Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 13.05.2010. / Foto: Sašo Stamatovski & Reakcija

Vrsni švedski alt-saksofonista Martin Küchen već je dobro poznat publici ovog festivala. Pre tri godine njegov sastav Exploding Customer ponudio je lepršavi melodični džez prošaran folk tonovima, kao da je nastao negde na obalama Mediterana a ne u ledenoj Skandinaviji. Iako nominalno fri-džez muzičar, Küchen je pokazao vrhunsko razumevanje dobrog gruva i snage melodije.

Njegov novi sastav, Angles, do sada je objavio jedan album i tematski, ali i zvučno, ovo je nešto drugačija priča. Küchen nije od onih muzičara koji bi samo da se bave zvukom i harmonijama, pa je okretanje globalnim problemima – ratovanju, okupacijama i imperijalizmu – koliko god može da zvuči naivno, donelo i slojevitiju muziku.

Čuje se to i već sa prvom kompozicijom koju su večeras odsvirali. Namesto klasične razmene hedova i solaža koju su imali Exploding Customer, Angles je sastav koji svira u više dimenzija. Trojica duvača izbacuju napolje lepljive rifove, samo da bi jedan po jedan odjurili u ekspresivne bluz solaže a iza njih hiperaktivni vibrafonista Mattias Ståhl traži prolaze kroz gustu matricu ritma i tonova da harmoniju obogati smelim, ali uvek toplim varijacijama.

Kontrabasista Johan Berthling je najmirniji član grupe, održavajući pravac i smer dok svi ostali odlaze u tangente, mada je njegova solaža gudalom pred kraj nastupa pokazala imaginativnog muzičara koji začas od apstraktne salate flažoleta ume da siđe duboko u umirujuću temu. Bubnjar Kjell Nordeson je prefinjeni siledžija koji gazi silovitije nego što bi morao, sipajući usput sitne kapi ritma za koje se duvači hvataju dok jure ka nebu.

Naravno, vizuelno je najupečatljiviji trombonista Mats Äleklint, već i zato što je  jedini član benda sa uverljivom frizurom, ali njegovo meraklijsko soliranje i sigurna pratnja su izmamili aplauze već u prvom poluvremenu. Trubač Magnus Broo je Küchenu najbliži po godinama, reklo bi se, a svakako po senzibilitetu pa je njegovo uletanje iz bluz fraza u fri soliranje jako uzbudljivo.

Šef benda je predstava za sebe. Strastven, ozaren, pozitivno nervozan (i istovremeno jedini Skandinavac koji engleski priča gore od prosečnog Srbina), Küchen i kad ne svira učestvuje u muzici telom, glasom, mimikom lica. Između pesama i dalje deluje kao da nije siguran da radi ono što bi trebalo da radi – naslovnu pesmu albuma najavio je kao „lošu šalu“ – ali kada zasvira tu nema dileme. Every Woman is a Tree je žešća i ubitačnija nego na albumu, a impresionistička izmaglica koja preovlađuje dobrim delom ploče samo je uzgredno okrznuta na nastupu. Urnebesna završnica sa kompulzivno ponavljajućim rifom i bubnjarem koji ispada iz šina i nastavlja u nepoznatom pravcu izmamili su i inače raspoloženoj publici ovacije.

A onda – nešto sasvim drugačije, a opet nešto što se logično nadovezuje na radosni gruv Anglesa. Ring Ring festival nije samo za dugobrade intelektualce i egzotične instrumente, podsećamo se kada na binu izađe najdugovečniji anarho-pank bend na svetu.

