Zbog pristupa muzici kroz priče sa i o muzičarima, amerikanac Nat Hentoff sebe naziva pre džez hroničarem nego kritičarem. Što je zapravo, sasvim blisko istini. Esenciju njegovih napisa u najprestižnijim američkim muzičkim časopisima objavljivanim do šezdesetih čine razgovori sa muzičarima, i oni su okosnica dvodelne knjige koja je prvi put objavljena 1961. godine, a doživela reizdanje 1975. godine. Uvodom u knjigu Hentoff verifikuje i džez/rok fuziju, kao jedinu novinu koja je zadesila džez muziku od kada je napisao tekst o džezerskom životu, iako se, što će se u knjizi videti docnije, pojedini muzičari apriori sa ovom fuzijom i nisu baš nešto preterano slagali.

Samim uvodom i svojim vidjenjem rok muzike već je otvorena neka vrsta diskursa između tekstopisca i potencijalnog čitaoca koji se može slagati ili opovrgavati pojedine premise, zaključke ili nagoveštaje autora. Postojanje džez kabale, i vispreno pitanje – da li se slušalac ovog muzičkog žanra na neki način može smatrati članom tajnog društva, jedno je od onih nedoumica i razmišljanja koje se nameće nakon što se sklope korice nevelikog izdanja, slegnu utisci o socijalnim, društvenim ili ekonomskim aspektima koji okružuju džezere, a koji su i te kako važni za svakog muzičkog stvaraoca.

Još veće pitanje se otvara epilogom u kome se dotiče džez kritika, i stavom o nužnosti da se slušalac analitički treba upoznati sa načinom stvaranja muzike, a potom i iznošenjem odbojnog stava muzičara prema ocenjivanju njihovog stvaralaštva kao neprimerenog, bilo da dolazi od amatera ili mu se obraća muzički obrazovan kritizer. Da niko nije potpuno imun na kritiku, pokazuju i reakcije samog autora koji se kao kolumnista 2004. godine oglasio u Jazz Timesu povodom negativnog prikaza njegove knjige „American Music Is“ objašnjavajući svoj pristup džezu i muzičarima koje je izneo i u ”Džezerskom životu”: akcenat je na ličnosti, ne na procesu stvaranja! Coltraneovski rečeno: Ako muzika ne govori sama o sebi, koja je korist od nje?

Muzika je samo odraz muzičara. Uticaji koji stvaraju zvučnu sliku jednog Milesa ili Coltranea su mnogobrojni i Hentoff se, krenuvši od opštih stvari, dotakao jako važnih segmenata koji su i danas validni u posmatranju fenomena džeza.

O ekonomskim teškoćama koje su pratile džezere pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka i danas se može govoriti, problemi su aktuelni i primenljivi na savremenu scenu. Malo je onih, koji neće, poput Kena Vandermarka, na svom blogu pisati (iako drugim rečima) o sviranju svake noći i to šest dana u nedelji, samo da bi se preživelo. I naravno da se će odmah potom, postaviti pitanje gde je tu onda prostor za komponovanje i stvaralaštvo. A baš je, ovo, podsetimo, bila slika uspešnijih muzičara sa kraja pedesetih: neprekidna borba za preživljavanje!

Još tužnije i mučnije izgleda kada se autor dalje uputi u studiju o narkoticima koji su obeležili (a još češće uništili) pojedine karijere i živote. Iako je najčešće u knjizi citiran Miles Davis (pomenuto je i njegovo četvorogodišnje heroinsko iskustvo), Gerry Mulligan Maligen je kao glavni narator pojasnio svoje viđenje ulaska u svet droge. Ipak, ravnoteže radi, narkomanija je imala i svojih nemilosrdnih protivnika. Na primer, Buddy Rich je, svojevremeno, otpustio pola svog benda na otvaranju kluba Birdland.

 

Nat Hentoff

 

Nimalo manje značajan nam se čini segment rasizma koji je duboko ukorenjen u američkom društvu i kojeg su crni muzičari na razne načine doživljavali i preživljavali, uporedo sa šovinističkim odnosom među crnim i belim muzičarima koji su dosta dugo opstajali. Po autorovim rečima, ove suprotstavljene grupacije najviše je „pomirila“ sama publika. Iako je ovo tema poglavlja ”Duša i kelj”, cela knjiga je prožeta primerima zla koje donosi rasizam.

