koncerti

24.05.2019.

Ring Ring 2019 (1): Uprkos svemu!

Izveštaj sa prve tri večeri jednog od najboljih izdanja festivala poslednjih godina

Mesto: SKC, Beograd / Datum: 15-16.05.2019. / Foto: Ivana Čutura

 

 

Sve ono što srpski kultur-komesari ne razumeju u vezi sa Ring-Ring festivalom otkriva, precizno i hladnokrvno, upravo sve ono što ne razumeju u vezi sa kulturom. Jer nemoguće je drugačije objasniti gaf gradskog sekretarijata i republičkog ministarstva nego ogorčenim baldvinovskim citatom, kada umesto finansijske podrške – pa makar ona bila minimalna i srazmerna ekonomskoj nano moći Srbije – cinično pošalju toplog zeca jednoj od retkih domaćih institucija koja u svom fahu stoji bar rame uz rame sa evropskim pandanima. Na žalost, na zapadnom Balkanu ništa novo. U toj i takvoj klimi Ring Ring vuče svoj karavan uzbrdo već dvadeset i čeitiri godine i uprkos jakom čeonom vetru demonstrira endemizam dostojan sliva Amazona. Teško da se može pronaći impresivniji katalog nastupa protagonista nove muzike nego ovde, retko da postoji selektor stručniji od Bojana Đorđevića, koji svake godine u gotovo nemogućim uslovima partizanski izgara kako bi iz jebenog kamena potekla voda. Štaviše, ako nekome nije jasno šta tačno radi kurator festivala, neka dođe na Ring Ring da čuje i vidi. Ne morate meni ali verujte makar mom dedi na reč, u Evropi postoje manifestacije džeza, avangardne i improvizovane muzike koje ni uprkos stotinama hiljada evra u budžetu ni blizu ne uspevaju da pariraju po kvalitetu, na primer, ovogodišnjem programu iz Studentskog kulturnog centra. Jednostavno, ne umeju. Toliko je prosto a komplikovano.

Dvadeset i četvrto izdanje festivala otvoreno je Esejima o mikrofoniji, prvom od dva koncerta (isključivo) srpskih muzičara. Dva Igora i Ivan, ili Čubrilović, Štanglicki i Čkonjević, poveli su dijalog o prirodi kontrolisanog audio fidbeka i njegovom mestu u kreativnom procesu komponovanja muzike uopšte. Naime, njihova teza nije nužno radikalna a priori koliko je u metodološkom smislu skoro dekartovski izazovna na dva nivoa. Prvo, kako osloboditi mikrofoniju od gravitacije muzičkog nasleđa gde se tretira gotovo isključivo kao neželjeni glič i audio greška nastala prolapsom u orbiti zvuka. I drugo, kako uz pomoć svojevrsne hermeneutike mapirati inherentni značenjski potencijal audio fidbeka: naime, interpretacija je kružna, tek u odnosu sa drugim muzičarima, drugim mikrofonijama, otvara se prostor za interpretaciju osnovne jedinice audio fidbeka uopšte, i nazad. U svakom slučaju, ne brinite, nije tako komplikovano kao što deluje. Reč je o mikrotonalnoj improvizaciji očišćenoj od svih muzičkih ukrasa, ogoljenoj i svedenoj samo na sonične monade, gde su rezonator gitara, elektronika (u vidu miksete uključene u samu sebe, cut off / resonance filter i reverb pedala) i obična gitara, zaključani u jedinstvenom algoritmu matematičkih odnosa jačine zvuka i udaljenosti instrumenata od pojačala, kao i njihove ukupne međusobne interakcije. Ekstremističko učenje za ekstremističko zadovoljstvo.