The Ex postoje neprekidno trideset jednu godinu i tokom ovog vremena oprobali su se u bezbroj muzičkih identiteta svirajući avangardnu, tradicionalnu ili improvizovanu muziku, ali nikada ne gubeći sopstveni politički i muzički identitet. Večeras ih vidimo u bazičnoj postavi, što je za njih ovih godina, kada skoro svaki nastup predstavlja susret sa novim muzičkim kolaboratorom, iz sasvim druge priče i kulture, skoro neobično. Kada bend izađe na binu sa spremljenih nekoliko rečenica na srpskom i u svojoj najsvedenijoj postavi – tri gitare i bubnjevi – zasvira, postaje jasno da je mogao da govori i na kineskom. Večeras se, i pored pevanja (mahom) na engleskom, nećemo sporazumevati rečima.

The Ex jesu tokom godina usvojili mnoge elemente drugih muzičkih tradicija, ali u  Rexu na najplastičniji način demonstriraju svu lepotu izvornog anarho-pank ideala. Ovo je muzika toliko prosta da je svako, ali baš svako, posle dve nedelje vežbanja može svirati. Istovremeno, ovo je muzika toliko moćna, toliko sveža, jaka, glasna i neposredna, da ni posle tri decenije sviranja ne postoji niti prisenak rutine, dosade, automatizma. The Ex postižu onaj anarhistički ideal o umetnosti koja dopire do svakog čoveka – jer je jednostavna, ali koja i inspiriše svakog čoveka – jer je duboko plemenita.

Naravno, „plemenitost“ se ovde piše uz pomoć gustih slojeva distorzije i fantastičnih, tehnički primitivnih a tako savršeno složenih ritmova. Za razliku od skoro-pa-vršnjaka Crass koji su se više oslanjali na dadaističku estetiku, za razliku od drugotalasne ekipe opsednute mračnim, teškim zvukom (Antisect, Amebix, Conflict, Rudimentary Peni), The Ex na bini izvode intuitivno shvatljive, neodoljive ritmičke rituale koji publiku teraju u skakanje i ples. Čak ni povremeno otkazivanje polovine ozvučenja ne kvari zvuk koji je ionako tek uobličena, dobronamerno usmerena buka.

Gitaristi su savršeni u tome kako najjednostavnije moguće fraze obogaćuju značenjem sa svakim novim ponavljanjem. Uprkos hektolitrima znoja, skakanju i povremeno grčevitim, ekstatičkim trenucima u kojima se čini da se gitare otimaju i trzaju, a muzičari se jedva drže za njih, u ovoj muzici nema ni trunke testosteronskog mita o mačo gitaristi, već samo čiste energije zvuka i ritma.

Šta tek reći za bubnjarku Katherinu Bornefeld koja svoje kožne i metalne instrumente premlaćuje sa ubedljivošću jedne prekaljene domine? Ako je Michael J. Harris, bubnjar Napalm Deatha, svojevremeno sebi nadenuo nadimak „ljudski tornado“, onda je Katherina ženski uragan koji vitla na sredini bine, uvlačeći trojicu muškaraca u svoje hipnotičke, tribalne ritmove samo da bi ih bacila natrag na raspamećenu publiku. Otpevala je i dve pesme, tek da pokaže da nije talentovana samo za jedan instrument, a u sali Kulturnog centra Rex možda nikad nije bilo ovako glasnog vrištanja kao na kraju nastupa The Ex. Radost ne poznaje pristojnost, i tako treba i da ostane.

8 komentara na “Ring Ring (2) : Angles/ The Ex”

  1. covece, sinocnja svirka the ex je jedan od najboljih gitarskih koncerata na kojima sam bio… str8, iskreno, jasno i glasno… izgledalo je kao da smo se teleportovali u najbolju varijantu 1981. neverovatno da neko moze tako da svira i razmislja o celoj stvari posle vise od 30 godina akcije… ufffff!!!!!

