drage kolege, koje se osim pisanija o muzici bave i stvaranjem iste, su koncert okarakterisali kao fenomenalno razrešenje 30 minutne postavke. Ja tu razliku premisa i zaključka nisam primetio, pa sam pre sklon stavu da je nama trebalo nešto vremena da se prikopčamo na ovaj predajnik. Svaki od instrumenata se može savršeno locirati. Radi se o jasnoći koju želite u jednom bukvaru, ali takvom koji se bavi neurohirurgijom, astrofizikom… Koliko je samo muzike stalo u taj nestašni srednji tempo…
Sa pomenutim utiscima dočekujemo Azizu. Nikad nisam voleo poređenja umetnosti i sporta, ali u papirima mainstream džeza, ovo je Real Madrid, Manchester United, šta više volite? A kako im je koncer(p)t počeo fenomenalno Hollandovom “Just a Whisper“ u izvođenju DJCG tria, nekih četrdesetak minuta ranije, možete zaključiti da nisu na domaćem terenu. Standardna pauza između nastupa je prekratka da bismo se opasuljili. Ime igre je fusion. To ide u korak s mojim sumnjama da imamo posla sa supergrupom autorski ostvarenih muzičara koji se koriste fusion mediumom koji je izgleda najpraktičniji jezik komunikacije, kako bi svirali sa kolegama koje cene, a možda i usput bili motivisani za nešto novo. U pitanju su vrhunski muzičari na delu, to niko ne spori. Ne govorimo ni o Jupiteru i volu, nije reč o neispunjenim očekivanjima. Recimo da smo dobili studijsko izdanje na živom nastupu. Erick Harland je željan svirke i energično grabi svaki mikroprostor koji mu se pruža, a upari li se sa Louekeom, dobijate džez-rok za autoput. Priznajem, pogrešno bi bilo ignorisati dozu spontanosti – pa kada se na Hollandov liričan solo, koji ima zvuk kineske pipe, nadoveže Potterov sopran saksofon sa dodatnim mirisima istoka, Loueke odluči da ponovo priču prebaci preko vode poentirajući sa marijači-havajskim (?!-teško mi je odlučiti se) momentima. Ako je koncert DJCG tria podsećao na Shorterov beogradski koncert, onda je Aziza dodatno vukla na stranu Hancockovog, ostavljajući Louekea samog na sceni kako bi se osvežio tok koncerta i pokazao talenat ovog muzičara.
(P.M.)
Ponoćni program treće večeri festivala organizatori su namenili muzičarima sa severa Starog kontinenta. Otvorio ga je norveški pijanista i kompozitor Tord Gustavsen, koga smo prvi put imali prilike da ugostimo pre punih deset godina, kada je premijerno nastupao sa tada aktuelnim trijom u okviru pratećeg programa 22. Beogradskog džez festivala. Ovoga puta su mu, premijerno u Beogradu, društvo pravili bubnjar Rune Arnesen (umesto standardnog Jarlea Vespestada) i kontrabasista Sigurd Hole koji već izvesno vreme zauzima mesto Matsu Eilertsenu. Na saksofonistu Torea Brunborga pijanista računa niz poslednjih godina.
S obzirom da je Gustavsen već duže vreme na spiskovima muzičara koji bi ovde rado bili viđeni, sala je bila dupke puna. Već s prvim taktovima postajemo svesni čega smo bili lišeni svih ovih godina i da je desetogodišnja pauza između dva Gustavsenova koncerta ipak preduga. Bilo da preleće, nešto odsečnije „udara“ ili osećajno prelazi preko dirki (što je najčešći slučaj), pijanista ispunjava prostor pažljivo biranim tonovima i brižljivo oblikovanim melodijama koje plene lepotom i emotivnošću. Maksimalno predan i fokusiran, u stalnoj je komunikaciji s kolegama, koji su tu da “kao jedan“ iznesu kompletnu priču. Ritam sekcija ga u većini slučajeva podržava, povremeno mu se suprotstavlja kada joj on to dozvoli, ali nikada suviše napadno, preuzimajući primat. Bubnjar i basista, i u slučajevima kada se prihvate četkica i gudala i imaju samo teksturalnu funkciju, stvaraju stabilnu i sigurnu osnovu preko koje se Gustavsen kreće slobodno i ležerno, ponekad ustupajući mesto i tišini koja ima bitnu ulogu u naglašavanju meditativne atmosfere. Brunborgov tenor je čistog i jasnog tona, sa izrazito romantičarskim prizvukom, a on u određenim momentima biva nešto aktivniji i dinamičniji, dajući sebi oduška, ali nikada „na mišiće“ izlazeći iz konteksta elegantno–poetskog zvučnog pripovedanja.