Rasizam se proteže i kroz kritiku Newport Jazz festivala 1960. godine, obeleženog izgredima belih tinejdžera, ali je glavna oštrica upućena organizatorima i programskom usmerenju festivala kojim se degradirala muzika zarad popularizacije i zarade. Nasuprot negativnom stavu prema onome u šta je prerasao festival, stoji podrška Charlesu Mingusu i Maxu Roachu koji su organizovali konkurentski paralelni festival, na taj način pokazujući kuda je Newport trebalo da teži u muzičkom smislu.

Grupi devojke, klub Savoy, hipsteri, Kerouac, dijalog sa hipsterima u pripoveci Normana Mailera, Hentoffovi su pokušaji da ukaže na mnogo složeniju i važniju ulogu koju džez ima od pokušaja poput Mailerovog (da ukaže na uticaje džeza na ljude sa margine američkog društva). Negira da je u muzici o kojoj piše osnovni osećaj gorčina ili mržnja, navodeći kao primere Mingusa i Monka. Zahtevi koji se stavljaju pred modernog muzičara navedeni su odgovornost i disciplina, što je kontradiktorno sa filozofijom hipstera koji vrednost traži „upravo sada“.

Prvi deo knjige je napisan tako da nailazimo pomalo i na zbrku misli. Neretko se i u jednoj jedinoj rečenici započinju nove teme. Čitalac će biti u prilici da često zastane i predahne od delom euforičnog, a na momente i monotonog autorovog pisanja. U drugom delu knjige nailazimo na malo drugačiju koncept izlaganja. Ili je, možda, sama priča o nekom od najznačajnijih džez muzičara uslovila potpunu čitalačku pažnju, gutanje strana i dočekivanje zore uz zanimljiv deo o ne baš uvek kontrolisanom Countu Basieju, dostojanstvu i ravnoteži Johna Lewisa, blistavo sročenom portretu zagonetnog čudaka Theloniousa Monka, stalnoprisutnom inventivnom Milesu Davisu ili razjarenom Charlesu Mingusu čijoj se muzici i danas divimo.

Čarolija koju su ovi muzičari na svoj način uspevali da stvore, i to što je autor bio u prilici da se u magiju lično uveri, poseban je i neočekivan bonus i brižljiva borba za čitalačku pažnju. “Džezerski život” je dobro štivo za sve one koji su spremni da se otisnu u pustolovinu i kroz životna iskustva i reči samih muzičara, delove muzičkih kritika ili Hentoffove misli, spoznaju još ponešto o misionarima džeza.

Najintrigantniji momenat građe je poglavlje o Ornetu Colemanu i fri džezu. Imajući na umu da je knjiga objavljena 1961. godine i da je uz sijaset oprečnih stavova odnosnocitata svojih kolega izneta problematika „nove muzike“, ipak se sam autor o ovoj revoluciji u džezu afirmativno izrazio.

Vreme je najbolji sudija: tekstovi i knjiga preživeli su i ostali aktuelni, do dana današnjeg. Pa čak i kada bi se ovo izdanje svelo samo, na primer, na priču o Theloniousu Monku koji je ostavio neizbrisiv trag i inspiraciju ljudima našeg doba, Net Hentoff bi uspešno ispunio svoj zadatak u publicistici o džezu. Najzad, da sve budu u punom sjaju kako i dolikuje velikanima džez muzike koji su i junaci ove knjige, doprinosi i fotografija Arta Kanea „Veliki dan u Harlemu“ koja je na naslovnim koricama knjige i prikazuje 57 džez muzičara okupljenih u Harlemu: Prez, Monk, SonnyRolins, Dizzy Gilespie… Uz Hentofovo štivo ovo je upotpunjujući okvir za portrete nekih od najznačajnijih džez stvaralaca koje je ova muzika ikad imala.

 

 

Jedan komentar na “Net Hentof: Džezerski život (Utopija)”

  1. Sjajna knjiga! Odličan prevod, danas nažalost redak po punom razumevanju materije, pa čak i same elementarne jezičke kulture. Ali i to je, izgleda, moguće.

    P.S. Mejlerov „Beli crnac“ je esej a ne pripovetka.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.