The Belgrade Dixieland Orchestra – What A Dixie We Have In Gospel (B.M.W. Records GmbH)

The Belgrade Dixieland Orchestra svojim najnovijim izdanjem What a Dixie We have in Gospel ponudio je nadasve zanimljiv projekat u sviračkom, ali i aranžerskom pogledu. Orkestar koji neguje tradicionalnu muziku Nju Orleansa, ovog puta načinio je iskorak sačinivši sintezu gospela i spirituala sa diksilendom.

Diksilend je početak džez ere – njegov najarhaičniji sloj, nastao početkom dvadesetog veka u Nju Orleansu, kao muzika koju je odlikovala kolektivna polifona improvizacija. U svom izvornom obliku opstajao je sve do sredine dvadesetih godina kada se, zbog zatvaranja javnih kuća, seli u druge velike centre i nastaje „čikaški stil“ u kome solisti preuzimaju primat. Tridesetih godina diksilend uzmiče pred svingom i sve do pedesetih godina smatra se prevaziđenim muzičkim izrazom. Sa pojavom bapa koji se okreće individualizmu muzičara u svakom pogledu, diksilend ritam nanovo dobija svoj prostor i ulogu.

Diksi u našem okruženju je istovremeno sinonim za ime tromboniste Ljubomira Matijače, koji od pedesetih godina neguje ovaj opus, ovekovečen 1960.godine na albumu Jazz koji je Diksilend ansambl Dinamo izdao za produkciju RTB-a. Sledeći je projekat When The Saints Go Marching In iz 1982. godine koji je Diksilend ansambl Ljubomira Matijače izdao za Jugoton.

Bendžoista i gitarista Vladimir Racković, podstaknut saradnjom sa Matijačom, osniva 2001. godine The Belgrade Dixieland Orchestra, nastavljajući na taj način beogradsku tradiciju negovanja diksilend muzike. Od osnivanja do danas, ovaj orkestar je vrlo uspešno izgradio ime i renome u zemlji, ali i inostranstvu, brojnim koncertima i diskografijom koju dosad čine četiri projekta na kojima se mogu čuti tradicionali, kompozicije Nicka La Rocce, Irvinga Berlina, Gershwina, ali i Stinga.

Ovogodišnji projekat What a Dixie We have in Gospel aranžirao je klarinetista Ivan Švager (džezer koji će nekima biti znan i kao saksofonista na albumu Kako bubanj kaže kultnog domaćeg rok sastava Električni orgazam), izuzev numere Down by the Riverside koju je obradio Vladimir Racković. Sem Rackovića i Švagera, orkestar je u sastavu: trubač Sava Matić, trombonista Bodin Draškoci, pijanista Dimitrije Vasiljević, basista Ivan Maksimović i bunjar Branko Popović. Kao gosti se potpisuju pevači Jelena Bračika, Miša Dostanić i stočlani Golgota Gospel Choir.

Muzika beogradskog orkestra bazirana je na gospelima i spiritualima, koji su veštim zahvatima pretočeni u diksilend. Dvanaest numera koliko je smešteno na ovom cd-u ne pružaju monotonu sliku, naprotiv, album je raznolik a svaka od kompozicija je zasebna priča. Smene ritma, naglašavanje diksija, solo deonice, upućivanje na korake paradnih marševa i plesne korake, ali i ostavljanje u pojedinim kompozicijama više prostora za bazu – duhovne pesme, stvorili su raznobojnost nužnu da se ovaj materijal oceni kao kvalitetan muzički projekat.

Album otvara himna What a Friend We have in Jesus. Pevačica Jelena Bračika, i to ne samo na uvodnoj numeri, iznašla je pravi način da se nadoveže na muziku ostatka benda. Iako je materijal koji je odabrao The Belgrade Dixieland Orchestra najpoznatiji po izvođenju Mahalie Jackson ili Louisa Armstronga, Jelenine vokalne deonice su išle suprotnim smerom od možda očekivanog gospel pevanja ili pokušaja da bude Mahalia, tako da smo dobili posve originalan pristup, bez potrebe da se prave ikakve paralele. Ostaje samo konstatacija da je ova pevačica izuzetnog senzibiliteta.

Spiritual Joshua Fit the Battle of Jericho jednostavno pleni svojim ritmom i lepotom, a ono što je zaštitni znak Louisa Armstronga, tradicionalna pesma Let My People Go ili još poznatija Nobody Knows The Trouble I’ve Seen, poziva nas da prihvatimo nezaobilazan optimizam koji nam odašilje The Belgrade Dixieland Orchestra. Golgota Gospel Choir nas uvodi u potonju numeru, da bi se odjednom našli u uzavrelom plesu, potom u duetu Bračike i Vladimira Rackovića, i nanovo u njuorleanskim muzičkim ulicama. Na kraju nas orkestar ispraća veselom odom diksilendu When the Saints Go Marchin’ in.

The Belgrade Dixieland Orchestra je oslikala moderni diksilend, uz poštovanje duhovnosti stila na koju se nadovezuje, dajući dovoljno prostora solistima, ali zadržavajući izvorne osobine i odlike svoje muzike. Umetnost ne gubi smisao i vrednosti protokom vremena i iznalaženjem novih oblika, naprotiv, nužno je vraćati se i iznova je otkrivati. Vladimir Racković i njegova ekipa muzičara ovim projektom, u pomalo sivu urbanu sliku kojom smo okruženi, utiskuju svežinu i razigrane tonove.

Ivan Švager – klarinet

Sava Matić – truba

Bodin Draškoci – trombon

Vladimir Racković – bendžo i vokal

Dimitrije Vasiljević – klavir

Ivan Maksimović – kontrabas

Branko Popović – bubnjevi

Jelena Bračika – vokal

Golgota Gospel Choir

Miša Dostanić – vokal