Ukupan je utisak da kvartet Torda Gustavsena i na koncertu vodi računa o svakom, pa i najsitnijem detalju, pokretu ili gestu i retko šta prepušta slučaju, te se mogao čuti i pozdrav za njihovog „čoveka iz senke“ zaduženog za dizajn zvuka i njegovo finalno oblikovanje u realnom vremenu. I pored toga, muzika nikada nije hladna, jednolična i proračunata, već naprotiv, odiše emotivnošću i toplinom i puna je suptilnih prelaza koji se „hvataju“ pažljivim slušanjem. To se moglo i osetiti u sali, do poslednjeg mesta ispunjenoj publikom koja, u nastojanju da ne propusti nijednu notu i istovremeno upije što više finih soničnih vibracija, praktično nije ni disala. Prepoznatljivi su pažljivo i vešto ukomponovani elementi skandinavske tradicionalne muzike i duhovne muzike, melodije i ritmovi drugih delova sveta, kao i odmerena improvizacija ukrštena sa komponovanim deonicama. U jednom trenutku smo bili svedoci njegovog otklona iz čiste akustike, efektnim tkanjem tanane sintetičke niti koja je podsećala na zvuk teremina.
Pred primetno manjim brojem posetilaca, a koji se vremenom i dalje smanjivao, pojavili su se momci iz švedsko–norveškog kvinteta All Included, predvođeni vanserijskim alt saksofonistom Martinom Küchenom, čiju smo neobuzdanu energiju osetili, a „neuhvatljive” tehnike bili svedoci ranijih godina na nastupima bendova Angles i Exploding Costumers. Pored njega tu su i trubač Thomas Johansson koga smo slušali pre par meseci na Ring Ring festivalu s bendom Cortex, trombonista Mats Äleklint, te basista Jon Rune Strøm i bubnjar Tollef Østvang, takođe viđeni na istom festivalu, upareni u sastavu Universal Indians. Ni za All Included nastup pred našom publikom nije premijeran. Posetioci dvadesetog po redu džez festivala u Kanjiži su imali prilike da se pre dve godine susretnu sa ovom zanimljivom skupinom koja inspiraciju crpi iz bogatog nasleđa prekookeanskog džeza i fri–džeza, sve začinjavajući „ljutom” improvizacijom iz evropske kuhinje, čineći toliko puta ispričanu priču iznova svežom i zanimljivom.
