Net Hentof: Džezerski život (Utopija)

Zbog pristupa muzici kroz priče sa i o muzičarima, amerikanac Nat Hentoff sebe naziva pre džez hroničarem nego kritičarem. Što je zapravo, sasvim blisko istini. Esenciju njegovih napisa u najprestižnijim američkim muzičkim časopisima objavljivanim do šezdesetih čine razgovori sa muzičarima, i oni su okosnica dvodelne knjige koja je prvi put objavljena 1961. godine, a doživela reizdanje 1975. godine. Uvodom u knjigu Hentoff verifikuje i džez/rok fuziju, kao jedinu novinu koja je zadesila džez muziku od kada je napisao tekst o džezerskom životu, iako se, što će se u knjizi videti docnije, pojedini muzičari apriori sa ovom fuzijom i nisu baš nešto preterano slagali.

Samim uvodom i svojim vidjenjem rok muzike već je otvorena neka vrsta diskursa između tekstopisca i potencijalnog čitaoca koji se može slagati ili opovrgavati pojedine premise, zaključke ili nagoveštaje autora. Postojanje džez kabale, i vispreno pitanje – da li se slušalac ovog muzičkog žanra na neki način može smatrati članom tajnog društva, jedno je od onih nedoumica i razmišljanja koje se nameće nakon što se sklope korice nevelikog izdanja, slegnu utisci o socijalnim, društvenim ili ekonomskim aspektima koji okružuju džezere, a koji su i te kako važni za svakog muzičkog stvaraoca.

Još veće pitanje se otvara epilogom u kome se dotiče džez kritika, i stavom o nužnosti da se slušalac analitički treba upoznati sa načinom stvaranja muzike, a potom i iznošenjem odbojnog stava muzičara prema ocenjivanju njihovog stvaralaštva kao neprimerenog, bilo da dolazi od amatera ili mu se obraća muzički obrazovan kritizer. Da niko nije potpuno imun na kritiku, pokazuju i reakcije samog autora koji se kao kolumnista 2004. godine oglasio u Jazz Timesu povodom negativnog prikaza njegove knjige „American Music Is“ objašnjavajući svoj pristup džezu i muzičarima koje je izneo i u ”Džezerskom životu”: akcenat je na ličnosti, ne na procesu stvaranja! Coltraneovski rečeno: Ako muzika ne govori sama o sebi, koja je korist od nje?

Muzika je samo odraz muzičara. Uticaji koji stvaraju zvučnu sliku jednog Milesa ili Coltranea su mnogobrojni i Hentoff se, krenuvši od opštih stvari, dotakao jako važnih segmenata koji su i danas validni u posmatranju fenomena džeza.

O ekonomskim teškoćama koje su pratile džezere pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka i danas se može govoriti, problemi su aktuelni i primenljivi na savremenu scenu. Malo je onih, koji neće, poput Kena Vandermarka, na svom blogu pisati (iako drugim rečima) o sviranju svake noći i to šest dana u nedelji, samo da bi se preživelo. I naravno da se će odmah potom, postaviti pitanje gde je tu onda prostor za komponovanje i stvaralaštvo. A baš je, ovo, podsetimo, bila slika uspešnijih muzičara sa kraja pedesetih: neprekidna borba za preživljavanje!

Još tužnije i mučnije izgleda kada se autor dalje uputi u studiju o narkoticima koji su obeležili (a još češće uništili) pojedine karijere i živote. Iako je najčešće u knjizi citiran Miles Davis (pomenuto je i njegovo četvorogodišnje heroinsko iskustvo), Gerry Mulligan Maligen je kao glavni narator pojasnio svoje viđenje ulaska u svet droge. Ipak, ravnoteže radi, narkomanija je imala i svojih nemilosrdnih protivnika. Na primer, Buddy Rich je, svojevremeno, otpustio pola svog benda na otvaranju kluba Birdland.