 

 

Metamorphic Songs veličanstvena je odiseja Svetlane Spajić, legendarne pevačice tradicionalnih pesama i fantastičnog istoimenog okteta koji može i ume baš sve i to čini rado. Na putevima vremena vijugajući se kroz etnomuzikološko nasleđe Evrope, avangardu, improvizovanu muziku i džez, izvajano je svedočanstvo satkano i ispreplitano od lica i naličja malih, intimnih sećanja koje tavore u utrobi kolektivnog. U osamdesetak minuta spektakularne izvedbe orkestra, bežeći od jadne, proklete Ankice koja spava u grobu… preko partizanskih gora i šuma… na leđima vranih konja, pesme su doživele nebrojene aranžerske metamorfoze i tako podelile sudbinu ljudi i naroda koji ih je pevao, igrao, šaputao i proklinjao,… prekrajane, spajane i ukrštane barem onoliko puta koliko klanica evropske istorije sadrži zareza, crtica, otvorenih zagrada i uzvičnika.

Kao da iza sebe imaju nekoliko albuma a ne ad hoc status, baš sve je funkcionisalo te večeri. Spajićeva je moćnim vokalom obasjavala put, dirigovala, plesom rasplamsavala nepredvidive skokove tempa, imajući na proscenijumu tik uz sebe violinu i glas Tijane Stanković koja – da citiramo jednog starog, olinjalog džezera – zvuči, peva i izgleda i koja je bravurozno čas potrctavala deonice ubitačnim melodijama čas sa ogromnim patosom preuzimala čitave katrene. Dva apsolutna gospodara ritma, Ervin Malina i Lav Kovač priklještili bi puls između marša bleh muzike i arco deonica, poliritmike i ne-tako-jednostavnih harmonija, čekajući da izbije ključ iz trbuha prepariranog klavira sjajne Marine Džukljev, koja je otkrivala sve melodijske, harmonske i ritmičke aspekte instrumenta sa zadivljujućom zvučnom elastičnošću. U najboljoj tradiciji fri-džez orkestara, a na liniji Don Cherryjevih bendova, te panonskog etosa Borisa Kovača i nemačkih bogova nove muzike, Zeitkratzer, Metamorphic duvačka trojka je gorela, umirala i radjala se ponovo u belom plamenu Isabel Duthoit, genijalnog Frantza Hautzingera, melodičnijeg i raspojasanijeg nego ikad, i našeg Bogdana Rankovića, istinskog velemajstora bas klarineta, alt saksofona, i frula. Nešto veliko, iskreno i čisto desilo se te večeri u SKC. Na kraju, Metamorphic Orchestra nas je makar na kratko vratio u paleozoik u vreme superkontinenta Pangee, kada je ceo svet bio jedna ploča bez granica, i svi ljudi jedno pleme, pomešano i mnogo manje primitivno i majmunsko nego što je to danas.

 

 

Dve anegdote sa druge večeri demonstriraju kakav status ima Ring Ring među muzičarima. Naime, Satoko Fuji, japanska pijanistkinja, možda i najveće ime na ovom festivalu sama je platila prevoz kako bi svirala pred beogradskom publikom. Takođe, Frantz Hautzinger i Isabel Duthoit iako neplanirani, ponudili su da nastupe kao duet kad su već tu. I istinska zahvalnost na tome. Kakav koncert! Hautzinger u potpuno drugom, takoreći svom izdanju u odnosu na prethodno veče, muziciranja svedenog na produžene tehnike i mini celine sačinjene isključivo od redukcionističke improvizacije. Na trubi sa četiri ventila, mikrofona duboko zagnjurenog u zvonu, Frantzov vokabular bili su demonsko šištanje, perkusije pistona i monohromatika svedenog trajanja u alternaciji sa tišinom. Tu i tamo bi sordina nežno uvela frazu nalik onoj iz Proleća Stravinskog, da bi se tlo pod zvučnom masom iznenada otvorilo i sve se stropoštalo u mrak belog šuma. Ako je neko pomislio da je pored njega Isabel Duthoit koristila samo glas grdno se vara, jer taj dinamo na nuklearni pogon iza dijafragme ove neverovatne žene, čini da se njene vokalne improvizacije pre mogu svrstati pod vrstu duvačkog instrumenta nego pod treperenje glasnih žica. Od šapata preko jezika-pre-jezika do krešenda milozvučne histerije u dva skoka, od nežnih latica pianissima do ekstaze od koje pucaju žile  fortississima.

