Beogradski džez festival 2023: Gde smo, šta smo, kuda dalje

Mesto: Dom omladine, Beograd; Datum: 25-29.10.2023: Foto: Stanislav Milojković

Kada je 2005. godine Beogradski džez festival ponovo pokrenut nakon dugačke pauze, svi smo bili srećni zbog puke činjenice da ponovo postoji i da u Beograd dolaze velika imena džez scene. Ushićenje kruga džez fanova bliskih Jazzinu ubrzo je zamenila džangrizavost zbog relativno konzervativnog pristupa selekciji bendova i manjku avanturističkog duha, odnosno najsmelijih krosovera džeza sa eksperimentom, kao i fri džeza. Ove želje i maštanja su (donekle) uslišeni, pa je tokom dobrog dela „desetih“ usledio i prosperitetni period BJF-a kada je selekcija išla u pravcu ne nužno „velikih imena“, već onih koja su u naponu snage ili mladosti, pa makar i ne bili poznati najširem krugu ovdašnjih ljubitelja džeza. Sve je to prošlo bezbolno iz perspektive publike, koje ovde nikad nije manjkalo, i festival se godinama s pravom dičio „najmlađom džez publikom u Evropi“ (parafraza po sećanju). Postavljeni su dobri temelji da festival dalje napreduje u dvadesetim godinama 21. veka.

Činjenica da je glavna festivalska bina otvorila svoj prostor za manje slavne a dobre muzičare, pa čak i za fri džezere poput Kena Vandermarka, Natea Wooleya ili Paal-Nilsen Lovea ove godine, jeste vredna hvale. Druga strana medalje, a opet iz perspektive „džangrizavog Jazzinovca“, jeste tendencija preterane solidnosti glavnog programa. Razmišljajući o dobrom delu ovogodišnjih koncerata (Gerald Clayton, Leszek Mozder, Verneri Pohjola, Fabian Rucker, Alba Careta…) stiče se utisak je popriličan broj koncerata bio tek dobar. Ništa im se ne može objektivno zameriti, muzičari su izgarali i dali sve od sebe u okviru svojih autorskih stremljenja. Čak je i publika bila mahom zadovoljna, u domenu srdačnih reakcija, tapšanja između soloa i pesama i kurtoaznih doziva na bis.

Možda je upravo ovo „u okviru svojih autorskih stremljenja“ koren potencijalnog problema. Sredinom dvehiljaditih žalili smo se na „konzervativce“ bliske big-bend estetici, svingu, bi-bapu i hard-bapu bez upliva modernističkih trendova. Nakon što je izvršena smena generacija, kako dolazećih bendova tako i publike, polako se bližimo „novom konzervativizmu“. Ono što je pre 15-20 godina bilo novo i sveže, danas se polako bliži autorskom srednjem toku sa svojim prepoznatljivim postulatima. To naravno ne znači da su svi ti muzičari loši – mnogi su mladi ili u srednjim godinama, sviraju odlično, imaju dobre kompozicije i kompetentne bendove. Međutim, sve naviknutija publika gubi mogućnost da reaguje sa velikim ushićenjem i iznenađenjem, počinjete da konstatujete kako ste nešto već čuli, zvuči vam odveć poznato, ne uspeva da vas trgne iz kurtoazne pažnje, kakva dolikuje pristojnom posetitelju kulturnog događaja.

Kada smo kod publike, valja primetiti da ove godine glavna sala DOB-a uglavnom nije bila popunjena do poslednjeg mesta, kako smo navikli nekih ranijih godina. Čak ni na otvaranju. Nekim danima su rupe u sali bile i dovoljno vidljive golim okom. Jedini izuzetak u tom pogledu je bila subota, kada su svirali Alba Careta i Dave Douglas. Tome delom možemo da zahvalimo Douglasovoj dobroj reputaciji, ali i prostoj kapitalističkoj činjenici da ljudi subotom više izlaze, što se videlo i u disproporciji posete noćnom programu vikendom i (pred)radnim danima. Naravno, John Scofield kao zaslužni veteran mogao je da računa na popunjenu mts dvoranu, ali njega iz mnogih razloga možemo smatrati za specifičan izuzetak, filmsko-festivalskim žargonom rečeno van konkurencije.

O ovom aspektu festivalskog života je teško izvući konkretne zaključke, ali jeste tema o kojoj se dosta govorilo između koncerata, među prisutnim ljubiteljima džeza. Da li je publika nezadovoljna programom? Ili je u problemu s parama, sa slobodnim vremenom? Pomenimo i sve obimniju kulturnu ponudu u prestonici, koja je u oktobru vidno neproporcionalna u odnosu na druge „sporije“ mesece u godini, što je tema za neko drugo i šire razmatranje o kulturnim politikama u Srbiji. Zaključke ćemo morati ostaviti čitaocu.