    a kuchenov "angles" me je smorio… zvuce ko prosecan brass bend… kontrabasista je svirao kao da je ostao u hotelu za vreme certa, bubnjar lupetao na nivou besciljnog studentskog prog rok benda, vibrafonista tripuje da je bobi hacherson i upada u beskrajne i besmislene predvidljive solaze koje se sadrzinski uopste ne razlikuju jedna od druge, trombon na momente zabavan u solazama ali daleko od eksploatacije istinskih mogucnosti koje ovaj instrument ima, truba mrsava skroz – tip svira kao racunovodja, a kuchenov alt skoro ne znam ni da li sam cuo, iskreno… na momente bi opalio po koji ultra kratkotrajni solo, cisto da nas podseti sta alt i on umeju, ali odmah bi se vracao nazad u neki "tu-ru-ru" refren… uglavnom, msilim da bi kuchenu mnogo bolje islo samo sa ritam sekcijom, ili sa nekim duvacima koji su makar jednom u zivotu popili pivo ili videli uzivo golu zenu…

    da ne pominjem to da su tromb/tru/alt konstatno zajedno razvijali teme, sto sem u genijalnim aranzmanima generala avant jazza skoro uvek zvuci ko pandurski orkestar na danima mimoze u herceg novom – sto je i ovde bio slucaj…

    uglavnom, sve prepuno opstih mesta, nepotrebnih muzickih ukrasa, glupavih i trivijalnih temica koje se u nedogled ponavljaju bez vajba, zacinjenih mrsavim solo pasazima… i tako, extremno prosecno i (ne)ubedljivo streberski… steta !!!

  2. u prvom delu recenzije sam se smorio ko zmaj (jer me džez smara), ali si opako opisao svu radost koja me (nas) je preplavljivala sinoć 🙂 ludački bend! gde li su samo bili bg pozeri i muzikanti da vide ono čudo, možda bi nešto i naučili…

  3. @ jelen

    Onda je za tebe prava stvar [b]TRESPASS TRIO -…Was There To Illuminate The Night Sky (Clean Feed, 2009).[/b]
    Pored Küchena na alt i bariton saksofonu tu su Raymond Strid na bubnjevima i Per Zanussi na basu…

  4. @ pedja

    hvala za tip, video sam to izdanje ali, iskreno, nisam stigao pazljivo da preslusham… ekipa je ludilo, kuchen je opak kad improvuzuje i svira free, mogu da zamislim kako li je tek sa zanusijem (sjajan tip, njega sam slusao sa stendelom i nilsen-lovom na bubnjevima) i stridom (matori manijak, oduvao me na proslom ring-ringu)….

    ali u pravu si, ova ploca je skroz my cup of tea… ;)))))

  5. Ljudi, da li se to Jelen kandiduje za novog autora na sajtu? Dajte coveku da pise, vidite li da ga svrbe prsti? Juce Bittova, danas Kuchen… Prosto ne mogu da docekam treci komentar! A mozda bi se primirio uz topli Rexovski Jelen? Ili je mozda Bittova trebalo da se skine?

    Ili bi ljubitelju "genijalnih aranzmana generala avant jazza" trebalo pokloniti bar jednu plocu Bobbyja Hutchersona? 🙂

  6. @ dimitrije (tucovic)

    ;))))

    da da, prvo kao "aj kolumnu" a posle bi me napusavao kad ne bih pisao o korneliju kovacu, islandskim jezuitima koji rokaju solo pastorale i polifono pevanje, ili svedskom bobanu markovicu…

    eh, ta world music "egzotika" – jednom kolonijalista, uvek kolonijalista… safari matorci su nepopravljivi… ;))))

    p.s. nemoj samo ranog (dolfijevog) hacersona, bolje nesto iz njegove latino faze da slusam dok cekam u redu za cert erika kleptona… daj neki diksilend i swing, treba da se uci, ima vremena za post bop i free kad predjem na one plave dugotrajne markice za bus (i ring ring) ;)))))))

    pozdr!

  7. ja ostao bez love, pa nemam za ‘cert’ exa, jbg. još su brio kao uvertira… hvl urošu za utjehu – "alal vera, đenka!".

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.