 

 

Prezasićenih i prenadraženih receptora dočekali smo trubača Natsuki Tamuru i Yoshino, obučenu u tradicionalnu nošnju sa bivom u ruci. Bez pardona, od prvog takta do kraja koncerta Yoshino je pevala o istoimenom toponimu, planini pored Osake, o njenim rozikastim šumama sačinjenih samo od trešnjinog drveta, šamarajući četiri žice na lauti kratkog vrata. Tamura je u početku povremeno u improv slapovima jurio sa lakoćom kroz sve registre da bi taj njegov stil vremenom postajao manje bujan i mirniji, protkan predasima uz dosta čitanja šifri i horskog pevanja sa Yoshino.

Japanski dan završen je kratkim, ali efektnim polučasovnim resitalom Satoko Fuji. Reč je o legendarnoj kompletnoj improvizatorki izuzetne virtuoznosti, mašte i melodijske suptilnosti. Na svom životnom putu u večnoj potrazi da stvori muziku koju niko nikad nije pre čuo u Beogradu se predstavila uspelom kombinacijom prepariranog klavira i nečega što bi se podvelo pod novi klasicizam: od poigravanja sa konvencijama i sviranja žica iznutra do zvučne materije izuzetno složenih harmonskih traganja specifičnog timbra. Nažalost, njen koncept je ovaj put dozvoljavao samo toliko.

 

 

Tendecije postmodernista u dve hiljade i nekoj, između ostalog, mogli smo čuti u interesantnom nastupu Nataše Penezić. Njen repertoar za ovo veče sadržao je dela Frederica Rzewskog, svetsku premijeru kompozicije Steve Gisbyja pisanu specijalno za nju, te komade Ernó Kiralyja i Petera Ablingera. Bilo je tu svega od sviranja otvorenim dlanovima po zatvorenom klaviru u kompoziciji Slow March, Mile 35 koja integralno traje više od deset sati, preko kombinovanja strogih matematičkih i logičkih sistema sa aleatorikom u Gibsovom komadu 11110000, te jezgrovitih klastera tonova koji podsećaju na tokatu i poigravanje sa pentatoničkom skalom kod Kiralyja, do Ablingerovog klavira u kontrapunktu sa intervjuima Cagea i Mortona Feldmana koji su išli sa pojačala. Zanimljivo, ali koncert Penezićeve je u diskusiji između najtvrđih delova publikuma za vreme pauze izazvao prilično oprečne stavove. Sasvim razumljivo. Dok je bilo onih koji su ovakav repertoar smatrali avanturističkim i interesantnim, bilo je i onih koji su insistirali da je ovakva muzika ekskluzivna i elitistička a ne inkluzivna, da je ovde zanimljiviji koncept na papiru nego njegovo izvođenje, to jest da je sva estetska vrednost dela već ostvarena u komponovanju i da se izvođenjem ništa novo ne dobija, prema jednoj teoriji, ovakva muzika i ne mora da se izvodi jer je njena vrednost isključivo politička, u revoltu protiv tradicije i kanonske muzeifikacije muzike a ne estetska. I taman kada je izgledalo da su strasti prevršile meru i da je bela pena pokuljala na usta, Bojan Đorđević se pojavio na hodniku da pozove sve na sledeći koncert.

