Beogradski džez festival 2021: Umetnost klavirskog trija i svemirska opera

Mesto: Dom omladine, Kombank dvorana, Beograd / Datum: 26-31.10.2021. / Foto: Tim Dickeson

Ove godine se navršava okruglo 50 godina od održavanja prvog Newport Jazz Festivala u Beogradu, koji je tri godine kasnije prerastao u ono što danas znamo kao Beogradski džez festival. Plamen džeza ili “Jazz Flame“, kako glasi moto ovogodišnjeg izdanja, ipak se gasio povremeno; vetrovi nesreća ovih prostora devedesetih godina prošlog veka bili su ipak prejaki. Petnaest godina nakon obnavljanja, u nevolji koja je ovaj put zadesila ceo svet, plamen je prošle godine, iako ugrožen, ostao postojan  – organizatori su u uslovima pandemije odlučili da festival, iako nešto okrnjen, održe u poznatoj formi nastupa pred publikom. Godinu dana kasnije on se vraća u izdanju na koje smo svi navikli prethodnih godina, te je privid povratka u “staru normalnost“, i pored vidljivih ograničenja i neophodnih mera opreza, barem tokom tih šest dana mogao da počne.

Osnovni zajednički sadržalac među koncertima održanim ove godine u Velikoj sali mogao bi biti “umetnost muziciranja u klavirskom triju“. Bubnjar Magnus Öström i basista Dan Berglund nakon preranog kraja u tom momentu najmoćnijeg evropskog klavirskog džez trija EST, sarađivali su u nekoliko navrata. Poslednja među tim muzičkim ekskurzijama je bend Rymden, u kojem je i norveški hiperaktivni klavijaturista Bugge Wesseltoft konačno pronašao mesto zadovoljenja svojih akustičarskih poriva. Beogradska publika je dala do znanja da, ne samo da snaga kulta trija Esbjörna Svenssona ne jenjava ni skoro 15 godina nakon njegovog tragičnog odlaska, već i da sam Wesseltoft u Srbiji ima solidno uporište, pa je entuzijastično pozdravila ukusnu mešavinu popa, roka, klupskih bitova, folklornih tema (možda čak i ovdašnjeg podneblja?), te čak i kamerne muzike upakovane u format savremenog džez trija.

Iako nikad nisu doprli do tako široke i šarenolike publike kao EST, poljski Marcin Wasilewski Trio važi već više od 25 godina za jedan od najautentičnijih evropskih glasova džeza baziranog na formi klavirskog trija. Najčešće povezivani s legendarnim zemljakom Tomaszom Stańkom, ideja da pre par godina prošire format s jednim duvačem delovala je kao logična. Jedino što sasvim logičan nije bio izbor američkog tenor saksofoniste Joea Lovana, čiji se prirodno ekstrovertni izraz na momente čak i bolno konfrontira, opet prirodnoj, introspektivnosti poljskog trija. Ako se nekome ovakav kontrastni susret i repertoarski mišmeš i učinio zanimljivim, ja ću ga okarakterisati kao promašeni, ili još bolje – u potpunosti izostali koncept.

S druge strane, u lepoti koncepta neukaljanog ikakvim neprirodnim ukrštanjima mogli smo uživati neposredno pre pomenutog koncerta sastava Rymden, kada je sa svojim bendom nastupio nemački trubač i kompozitor Markus Stockhausen. Međutim, iako sin najbitnijeg kompozitora svoje generacije koji je svojim smelim estetskim i kompozitorskim rezovima skoro pa odlučujuće definisao Novu muziku, naslednik se, sudeći po ovom nastupu uglavnom zadovoljava izlaganjem čiste lepote slušaocu, odlučno izbegavajući mogućnost da kod konzumenta, i pored toga što u sastavu ima pijanistu kalibra Jeroena van Vlieta, proizvede i nagoveštaj uzbuđenja ili, daleko bilo, ikakve nelagode.