Sve ovo nije nikakav problem ako Beogradski džez festival želi da se zadovolji lagodnom pozicijom najboljeg domaćeg džez festivala, koji nudi veoma udobnu atmosferu Doma omladine Beograda i alternativni ugled Amerikane, prijemčiv domaćoj mladoj publici. U međuvremenu, prestižniji inostrani festivali (Jazzfestival Saalfelden u Austriji, JazzFest Berlin, Punkt u Norveškoj itd.) polako uvode kreativne kustoske koncepte i izlaze iz uobičajenih okvira prezentacije muzike sa binom u konvencionalnoj koncertnoj sali i sedištima u matematički pravilnoj formaciji naspram muzičara. Festivali u okruženju dovedu Johna Zorna, pa se tamo sjati brojna publika iz regiona i šire. U Rumuniji džez festivali posebnu pažnju posvećuju profilisanju festivala kroz delikatnu ECM estetiku s jedne, ili okrenutost vibrantnoj novoj britanskoj sceni s druge strane. Ako ne danas, već za koju godinu će BJF morati da uhvati voz i razmisli o izazovima koje se manifestuju u ne toliko dalekom evropskom okruženju.

Kako je bilo ove godine?

Da ne budemo samo cinici, treba reći da ove godine jeste bilo i nekoliko koncerata koji su iskočili iznad proseka. Dave Douglas sa mladim kolegama Rafiqom Batiom (gitara, laptop) i Ianom Changom (bubnjevi) odličan je primer revitalizovanja tradicionalističkih ideja (poput muzike Billyja Strayhorna ili različitih formi ranog bluza) kroz aranžerski tretman u duhu aktuelnog muzičkog trenutka, s procesuiranim zvucima gitare i blago apstrahovanim pristupom strukturi džez soloa.

Saksofonista Oded Tzur u okviru svoje zanesene opčinjenosti „čistom lepotom“ muzike i melodije, postigao je fantastičnu nijansiranost u svakom segmentu intonacije, od pozicije instrumenta u odnosu na mikrofon, preko izuzetno suptilnih dinamičkih finesa, do onih aranžerskih zbog kojih „obične“ melodije zvuče vanserijski i dotiču emocije i intelekt slušaoca.

Mladi saksofonista Isaiah Collier možda ne pristupa sa toliko finesa svojim soloima i aranžmanima, ali njegovo spiritualno i užareno sviračko raspaljivanje u stilu najpoznatijih Coltraneovih radova ili Pharoaha Sandersa, kao i šamanski zanos, lepo evociraju ne samo muziku, već i osećaj koji je ta muzika izazivala tih poznih šezdesetih: kao da se radi o nečemu istinski važnom i oplemenjujućem za naše živote.

Sa druge strane, domaća reprezentacija je ove godine ostala mahom u okviru lokalnih dometa. Maks Kočetov i sa vrsnim italijanskim trubačem Fabriziom Bossom zvuči više kao odličan klupski bend, nego autorski potentna postava. Mladi vokalista Viktor Tumbas je veliki talenat sa odličnim debi albumom koji je aranžirao Vladimir Nikolov, i njemu će važan izazov u narednim godinama biti kako da što veštije dinamički i aranžerski iznijansira koncertne nastupe. Gitarista Jovan Milovanović, sa odveć neutralnim autorskim materijalom u domenu bluziranog bapa imao je srećnu okolnost izuzetnog sviračkog nadahnuća Kristijana Mlačka. Miloš Čolović Trio je zvučao uigrano, nadahnuto i posvećeno, pa je (iz subjektivne pozicije autora ovih redova) prava šteta što mladi bendlider toliko forsira tradicionalni džez pedesetih i šezdesetih, za koji će i ovde imati sve manje publike mimo klupskih sešna.

Kuda dalje?

Na Beogradskom džez festivalu još uvek nisu bili John Zorn, Bill Frisell, Fire! Orchestra, Mary Halvorson, Shabaka Hutchings, Mette Henriette, John Hollenbeck, Tomeka Reid, Trondheim Jazz Orchestra, Matana Roberts, Kamasi Washington, Eve Risser, Colin Stetson, Zoh Amba, Colin Vallon, Anna Weber, Mathias Eick, Esperanza Spalding, Ingebrigt-Haker Flaten, Tania Giannouli Evan Parker, Maria Faust, Jan Bang/Erik Honore, Theo Blackmann, Makaya McCraven, Linda Fredriksson, Portico Quartet, Mamal Hands, i tako dalje. Eventualna visoka cena bilo kojeg od ovih bendova i muzičara teško da je problem za BJF, koji je umeo da bude izdašan za velike globalne zvezde džeza. Čak i za Johna Zorna, ubicu festivalskih budžeta, moglo bi se naći mesta po cenu eventualnog skraćenja programa (ako nigde ne piše da je obavezno 5-6 festivalskih dana sa 20+ bendova).

Ovo je samo par ideja iz glave. Verujemo da su mnoge od njih pale na pamet i agilnom timu Beogradskog džez festivala, a nadamo se daljim odvažnim iskoracima u godinama koje predstoje, kako ova manifestacija zaslužuje.