Muzička vikend uzbuđenja u posrnulom gradu: Naked u DOB-u i Crno dete + Taxi Consilium u Kvaki 22

Redak je to bio vikend u Beogradu za one koji su željni odvažne autorske muzike koja obitava van glavnih tokova. Zbog toga bi bila grehota da ne ostane barem neki pisani trag kao svedočanstvo anomalije koja se zbila u dvomilionskom gradu koji, iako opustošen egzodusima neretko svojih najboljih primeraka, očigledno – sudeći po posetama ove dve večeri – i dalje ima potrebu za sadržajem koji nadilazi najprizemnije pučke instinkte.

Tako je u petak, na Osmi mart, u sali Amerikana Doma Omladine Beograda svoje punoletstvo obeležio sastav Naked. Diskografski konstantno aktivni i koncertno uspešni na potezu od Evrope preko Istočne i Južne Azije pa do Južne i Severne Amerike, čini se da (barem dokle moje trenutno sećanje seže) nisu imali priliku za ozbiljnu solističku promociju svoje muzike u Srbiji. Štaviše, izuzev debitanskog izdanja, albumi benda su listom izdavani za mađarski Narrator Records, a u Srbiji su bili dostupni isključivo kao uvozni artikal. Solidno popunjena i jako raspoložena Amerikana ukazala je ipak na to da ih je matica željno iščekivala u ovom poduhvatu.

Bend je koncert otvorio ritualno kompozicijom ’’The Mask’’, a onda krenuo u rekapitulaciju karijere koja obuhvata pet albuma, a tokom kojih je doživljavao krupne personalne promene. Podsetili su odmah na najistaknutiju numeru sa prvog izdanja ’’Tzigan-ska’’ iz perioda kada je sastav funkcionisao kao sekstet sasvim drugačije intrumentacije. Od tada su jedine tri konstante u bendu violinista Đorđe Mijušković, bubnjar Goran Milošević i basista Branislav Radojković. Ostatak Nakeda trenutno čine dvojica izvrsnih duvača – Đorđe Kujundžić i Rastko Uzunović. U ovakvom instrumentalnom okruženju bend je pronašao i zaokružio svoj zvuk još pre desetak godina, te nije imao previše želje da se vraća na izvor (album Noyz je pokriven sa svega dve kompozicije, dok je Get Naked bio to veče ignorisan).

Naked je bend vrhunskih instrumentalista koji je ipak odlučio da svoje individualne kvalitete podredi kolektivnom izrazu, odričući se pri tome potrebe za dugim i otvorenim improvizacijama. Tako, recimo, klarinetista/saksofonista Rastko Uzunović u svojim uvek odmerenim orijentalno obojenim solo partijama tek ponekad naglasi čemu je zapravo kadar, prefinjenim džez fraziranjem i diskretnim napuštanjem tonalnog centra. S druge strane, ritam sekcija Radojković-Milošević, koja nakon više od dve decenije sad već jasno funkcioniše na telepatskoj bazi, teško da ima ozbiljnog takmaca kod nas kada pričamo o kreativnim muzičkim formama. Najviše prostora za improvizaciju je dobio gostujući makedonski virtuoz Petar Hristov, koji je svojim autentičnim zvukom i orijentalnim ornamentima na saksofonima i klarinetu podsetio na dragog kolaboratora benda i nekadašnjeg bitnog zvučnog arhitekte, multiinstrumentaliste Amira Gwitzmana. Bendu se u nekoliko numera pridružio i gitarista Braca Radovanović. Njegovo prisustvo, iako svojim prepoznatljivim ekspresijama nije ključno unapredilo numere ’’Belmondo’’ i ’’Liberta’’, simbolički je predstavilo neraskidivu povezanost bendova Naked i Fish in Oil.

Ako se nema šta previše reći o herojskim instrumentalnim istupanjima, kolektivni zvuk i gruv benda doveli su do onoga čemu bend i stremi – publika je ’’usisana’’ u Nakedoniju gde je pronašla utočište u plesu, kolektivnom pevanju i tapšanju uz neparne ritmove na koje su članovi benda neumorno pozivali, dobijajući nekad čak i neočekivano entuzijastičan feedback. Pridobiti publiku i držati je u stanju zainteresovanosti i euforije dva sata instrumentalnog koncerta, može poći samo za rukom bendu koji ima tako golemo koncertno iskustvo. Naravno , to su uspeli i zahvaljujući dobrim kompozicijama koje pokrivaju veliki raspon raspoloženja, od elegije do svečarske euforije, a stilski od čočeka, preko regea ’’Green Brown Eyes’’, valcera ’’Belmonda’’, pravorokerske ’’Istina će izaći na videlo’’ do sečem-vene momenata u ’’Dođe mi da odem’’.

Tokom svojih putovanja Naked su imali priliku da neke stvari uče i na samom izvoru. Kompozicija ’’Newz Orleans Chochek’’ koju su ostavili za bis, odsvirana je krajnje kompetentno, dok je dodata teatralnost donela dašak Mardi Grasa u Amerikanu to veče. Naked su se još jednom u potpunosti ogolili iznutra pruživši bez ikakvog foliranja deo duše svima koji su to veče bili spremni da je prime.