Harmonska sofisticiranost i apstraktnost izraza brilijantnog estonskog pijaniste Kristjana Randalua produbile su sadržajno nastup trija grčkog kontrabasiste Petrosa Klampanisa, te, iako na momente nisu kliknule sa estetikom prijemčivih i pitkih tema lidera, odlučujuće su doprinele ipak povoljnoj oceni ovog koncerta. Za nastup azerbejdžanske pijanistkinje i pevačice Azize Mustafe Zadeh, vladalo je veliko interesovanje, tako da je i sala bila, u skladu s aktuelnim merama predostrožnosti, ispunjenija. Sam nastup, ako se izuzme (bespotrebno) gostovanje muškog potomka na klaviru, nije doneo ništa novo u odnosu na koncert  održan pre sedam godina u Novom Sadu, a o kome smo opširnije pisali ovde. Njenom koncertu prethodio je nastup najboljih polaznika Muzičke škole Stanković, koji, iako već u godinama kada bi barem izvođačka osebujnost i potencijal trebali da počnu da dobijaju jasnije konture, nisu nažalost ostavili utisak da su kadri za (pre)velika džez dela.

Najautentičniji domaći klavirski trio imao je, s druge strane peh drugačije prirode. Planirani da otvore ovogodišnji festival nakon uvodnih govorancija, novosadski Majamisty Trio su, umesto da samouvereno započnu ovaj za njih bitan koncert, morali da najpre pred publikom, usled kadrovsko-tehničkih problema obave tonsku probu.  Bespotrebno je apostrofirati da, čak i ako se zanemari činjenica da je zvuk ansambla i njegovih pojedinaca tokom koncerta bio veoma daleko od optimalnog, bend nije uspeo da nadomesti inicijalno narušeno samopouzdanje. Trio je sa gostima, saksofonistom/klarinetistom, Ulrichom Drechslerom i pevačicom Anetom George predstavio i deo novog materijala koji, reklo bi se, priziva atmosferu eteričnosti pojedinih ECM izdanja iz sedamdestih godina (recimo ono što je radila jedinstvena Norma Winstone s bendom Azimuth) . Ostaje nam da čekamo album i priliku za njegovu bolju koncertnu promociju.

Ovaj pijanistički osvrt dozvoljava sebi da bude završen jedino s fanfarama. A kako drugačije kada je festival okončao čovek koji je redefinisao džez klavir u 21. veku i, što je za naš kontekst bitno, mesto instrumenta u klavirskom triju. Koncert je okupio najbrojniju publiku, a u istoj su se nalazili, kako oni koje je Brad Mehldau kupio neodoljivim klavirskim obradama rok himni, tako i oni kojima je najviše na srcu “pravoverni“ džez. Kada Mehldau u potpunom zanosu muzicira nije potrebno ekstremno istrenirano uho da bi se prepoznali bil-evansovski akordski fragmenti  leve  ili, pak,  jarrettovske intrigantne melodije desne ruke. Međutim, baš kao i kod najvećih pijanista koji su mu prethodili, apsolutna svojstvenost i originalnost se momentalno prepoznaje  nakon prve tri ili četiri odsvirane fraze, što je bilo jasno u svakom momentu ovog nepretencioznog i relaksiranog koncerta sastavljenog od džez standarda i originalnih kompozicija. Bez želje da okrnjim krajnji utisak, naglasio bih ipak svoju preferencu prema bubnjaru originalnog trija Jorgeu Rossyju (u aktuelnoj postavci je Jeff Ballard), s kojim je trio, postavljajući nove standarde ovog formata, zvučao kao besprekorno zdrav i vitalan organizam.

Legenda skandinavskog džeza, 76-ogodišnji Arild Andersen, sudeći po agilnosti i energiji s kojom svira svoj kontrabas, ali i samoj fizičkoj pojavi, proživljava svoju drugu ili treću mladost. S tim u skladu u svom aktuelnom bendu okuplja dosta mlađe muzičare koji su na tom putu kadri da ga isprate. Materijal zastupljen to veče naslanjao se na Andersenove modalne radove iz sedamdesetih godina prošlog veka koji, po pravilu, pružaju priliku svakom pojedincu da se razmahne. Staviti se na mesto Jona Christensena, Boba Stensona ili Jana Garbareka, koji su tih godina najdirektnije proživljavali svaki odsvirani ton, za Helgea Liena, Mariusa Neseta i Hakona Johansena bila je istovremeno i čast, ali i breme s kojim su se u tih sat vremena ipak uspešno izborili.

