By 
Posle angažovanog i ambicioznog prvog izdanja za Blue Note, prošlogodišnje svite Wild Man Dance, jedno od najupečatljivih živih imena džeza Charles Lloyd okreće se američkim folk standardima, kojima očigledno duguje kao svojoj muzičkoj inspiraciji. Bend je nazvan The Marvels, a glavna vest je prva saradnja s kultnim gitaristom Billom Frisellom. Tu je, takođe, standardni dvojac u ritam sekciji, Eric Harland i Reuben Rogers, kao i Frisellov česti saradnik, iskusni pedal-steel gitarista Greg Leisz.
Lloyd očigledno zna kako da se posle jednog veoma specifičnog umetničkog i vrlo ličnog izdanja vrati “u ravnotežu“. Ovaj album je ‘čizkejk posle avangardne musake“ i kao takav se mora i prihvatiti. Osnovne težnje albuma su melodičnost s akcentom na ekspoziciji tema, jednostavnost aranžmana, uzdržavanje od preterane razrade i prosto uživanje u prijatnoj atmosferi koju ova muzika stvara. Gosti su poznati pevači s američke scene Willie Nelson i Norah Jones, koji isporučuju upravo ono što se od njih i očekuje. Izbor obrađenih numera je interesantan, iako pesme u originalu ipak donose više od priloženih rearanžmana.
Obrada “Masters of War“ Boba Dilana otvara album na ubedljiv način. Lloydov saksofon zamenjuje britku liriku Dilanove poezije, a zvučni kanvas je obojen dvema gitarama koje kroz ceo album konstantno izgrađuju jedan suptilni tepih sazdan od žanrovskih fraza Frisella i transendentnog pedal-steela Grega Leisza. Bas i bubanj voze, dok Harlandove kreš činele i timpani oslikavaju marševski protestni karakter numere.
https://www.youtube.com/watch?v=vLBjhzpUR-g
U baladi “You are so Beautiful“, koju je proslavio Joe Cocker, gostuje Norah Jones. Preludijum na gitari uvodi u atmosferu, a onda ceo bend svira temu, ponovo melanholično i ljupko izazivajući široki osmeh slušaoca.
Poslednja kompozicija “Barche Lamsel“ (ujedno i jedina nova autorska stvar) traje oko 16 minuta i sigurno je najspecifičnija i najuzbudljivija numera ovog albuma. Prava je šteta što veći deo albuma nije zasnovan na ovakvom slobodnijem pristupu, koji daje izvrsne rezultate. Inspiracija i naziv dolaze iz budističke molitve za uklanjanje svih prepreka na duhovnom putovanju. Posle prilično očekivanih sazvučja ostatka albuma, ovde se stiče utisak kao da su svi udahnuli svež vazduh, otvorivši prozore automobila, koji je, truckajući po puteljcima napokon sišao niz brda, došavši do mirisa slanog mora. Bend je oživeo, interakcija se jasno čuje, Harland se igra, gitare drže atmosferu, bas upumpava rastuće iščekivanje, a Lloyd pliva po svemu tome vijugajući kao zmija na kiši u potrazi za skrovitom jamom kao utočištem. Nezakucana melodija kao kontrast odmah prija ušima i privlači pažnju. Smenjuju se sola na saksofonu, vazdušastoj flauti, a najinspirativniju deonicu svira Greg Leisz. Ritam sekcija suptilno diže dinamiku, da bi se sve smirilo s retkim slobodnijim frazama saksofona uz šuškanje šejkera i duge tonove gitara u pozadini.
Očigledno je da ovo Lojdovo izdanje “spušta loptu“ u smislu pretencioznosti prethodnog izdanja. Pokušavajući da pokaže ljubav prema jednostavnim i tradicionalnim obrascima, on kao da šalje poruku da se njegova umetnost sa toga izvora napila vode, koja još uvek teče njegovim žilama. Na momente, deluje da će se obrušiti u banalnost i nostalgiju, koja slušaocu ume da zaliči na priču čoveka koji uzbuđeno priča o snu koji je prošlu noć usnio. Međutim, kod slušaoca se povremeno javlja i monotonija i blagi otpor u nemogućnosti da se doživi taj takav ili sličan vid entuzijazma i uzbuđenja sadržajem koji narator iznosi.
Album I Long to See You će verovatno najbolje primiti američka publika, jer odabrane pesme predstavljaju deo američkog muzičkog nasleđa. Možda bi saradnja s nekim drugim producentom i uspela da izdigne ovaj projekat na viši i specifičniji nivo. Ovako, na albumu je uglavnom prisutno standardno izvođenje legendarnih numera, u kojima kao da se oseća miris logorske vatre i toplina ćebadi u prohladnoj noći. Nama ostaje da uživamo u sjajnoj “Barche Lamsel“ i očekujemo sledeće izdanje jednog od najvećih džez umetnika našeg doba.
By 