Muzičari, strateški raspoređeni na bini – duvači pod konac na prvoj liniji, ritam sekcija pozadi – kreću od samog starta izuzetno angažovano i silovito, ne škrtareći na tonovima. Posle samo nekoliko minuta uviđamo da ispred sebe imamo dobro uigrani kolektiv u kome je međusobna komunikacija na zavidnom nivou. Manje pažljivom slušaocu to možda tako i ne uzgleda, jer se bend konstantno kreće krivudavom i isprekidanom linijom koju u neprekidnoj smeni obeležavaju vatrena sola i visokonaponski kolektivni istupi u raznim personalnim i brojčanim kombinacijama, sa povremenim kratkim meditativnim pauzama pride. Takvo munjevito smenjivanje tema i rafalnih deonica, vrtoglave promene tempa, prepuštanje scene pojedincu, pa onda ponovno pridruživanje, podrazumeva kod publike visok stepen koncentracije, kako bi se sve kockice spojile u jedinstvenu i koherentnu celinu. Stameni, intenzivni, neretko odsečan i izlomljen ritam bubnjara uz angažovanog kontrabasistu koji se povremeno prihvata i gudala, čine se kao jedini primereni takvoj situaciji. Jon Rune Strøm i Tollef Østvang su potpuno posvećeni, na visini zadatka i uvek spremni da pruže pravi odgovor u pravom trenutku, služeći kao vezivna nit trojici duvača koji sviraju kao da im je poslednja svirka u životu. Sat vremena nije bio dovoljan najizdržljivijoj publici, pa je All Included, uz ovacije i na obostrano zadovoljstvo, nastavio u istom stilu kroz kraći bis.
Ako je kvartet Torda Gustavsena zvučao uglavnom sneno i smerno, lirično i melanholično, sa povremenim „iskakanjima“, All Included su bili tu da nam pokažu da postoji i druga strana džeza sa severa Evrope – izrazito dinamičnija, sirovija i „prljavija“. Ove večeri smo imali sreće da na istom mestu i u kratkom vremenskom razmaku budemo svedoci takvog kontrasta i neposredno spoznamo dva lica savremenog skandinavskog džeza.
(P.V.)
ČETVRTI DAN
U eri kada je ideja da se trenutni kreativni impuls izrazi kroz novu ploču izgubila svaku bitku u borbi da džez umetniku obezbedi pristojnu egzistenciju, i kada na jedinu ozbiljniju zaradu može da računa kroz dobro plaćeni, mahom, festivalski nastup, starinski pojam benda koji diše, živi i radi zajedno, kao da je počeo da izumire. Aktuelni primer jesu sve recentne all-star postavke basiste Davea Hollanda, od kojih smo jednu videli i na ovogodišnjem festivalu, a sve kroz suze se prisećajući jednog od najboljih koncerata u novoj istoriji festivala. Te 2005. ga je ovaj veteran pohodio sa svojim aktuelnim kvintetom koji je u tom momentu imao iza sebe godine koncertiranja i pregršt izvrsnih izdanja. Zato me je razgalila najava nastupa skupine pod liderstvom francuskog harmonikaša Vincenta Peiranija, koji je na svom prošlogodišnjem izvrsnom albumu “Living Being“ u odabiru saradnika izvršio savršenu selekciju. Na stranu što su svi članovi generacijski bliski i rodom iz Nice, sama muzička komplementarnost među pojedincima, koja je rezultirala jednim od najboljih evropskih džez albuma prošle godine, je ipak zapanjujuća. Tome je mogla da posvedoči i Velika sala Doma omladine na startu četvrtog dana festivala.
Vatra je pažljivo i postepeno rasplamsavana dobro izabranim redosledom komada s pomenutog albuma, tako da je svaki od pojedinaca imao priliku da iskaže specifične kvalitete kojima je izborio zvanje “nezamenjivog“ na ploči, ali i koncertnoj postavci benda. Ako je (publici možda i najpoznatiji među njima) saksofonista Emile Parisien na svoj prvi potpuno raspojasani istup pričekao do treće numere, “Mutinerie“ (Michel Portal), već u uvodnoj “Some Monk“ jasni su svi kvaliteti koloritnog i maštovitog izraza klavijaturiste (ovde isključivo angažovanog na Fender Rhodesu) Tonyja Paelemana. Ako Peirani, nastavljajući najbolju tradiciju francuskih improvizatora, gaji neizbežnu ljubav prema šansoni i odlično poznaje evropsku klasiku, on u ovoj (svojoj prvoj električnoj) postavci uticajima dodaje rok, fank,svetsku muziku, delikatan humor i čak steve-reichovski minimalizam, rezultujući izrazom koji ne možemo nikako drugačije okarakterisati osim kao fjužn. O šarolikosti ukusa i uticaja svedoči i izbor Jeff Buckleyjeve “Dream Brother“, fankoidne i hip-hop inspirisane “Easy G“ (basista Julien Herne potiče direktno iz tih voda) iz koje je neizbežno sledio bis na kome su momci publiku razgalili harmonikaševim ultrabrzakom u 9/8 “Balkanski čoček“, stavljajući tačku na najbolji koncert kome je vaš izveštač svedočio ove godine.