Visok renome poljske džez škole zastupali  su na festivalu još dva benda. Trubač Piotr Damasiewicz, svirački izuzetno verziran u najširem spektru, od bi-bapa, big-bendova, evropske introspekcije do fri-džeza, predstavio je u pratnji svog trija (izvrsni bubnjar Paweł Szpura i basista Zbigniew Kozera) na Beogradskom džez festivalu fascinaciju muzikom sveta – od Poljske do saharske pustinje – te je prezentovao u potpuno nefiltriranoj i sirovoj formi.  Ispoliraniju i konvencionalniju, ali i dalje dobru svirku priuštio je u nastavku programa violinista Mateusz Smoczyński sa svojim orguljaškim trijom.

Ako je program u Velikoj sali Doma omladine programski koncipiran da bude “seriozniji“, obično se kaže da je u Amerikani na spratu “žurka“. Uvreženost tog tipa je na momenat razbio američki trubač Theo Croker, koji je na dan otvaranja festivala sa svojim bendom održao eklektičan koncert, koji bi sigurno bolje legao u Amerikani, i to onoj lišenoj stolica. Muzičkim izrazom mnogo tvrđi nego u studiju, Croker je pokazao svoju spiritualnu, hip-hop, rok, funk i, naravno, bapersku personu, posegnuvši nekoliko puta i za pevačkim mikrofonom. Bio je to koncert gde je sve bilo glomazno i preterano – od neil-pertovskog seta bubnjeva do epskih sola na Hammond orguljama; ne treba se stideti i priznati da je prijalo!

A sada se zaista selimo se na prvi sprat Doma omladine. Bend Spinifex (koji je na našem radaru još od njihov debitantskog izdanja) tipičan je reprezent ćoškastijeg segmenta programa Beogradskog džez festivala, koga jedna krajnost smatra jedinim vitalnim i posete-vrednim delom selekcije, dok ga druga skoro pa ignoriše diskreditujući ga kao pribežište diletantskih frakcija. Kako bilo, one koji su bili spremni na uznemirujuću glasnoću i eksplozivnu energiju morala je razgaliti svirka koja se kretala po ivici ekstremne utegnosti ansambla s jedne, i krajnje slobodnih, kako kolektivnih tako i individualnih improvizacija muzičara veoma visokog kalibra s druge strane muzičkog ambisa. Pršteća mešavina hard-kora, math-roka i fri-džeza kao soliste je u prvi plan stavila saksofoniste Tobiasa Kleina i Johna Dikemana i gitaristu Jaspera Stadhoudersa. Nije bio mali broj onih koji su pomalo istrošeni ovako intenzivnim iskustvom propustili nastup skandinavske aktuelne džez reprezentacije Angles 8.

Sa estetikom ne toliko udaljenom od kolega opisanih u prethodnom pasusu, u petak je u Amerikani upečatljiv koncert održao italijanski sekstet Ghost Horse.  Set koji je bio sastavljen od dugačkih kontinualnih mračnih, poliritmičnih i polifonih komada u kojima su se preteći kontrapuktalno sudarale linije duvačkih instrumenta, zahtevao je visoku koncentraciju i strpljenje slušaoca, a prisutni su na koncu pokazali da znaju da cene tvrdu privrženost konceptu za koji se bend to veče hrabro odlučio, odričući se dopadljivijeg segmenta svog materijala reprezentativno predstavljenog na živom albumu objavljenom samo par dana pre ovog nastupa.

Francuski altista Thomas de Pourquery je neočekivano beogradsku publiku pozdravio sa “dobro veče, mačići moji“, čime je jasno stavio do znanja da su ljubav i tolerancija njegova osnovna misija pre konačnog “povratka na Mesec“, kako je i ime (“Back to the Moon“) albuma koji je promovisao te večeri. Rezultat nakon jednočasovne svemirske opere, koji je priredio sa svojim sekstetom Supersonic, koji u nepromenjenom sastavu nastupa osmu godinu, bio je očekivano spektakularan. Smestivši svoju muziku u bestežinsko stanje između popa (čak i šansone), fri-džeza i svemirskog roka bez previše napora i prirodno je uspeo da stvori veoma prisan kontakt s publikom to subotnje veče.

Najkontroverzniji koncert na festivalu je održao trio Debussy NOW!, koji je u novom svetlu predstavio muziku ovog impresioniste. Za onoga ko nije upoznat sa pedigreom pevačice Veronike Harcse i gitariste Mártona Fenyvesija (treći član je harfistkinja Anastasia Razvalyaeva), na prvo slušanje verovatno ne bi prepoznao ikakvu poveznicu sa džezom, ali ako se studioznije uđe u tematiku, džez akordi i poliritmika su bili sastavni deo Debisijevog  kompozitorskog izraza. Debussy NOW! su dodali i komponentu improvizacije, a rezultat je bio nadasve neobično muzičko iskustvo.

