Dimitrije Vasiljević New York Quartet: Povratak nomada

Mesto: Zadužbina Ilije Kolarca, Beograd / Datum: 20. maj 2019. / Foto: Gordana Grgić

Dobrih petnaestak godina je proletelo od tog koncerta na užičkom Trgu partizana. Beogradski diksilend orkestar je izvodio svoj standardni zabavni repertoar, pevačica Bobana Đorđević je sa uspehom animirala prisutne… no, šou je zasluženo ukrao bucmasti dečarac  kovrdžave kose za klavijaturom. Njegova svirka, iako u žanrovskim okvirima kompetentna, bila je previše agilna i ispunjena detaljima koji su jasno davali do znanja da je ovaj momak dobrano prerastao džez fundamente koje je ovaj orkestar zahtevao.  Istovremeno njegova muzikalnost i jaka individualnost, koji su “vrištali“ iz njegove izvedbe govorili su mi da se njegovo ime mora notirati; lider orkestra Vlada Racković je s neskrivenim ponosom predstavio “svog“ pijanistu – Dimitrija Vasiljevića.

Vasiljević nakon toga nije previše sudelovao u dešavanjima na beogradskoj džez sceni, već je odmah krenuo na izvorište u potrazi za adekvatnim odgovorima. Uz dosta truda, ulaganja, ali i pomenutog talenta stigao je i do doktorske titule i stalnog zaposlenja na mestu asistenta na njuorleanskom Xavier univerzitetu. Sve bi ovo bila ne toliko interesantna priča o još jednom poslovnom uspehu, da Dimitrije nema i kreativne umetničke aspiracije koje pretače u autorsku muziku. Iza njega su tri studijska albuma . O prva dva smo već pisali ovde i ovde, a poslednji, adekvatnog naziva, Accidental Nomad, objavila je poznata etiketa Ropeadope Records, specijalizovana za moderni mejstrim izraz, kome Dimitrijeva muzika nedvosmisleno i pripada. Iako je izdavač u Americi napravio ozbiljan promotivni korak predloživši album za Grammy nominaciju, kod nas se o ovoj ploči, nepravedno, nije previše pričalo. Nepravedno, jer ona svojom estetikom kao plodom velike Vasiljevićeve želje da ovdašnje folklorno nasleđe (ne samo muzičko, nego i mitološko i filozofsko) stavi u kontekst modernih džez stremljenja, možda i više pripada Srbiji nego Americi koja ju je odmah prigrlila. Stoga ne postoji razlog da ovo izdanje ne bude licencno objavljeno u Srbiji.

Drugi aspekat Vasiljevićeve popularnosti u Srbiji, koji možda i zasenjuje njegovo kreativno muzičko delovanje, odnosi se na živopisne opširne statuse na njegovoj Fejsbuk stranici koji se bave kako muzičkim, tako i nemuzičkim temama na otvoren i iskren način. No, umesto da te večeri na Kolarcu prisutne razgali kakvim motivacionim govorom, Dimitrije odlučno i agresivno započinje koncert ostinato klavirskim pasažom uvodne “Fićir-bajir“, stavivši odmah do znanja da će svojim Beograđanima pokušati da prezentuje sve ono što su u njegovom umetničkom i zanatskom razvoju “propustili“ za 12 godina koliko nije nastupao u rodnom gradu. Bend New York Quartet je svakako sastavljen od kompetentnih muzičara, gde se ipak u ulozi soliste ističe Brazilac Ricardo Grilli. Upravo zahvaljujući njegovom “methenyjevskom“ senzibilitetu, ali i motivu, te proizilazećoj melanholiji, komad “Endless Belgrade“ komotno možemo okarakterisati kao Vasiljevićev “Last Train Home“.  Svaka od izvedenih kompozicija je primereno, kratkom, ali interesantnom pričom  najavljena od strane pijaniste, a mnogi od protagonista su te večeri sedeli u publici.

Iako improvizaciono i strukturalno utemeljena u postulatima modernog džeza, balkanski uplivi su ti koji Dimitrijevoj muzici daju identitet i legitimitet, bilo da se radi o neobičnom svingovanju ili latino pasažima u 7/8 ritmu komada “Hidden Virtues“ ili orijentom obojenim temama i brejkovima u kompleksnoj sviti “Silvans’ Dance“.

Zamerka na ovaj koncert, a koja direktno proističe iz Dimitrijeve želje da u tih sat vremena kompresuje sav svoj razvojni put dok ga nije bilo ovde, odnosi se na vidno odsustvo izvođačke dinamike, te nedavanje materijalu sa vidnim potencijalom, mogućnosti da “prodiše“. Ako je i legitimno da Vasiljević svoju svirku po inerciji oslanja na disciplinu ruske škole i akademizam svojstven dobrom pedagogu (kontrastno, recimo, saborcu sa etikete, pijanisti Aaronu Parksu), stiče se utisak da bi aranžmanski zahvati sa neophodno izraženijom dinamikom i soničnim varijetetom svakako učinili dobro ovom interesentnom materijalu. Barem kada su koncertni nastupi u igri.

Svedočili smo vrlo prijatnoj večeri ispunjenoj samo najpozitivnijim emocijama na relaciji izvođač-iskrena publika. Činjenica da je sala mogla biti ispunjenija, direktna je posledica (verovatno opravdano) skupe karte. A  simptomatično odsustvo podrške klanovski podeljenih kolega muzičara trebalo bi da Dimitriju ukaže na to da je na pravom putu i, još bitnije, na pravom mestu.