Druga autentična evropska škola, italijanska, dala je ovo veče predstavnika koji takođe nosi prestižno Django d’Or priznanje, s tim što ovaj u Beogradu već duže vreme poseduje i reputaciju miljenika među (posebno ženskom) džez publikom. Zadnji put smo trombonistu Gianlucu Petrellu gledali u sali Amerikana pre par godina, kada sa sa pijanistom Giovannijem Guidijem predstavio u (mahom) intimnijem izdanju, da bi ovaj put u Velikoj sali doneo sonično ambiciozniji projekat Cosmic Renaissance. Radi se o grupi koja je pod imenom Cosmic Band osnovana da bi prevashodno tumačila muziku Sun Ra, ali je ubrzo, pod jakom liderskom kreativnom personom tromboniste krenula da traži sopstveni put. Muzika koju Cosmic Renaissance izvodi i dalje je pod jakim uticajem pomenutog ekscentrika, posebno u atmosferičnosti i prostornosti zvuka koja otelotvoruje stremljenja usmerena međuplanetarnim susretima, ali se ni uticaj električne faze Milesa Davisa ne može prenebregnuti, kako u kompletnoj zvučnoj slici, tako i u dominantnom glasu trubača Mirca Rubegnia u ulozi soliste. Odsviravši u dahu kompletan aktuelni album, bend je prošao kroz različite izražajne faze, krenuvši od bezmalo lounge latino gruvova finiširajući u viokoenergetskim razmenama među svim članovima kvarteta (trombon, truba, bubnjevi i perkusije). Sam Petrella se s radošću vraća ljubavi prema elektronskim pomagalima, kojima, u momentu dok Rubegniu prepušta ulogu primarnog soliste, daje primat nad organskom akustikom instrumenta. Istovremeno očigledne preference prema zaostavštini iz 70-ih realizuje intenzivnim korišćenjem analognog sintisajzera.
(Z.D.)
Već duže vreme Rob Mazurek obitava u Brazilu, a sa São Paulo Undergroundom kao da je iskopao skriveno kulturno blago ove države. Govorim o svežim iskopinama amazonskog paganizma. Svežini iskopine svakako doprinosi elektronika koju koriste sva tri muzičara. Koliko nam je dalek život mnogobožačkih plemena toliko egzotično deluju i električne instalacije na bini. Svašta se tu može naslutiti…od organa iz ’70, do telefonskih centrala kojima se ručno upravlja… Oprema iz prvih SF filmova Hollywooda izgleda tehnički naprednije. Prisustvovati ritualu koji briše granice između akustičnog i električnog, modernog i davnog, reda i haosa, žanrovskih podela… je zaista retko emotivno iskustvo. Sam Mazurek ovu muziku posmatra kao uličnu paradu za svakoga. Ne govorimo o tajnoj molitvi šamana, već o ritualu, svetkovini koja povezuje ljude ili u radosti ili kroz tugu. Verujem da je bitno bilo naći slobodnu stolicu na ovom koncertu i prepustiti se… prijatno iznenađenje je bila posećenost ovog koncerta, koja je ispitivala kapacitet Amerikane, ili kapacitet vazduha u njoj. Podrazumeva se da nije postojala opcija pasivnog slušaoca.