Klub Kvaka 22 se u poslednjih par godina, uz novootvorenu novobeogradski Živu i sporadično Ciglanu,  nametnuo kao jedino mesto u gradu koje iskreno pruža priliku autorskim bendovima nekonvencijalnog, eksperimentalnog, ili prosto rečeno neprofitabilnog karaktera da se predstave publici. Prethodnog vikenda mogli su se tu čuti izvrsni avant-progeri Ab Re, dok je 9. marta Kvaka 22 priredila mali praznik za ljubitelje instrumentalne muzike koja u džez filozofiji pronalazi svoje najvitalnije momente.

Veče je, pred odlično popunjenim klubom, otvorio bend Crno dete. Sastav koji postoji sad već 12 godina lagano se, u doduše nevelikoj konkurenciji, profilisao u vodeću snagu eksperimentalnog improvizovanog gitarskog zvuka u Beogradu. Sada već prekaljeni improvizatori, odsvirali su jednu dugačku kontinualnu kompoziciju, koja , uz svu dinamičku iznivelisanost tipičnu za jedan improv koncert, nije dala previše prostora za predah, ni muzičarima ni publici. Lider i gitarista Damjan Brkić nemilosrdno je poklapao prostor tepisima nojza i istočnjačkih ornamenata, dok je bubnjar Milan Bukejlović takve fragmente smeštao u solidne ritmičke paterne dajući izvedbi obrise struktuiranosti.

Uslovno rečeno novajlija u bendu, (ovaj put) saksofonista Tomislav Marjanović – Rale, nešto je najbliže što bismo mogli da okarakterišemo kao solistu u ovoj postavci, bez obzira što se od njega nećemo naslušati konvencionalno struktuiranih džez soloa. U njegovoj slobodnoj improvizaciji dovoljno je ipak nagoveštaja respektabilnog džez vokabulara (baš kao i u Bukejlovićevom iznijansiranom bubnjanju) koji bi ovaj bend mogao da stavi na binu nekog ozbiljnog džez festivala.  Profil publike u ovom klubu je, s druge strane, pretežno takav da je potpuno neopterećena žanrovskim odrednicama te je otvorenog srca uživala u programu koji joj je priređen. Odličan nastup Crnog deteta adekvatno i iskreno je nagrađen nepodeljenom izvrsnom reakcijom prisutnih.

Skopska etiketa PMG Recordings osnovana je pre 25 godina s jednim ciljem – da nijedna vredna muzička pojava, a koja se kreće u koordinatama nekomercijalne muzike, u Makedoniji više ne ostane diskografski nezabeležena. Žanrovski specijalizovana podetiketa PMGJazz  je u tom razdoblju objavila ogroman broj sjajnih izdanja, a jedan od njenih izdanaka je i sastav Taxi Consilium, koji iza sebe ima dva izdanja. U okviru mini turneje po Srbiji imali smo sreću da ovaj bend sastavljen od članova koji dolaze iz svih delova Makedonije čujemo i u Kvaki.

Teško je bilo ostati imun na uzbuđenje već nakon prvih tonova klarineta Blagojčeta Tomevskog, koji su asocirali na uvrnuti ornet-kolmenovski osećaj za suptilnu melodiju. Baladerski početak promptno bi prekinulo zahuktalo svingovanje benda, i upravo nam je uvodna kompozicija naziva ’’Consumer Hot-Line with Attila the Hun’’ savršeno najavila šta nas čeka u narednih sat i po vremena – spoj svirke izuzetno visokog kvaliteta i humora, i balansa brižljivo komponovanog i improvizovanog. Iako je Filip Bukršlijev kompozitor kompletnog materijala i prilično maštovit gitarista, on je više taj koji daje harmonski podsticaj Tomevskom. On je, naime, u ovom bendu primarni solista koji kombinacijom dinamike, intenziteta i neobičnih zvučnih rešenja tokom svojih improvizacija ne gubi pažnju slušaoca ni za momenat. Upravo je on taj koji muziku Taxi Consiliuma drži konfliktnom na međi između snenih i razularenih slobodnih pasaža. Ritam sekcija sastavljena od bubnja Dragana Teodosijeva i basa Andree Mirčeske (koju imamo priliku da često poslušamo i sa beogradskim kolegama) u stanju je da svinguje veoma energično i rapidno, ali i da se stopi u meditativne pasaže diktirane maštovitim aranžmanima kompozicija.

Reći bilo šta drugo osim da smo prisustvovali nadahnutoj svirci benda kome je stalo da stilski beskompromisno zaokruži svoj izraz bilo bi suvišno. Na kraju, kao što za etalon kvaliteta kada je u pitanju tehnika uzimamo Nemca, ovde kad smo na muzičkom polju ostaje nam samo da slegnemo ramenima i kažemo: ’’Makedonac je to’’.