Navikli smo da  jedno veče glavnog programa provedemo u bivšem Domu sindikata (sadašnjoj Kombank dvorani), a tu smo u nedelju veče imali zadovoljstvo da ugostimo Mariju Schneider, kao jednu od vodećih ličnosti modernog orkestarskog džeza. Na mestu njenog orkestra našao se ovaj put kelnski Subway Jazz Orchestra koji je, uprkos ograničenom broju proba, uspeo precizno i samouvereno da interpretira uvek ambiciozne aranžmane koji brišu granice između post-bapa, klasične muzike i avangarde. Repertoar je, pak, bio sastavljen od dopadljivijih kompozicija iz pesmarice Schneiderove, te je relativno mirna voda tek nešto uzburkana izvođenjem mračne i ćudljive kompozicije “Data Lords“ s kompozitorkinog istoimenog aktuelnog albuma.  Ovo veče je, kao potpuno adekvatan izbor, otvorio oktet sastavljen od predavača Fakulteta muzičke umetnosti, koji je kroz niz autorskih kompozicija članova, a pod dirigentskom palicom šefa katedre Vladimira Nikolova pokazao lične tendencije i afinitete u domenu orkestriranog džeza. Pomalo neiskorišćen i u senci je ostao potencijal gostujućeg vokalnog kvarteta Ming, sastavljenog od talentovanih vokalistkinja poniklih na pomenutom univerzitetu, jer su se duvačke linije mahom preklapale s frekventnim opsegom njihovih glasova .

…………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………

Veoma bitan segmenat festivala posvećen predstaljanju aktuelnih autorski agilnih domaćih snaga, tzv. Serbian Showcase otvorila je postava koja je tek jednotrećinski i stvarno srpska. Ali, ako se naglasi da je ta trećina benda zapravo jedan od najprofilisanijih i najodvažnijih muzičkih glasova u Srba, te da među istim Srbima ne postoji ritam sekcija koja može adekvatno da odgovori izazovima koje saksofonistkinja Jasna Jovićević u postojećem potpuno otvorenom formatu džez trija postavlja, stvari dolaze na svoje mesto. U pratnji majstora improvizacije, bubnjara Szilvesztera Miklósa i kontrabasiste Ksaweryja Wójcińskog, Jovićevićeva je u toku ovog, nažalost, relativno kratkog seta, pokrila veliki emotivni opseg, s jedne strane oslanjajući se na neizbežne obrasce koje su zadali Ayler ili Coltrane, završavajući, s druge strane, u pasažima koji su, usled jedinstvenog emotivnog naboja, mogli da budu jednostavno samo njeni.

Teško je bilo nakon ovakvog koncerta prebaciti se u skoro pa neformalnost i relaksiranost svirke Drama Quarteta, predvođenog bubnjarem i kompozitorom Aleksandrom Cvetkovićem. No, nepretenciozno skačući s bluza na neo-bap, pa nazad na fank, kvartet očigledno dobrih drugara se dobro zabavljao na sceni, što se prelilo i na publiku.

Bubnjar Peđa Milutinović je nakon desetak godina prisustva na beogradskoj džez sceni postao jedan od njenih najprepoznatljivijih i najpopularnijh protagonista. Bez obzira što je sarađivao s nebrojenim muzičarima najrazličitijih žanrovskih opredeljenja, konstantno je radio na razvijanju sopstvenog zvuka i stila, što je neminovno dovelo i do autorskih ambicija, realizovanih na prvencu Veritas Vincit, a promovisanih i na ovogodišnjem BJF-u. Bez potrebe da se opterećujemo njegovom harmoskom potkovanošću, primetićemo da su kompozicije koje je izveo ovo veče sa svojim sekstetom bazirane na fluidnim ritmovima i bombastičnim, ali svedenim sintisajzerskim melodijama (povremeno omekšanim analognim tepisima), te čine verovatno njegovu težnju da svoje brojne uticaje i afintete stavi pod jedan krov u datom momentu svog umetničkog delovanja. Ako su reakcije publike merilo, drumbooty je projekat koji ima budućnost.