Izdvojeni delovi posmatrani sami za sebe, gotovo da nemaju vrednost ili ne otkrivaju ništa, a celina uveliko prevazilazi skup pomenutih delova. Uzmite na primer samo zvukove zvona koja su koristili Mazurek i Granado. Koliko samo oni deluju kao puke slučajnosti, koliko minimalno kontrole koriste muzičari pri njihovoj upotrebi? A kako su samo suštinski bitni za zvučnu sliku? Ovaj primer se može umnožiti posmatranjem bilo kog zvuka koji je dopirao sa bine. Stade orkestar u tri čoveka. Zato je neobično teško definisati jedinstven izvor i uopšte postojanje ove velike emotivne snage. Dakle, sve ili ništa. Hermeneutički krug čulnog saznanja par excellence. Moramo se diviti ovim umetnicima, koji sa takvom lakoćom u prvi plan stavljaju izvorno značenje i smisao katarze. Na taj način valja posmatrati i emotivni ringišpil s kraja koncerta. Naime, Mazurek je došao do ivice bine, duboko se poklonio i vidno istrošen izjavio da ovo nije tugovanje, već slavlje života njegovog oca, koji je preminuo tri dana pred koncert o kome govorimo.
Sa željom za slavljem prilazimo i sledećem koncertu. Uvek sam verovao da je džez najvitalniji od svih pravaca „popularne“ muzike. Razlozi su brojni, ali valja uključiti i onaj Canetov: „rock’n’roll (tj. džez- prim.aut.) je vecan dok su mu deca verna“. Taj stav imaju momci iz Horse Orchestre. Tek su završili fakultete, i sada bi da ih gledamo i kao vesele backpackere iz Skandinavije. Ko zna, možda je ljupko prepakivanje raznih struja džeza u sopstven izraz lakše ako i dalje odbijaš da nosiš kravatu. Barem nama tako deluje dok ih gledamo na sceni bosonoge i u neskandinavskim etno košuljama. Umorni su, ali i dalje žele da sviraju. Iza prvog utiska krije se interesantna priča zanimljivih aranžmana, pune upotrebe duvačke sekcije i poletne svirke. Trombonisti Petter Hängselu idu poeni i za kompoziciju, dok je Ingimar Andersen pokazao neke vrlo zanimljive glasne subtonične tehnike na saksofonu prilikom solaža. Jeppe Zeeberg, frontmen i pijanista zadužen je za najave, reklamiranje izdanja i sveukupni štimung preuzeo je na sebe dobar deo posla svirajući produženi solo dok se ne montira kobilica kontrabasa koja je ispala u sred nastupa. Ostatak benda je sa zebnjom to sve posmatrao…
PETI DAN
Ponoćni program poslednjeg dana festivala popunjavaju domaće snage. SzilarD Mezei Septet, Schime trio+ Sava Miletić i Konzilijum. Da, Szilardov septet smo prisvojili kao domaći. Prilagodivši se programu festivala, Szilard je nastupio sa formacijom koja bi trebalo najviše da odgovara širokom ukusu publike BJF-a. Razvoj tema je postupan i melodičan. To se, naravno, nikako ne odražava na njegov status beskompromisnog umetnika. A kad su stvari postavljene na svoje mesto, nije problem filmski se prošetati od asocijacija kao što su Alisa u zemlji čuda do Konana varvarina. Schime Trio će verovatno morati da uvrsti stalnog pijanistu i prestane biti trio, jer je sa novim numerama zakoračio u vode gde je tako nešto neophodno. Okosnica benda je i dalje duo iz Qzamae: Luka Ignjatović kao glavni modelar i Pedja Milutinović kao puna baterija (što bi rekli Italijani). Klupske svirke Schimea su zaista podsećale na Qzamau, ali načinjen je krupan korak ka priči koja ipak pravi distancu od post bopa. Konzilijum je zatvorio festival, a njihova muzika je zaista pružila prijatan afterhour momenat, poput nečega što možete čuti na koncertima benda MaraQYa. Odlično uklopljene perkusije bi mogle dati i dodatnu živost da je bilo više duvača, ali drugi koncept je bio na pameti.
(P.M.)
Prvi deo izveštaja
By 