Nimalo manje značajan nam se čini segment rasizma koji je duboko ukorenjen u američkom društvu i kojeg su crni muzičari na razne načine doživljavali i preživljavali, uporedo sa šovinističkim odnosom među crnim i belim muzičarima koji su dosta dugo opstajali. Po autorovim rečima, ove suprotstavljene grupacije najviše je „pomirila“ sama publika. Iako je ovo tema poglavlja ”Duša i kelj”, cela knjiga je prožeta primerima zla koje donosi rasizam.

Rasizam se proteže i kroz kritiku Newport Jazz festivala 1960. godine, obeleženog izgredima belih tinejdžera, ali je glavna oštrica upućena organizatorima i programskom usmerenju festivala kojim se degradirala muzika zarad popularizacije i zarade. Nasuprot negativnom stavu prema onome u šta je prerasao festival, stoji podrška Charlesu Mingusu i Maxu Roachu koji su organizovali konkurentski paralelni festival, na taj način pokazujući kuda je Newport trebalo da teži u muzičkom smislu.

Grupi devojke, klub Savoy, hipsteri, Kerouac, dijalog sa hipsterima u pripoveci Normana Mailera, Hentoffovi su pokušaji da ukaže na mnogo složeniju i važniju ulogu koju džez ima od pokušaja poput Mailerovog (da ukaže na uticaje džeza na ljude sa margine američkog društva). Negira da je u muzici o kojoj piše osnovni osećaj gorčina ili mržnja, navodeći kao primere Mingusa i Monka. Zahtevi koji se stavljaju pred modernog muzičara navedeni su odgovornost i disciplina, što je kontradiktorno sa filozofijom hipstera koji vrednost traži „upravo sada“.

Prvi deo knjige je napisan tako da nailazimo pomalo i na zbrku misli. Neretko se i u jednoj jedinoj rečenici započinju nove teme. Čitalac će biti u prilici da često zastane i predahne od delom euforičnog, a na momente i monotonog autorovog pisanja. U drugom delu knjige nailazimo na malo drugačiju koncept izlaganja. Ili je, možda, sama priča o nekom od najznačajnijih džez muzičara uslovila potpunu čitalačku pažnju, gutanje strana i dočekivanje zore uz zanimljiv deo o ne baš uvek kontrolisanom Countu Basieju, dostojanstvu i ravnoteži Johna Lewisa, blistavo sročenom portretu zagonetnog čudaka Theloniousa Monka, stalnoprisutnom inventivnom Milesu Davisu ili razjarenom Charlesu Mingusu čijoj se muzici i danas divimo.

Čarolija koju su ovi muzičari na svoj način uspevali da stvore, i to što je autor bio u prilici da se u magiju lično uveri, poseban je i neočekivan bonus i brižljiva borba za čitalačku pažnju. “Džezerski život” je dobro štivo za sve one koji su spremni da se otisnu u pustolovinu i kroz životna iskustva i reči samih muzičara, delove muzičkih kritika ili Hentoffove misli, spoznaju još ponešto o misionarima džeza.

Najintrigantniji momenat građe je poglavlje o Ornetu Colemanu i fri džezu. Imajući na umu da je knjiga objavljena 1961. godine i da je uz sijaset oprečnih stavova odnosnocitata svojih kolega izneta problematika „nove muzike“, ipak se sam autor o ovoj revoluciji u džezu afirmativno izrazio.

Vreme je najbolji sudija: tekstovi i knjiga preživeli su i ostali aktuelni, do dana današnjeg. Pa čak i kada bi se ovo izdanje svelo samo, na primer, na priču o Theloniousu Monku koji je ostavio neizbrisiv trag i inspiraciju ljudima našeg doba, Net Hentoff bi uspešno ispunio svoj zadatak u publicistici o džezu. Najzad, da sve budu u punom sjaju kako i dolikuje velikanima džez muzike koji su i junaci ove knjige, doprinosi i fotografija Arta Kanea „Veliki dan u Harlemu“ koja je na naslovnim koricama knjige i prikazuje 57 džez muzičara okupljenih u Harlemu: Prez, Monk, SonnyRolins, Dizzy Gilespie… Uz Hentofovo štivo ovo je upotpunjujući okvir za portrete nekih od najznačajnijih džez stvaralaca koje je ova muzika ikad imala.