 

 

Ime novog pozlaćenog poglavlja za neku buduću antologiju Ring Ring festivala zove se Daniel Levin. To je ujedno i ime novog boga u panteonu svetaca, i vrlo verovatno ime mog budućeg sina. Možda i ćerke, nek ide život, ko ga jebe. Ako je Anthony Braxton davne 1969. godine snimio For Alto, a jeste, onda je Daniel Levin u SKC odsvirao For Cello. O, da toliko je sumanuto bilo. Sat vremena najčistijeg orgijanja duha i tela, brutalno predavanje o neistraženim horizontima i čitavoj galaksiji jednog instrumenta. A počelo je pomalo stidljivo, na scenu je izašao samo jedan čovek sa čašom u ruci, jednom sveskom i dobro uglačanim čelom koje se presijava. I tu je sva stidljivost prestala. U gotovo reptilskom hvatu, iskrivljenog lica u bolnu grimasu, Levin je sa prvim trzajem žica pokazao da je njegov teren arheologija zvuka, iskopavanje svih onih tonova koje svaki instrument krije zakopane u tami stomaka, duboko iza drvenih bedema. Totalnog vokabulara i superiorne tehnike na nivou koncertnih solista – mrtav ozbiljan a poput deteta koje se igra – tu negde oko kobilice bi jurio i gnječio gudalom tonove kao da su mravi, dok prstima istovremeno puca picikato na vratu,… da bi se sve prelilo u dug urlik bariolaža u donjem registru koji najavljuje grmljavinu i pljusak čekićanja žica.

Ovde nema nekakvog oprobanog recepta i uhodane koreografije, Levin nije u ništa boljoj poziciji od slušalaca, svaki gest otkriva nešto novo, skida sloj prašine koja škripi, jauče, ropti, dok se ne ukaže nekakav fragment, funkcionalan detalj, celina. Tada bi poput jednog Šlimana ili kopao dalje ako je nezadovoljan otkrivenim ili bi nas pustio da predahnemo i da se divimo njegovoj Troji. Kao što kod Čehova puška iz prvog čina mora opali u trećem, tako je i Levin uzeo gore pomenutu svesku, iscepao par listova i uključio ih u svoju simfoniju. Dok je nogom gužvao papir rukama bi po telu instrumenta tražio nekakvu specifičnu sonornost, neku frekvenciju koja mu nedostaje za primitivnu skulpturu koju pravi. Razjaren bi sve odbacio, kao mahnit, ponovo ščepao gudalo i stuštio se u jednom okretu na svoj plen uklješten čvrsto među butinama. Iz kratkog i nežnog portata kao da svira Baha, Levin bi iskolačio oči i sa teškim, gotovo htonskim portamentima i glisandima gore dole besomučno poput nekakvog arhetipskog gmizavca proždirao svoju lovinu.

Potpisnik ovih redova je sve do koncerta Daniela Levina duboko verovao da je generalno nemoguće, bože moj, imati seks sa muzičkim instrumentom, a kamoli prisustvovati takvom činu. Tek Daniel Levin je i ovu želju otkačio sa liste, a organizatorima festivala nije preostalo ništa drugo osim da šmrkom operu iznajmljeno čelo i vrate ga devojčici iz muzičke škole Stanković. Daniele Levin, volim te!

 

 

Ring Ring 2019 (2): Uprkos svemu!

 

Tagovi: ,



Komentara 3 : "Ring Ring 2019 (1): Uprkos svemu!"

  1. Svetlana Maras каже:

    nazalost nisam cula festival ove godine ali imam malo zapazanje povodom teksta o koncertima: zivopisni recnik bogat referencama kada dodje do komponovane muzike koju izvodi Natasa Penezic, prelazi u „neka publika je u pauzi rekla to i to“, ovlas dodirujuci davno prezvakana pitanja da je takva muzika elitisticka vs. inkluzivna, ili politicka vs. estetska kako sam autor kaze…

    1. jelen каже:

      ćao beko, selam
      aleykum, ovo je izveshtaj sa koncerta, plus minus, i ja stvarno nisam rad da se autocenzurishem… kako je bilo bilo je, taka tura, samo zapisujem… stvarno mi je zhao ako ne prija ushima, nabavi one tampone shto nose na koncertima swansa, mozhda upali <3

  2. Biljana каже:

    Za one koji nisu i one koji žele još – Eseji o mikrofoniji live@RingRing : https://labudkup.bandcamp.com/album/feedback-essays-live-at-ringring-festival-2019

Оставите одговор на Svetlana Maras Одустани од одговора

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.