By 
Knjiga Miše Blama: Džez u Srbiji 1927-1944, pojavila se pred čitaocima prvi put na jesen 2010. godine. Pionirski poduhvat objedinjavanja raznih podataka koji nam govore o razvoju improvizovane muzike na prostorima nekadašnje Kraljevine SHS/Jugoslavije, ona je samo početak buduće trilogije o istoriji domaćeg džeza iz pera ovog autora. Ujedno, njena nova inkarnacija zgodan je povod da se još jednom (čini se nikad previše) podsetimo svih onih nesebičnih talenata, malih i velikih, profesionalaca i amatera, multiinstrumentalista i posvećenika jednom instrumentu ili, pak, nekoj zasebnoj grani muzičkog stvaranja.
No kraj pripovedanja nije bio i kraj autorove borbe za novo izdanje knjige, čiji je ceo inicijalni tiraž završio rukama prijatelja, poštovalaca ili proučavalaca. Za samo pola godine, ona je doživela svoju preradu i dopunu, kako u likovnom, tako i u sadržajnom smislu.
Uokvirena novim ruhom i promenjenim formatom, drugo izdanje poprimilo je popularnu formu “džepnog” izdanja, što je uslovilo i promenu tipa i vrste štampe. Zauzvrat, stranice su obogaćene novim prilozima arhivske građe i faksimilima dokumenata od kojih se neki čine posebno rečitim, kao što su to do sada nepublikovani ugovor između poznatog izdavača Jovana Frajta i društva “Lira” u zastupništvu Markusa Blama, autorovog dede, koji se tokom svog života (ubijen je u toku okupacije) često bavio najrazličitijim poslovima, trgujući jedno vreme čak i muzičkim instrumentima i gramofonima u svojoj radnji u Beogradu.
Na stranicama novog izdanja možemo videti i kako je izgledao muzički sastav “Sadžo“ koji smo do sada imali prilike samo da upoznamo putem dokumenata, tu su i originalni pečati sastava, pozivnice i programi nastupa, rečju, sve ono što veoma retko nailazimo čak i po privatnim ili državnim arhivama. Kratak deo o razvitku evropskog džeza obogaćen je dokumentima i ugovorima između izdavačkih kuća. Danas se, tako, iz zvanične prepiske Djanga Reinhardta i Stéphanea Grappellija sa finansijerima snimačkih sesija, lako sagledava sva mizerija ondašnjeg producentskog stava o muzičarima, na osnovu kojih se ubirala savršena dobit od prodaje ploča.
Kada govorimo o samom sadržaju knjige treba napomenuti i da on nije značajnije menjan u odnosu na prvo izdanje. Struktura poglavlja, napomene, kao i glavni tok priče zadržani su u punoj meri. Međutim, primećuje se piščev trud da svakom podatku priđe sa dužnom pažnjom, ispravljajući i dopunjujući pojedina mesta, prvenstveno prilikom identifikacije muzičara i osoba na slici. Ovaj osetljiv zadatak pokušaja da se, moguće po poslednji put, tačno razaznaju ljudi koji su stvarali kulturni milje Beograda i Srbije je vredan za svake pažnje – čitaoci tako mogu da vide kako je izgledao jedan tipičan orkestar u međuratno doba, ali i da prouče likove njegovih članova, koji su se u neka poznija, posleratna vremena našli na suprotnim krajevima ideoloških i vrednosnih matrica.
Najrečitiji snimak je svakako, prikaz orkestra u Vrnjačkoj Banji na kojem zajedno stoje “ruku pod ruku”: Sulejman Džakić, poznati pevač univerzalnog karaktera, koga je nova vlast potpuno ignorisala, Mirko Marković, gitarista koji je kasnije prebegao u Ameriku i odande svojom svirkom zdušno podržavao pokret Draže Mihajlovića, Đorđe Karaklajić, potonji visoki partijski funkcioner i muzički urednik u Radio Beogradu koji je “vedrio I oblačio”, određujući ljudske sudbine i karijere.
Poslednje poglavlje knjige ispunjeno je dvema, sada već legendarnim anegdotskim sećanjima o Milanu Stojanoviću “Mačoru” i Dragi Hušmanu, obojici članovima velikog džez orkestra Radio Beograda. Iznete posle mračnih sećanja o stradanju nedužnih ljudi posle oktobarskog oslobođenja grada, one predstavljaju odličan balans i na dostojan način završavaju knjigu.
Miša Blam, u ulozi pripovedača i vodiča kroz vreme o kojem i dalje veoma malo znamo, pokazao se sigurnim i korisnim. On je svoju priču zasnovao, kako to i sam naglašava, najpre na činjenicama za koje je imao adekvatne dokaze u vidu dokumenata, snimaka, vizuelnog materijala. Izbegavajući zamke prepričavanja usmene istorije koja je, neretko varljiva i krajnje subjektivna, odškrinuo nam je vrata nekih drugih svetova u kojima su carevali i smenjivali se i bogatstvo i sreća, ali i krajnja beda i turobnost, svetova obojenim muzikom, nekom, drugačijom. Muzikom u kojoj se moglo uživati, radovati se, pa i tugovati.
Ali ponajpre muzikom koja je pružala slobodu i nadu u nešto bolje – džez muzikom. I to “nešto” nam je ovom knjigom, zapravo njenim drugim izdanjem, na najbolji način – otkriveno.
.
By 
