Polski jazz (2) : Izlazak iz podzemlja

Tek nakon Staljinove smrti i postavljanja Wladyslawa Gomulke za šefa vlade, džez počinje postepeno da se vraća u javnost. Prihvatljivo je da se priča o džezu, piše o džezu, i naravno najbitnije – da se svira džez. Čak i novine počinju da pišu o džezu, ali oprezno, kao o “muzici potlačenog crnog proleterijata”. Kao pravi početak jake džez tradicije može se navesti prvi krakovski džez festival Zaduszki jazzove, održan 1. novembra 1954. godine. Najbitnija figura za rađanje ove ideje bio je Leopold Tyrmand, koji je 50-ih svojim predavanjima i člancima na temu džeza postao art-guru cele jedne generacije. Uvek šik obučen i elokventan, bio je vatreni antikomunista i izuzetno potkovan kada se radi o džez tematici. Upravo je on izdao prve angažovanije članke i publikacije o džezu u Poljskoj, a pripisuje mu se i da je jedan od glavnih “krivaca” za osnivanje legendarnog džez festivala Jazz Jamboree.

Februar 1956. donosi, naravno nakon mnogobrojnih peripetija, i prvo izdanje časopisa Jazz, u to vreme jedinog džez magazina izdavanog iza gvozdene zavese (postavlja se pitanje da li je bio i jedini ikada, s obzirom na to da ni tadašnja Jugoslavija, sa uslovno liberalnim socijalizmom, nikad nije imala časopis tog profila). Kada se 1956. na prvom većem džez festivalu u Sopotu okupilo oko 25 000 ljudi, centralni organ Poljske radničke partije navodi da je atmosfera bila između one na takmičenju za najboljeg izvođača Šopenovih dela i fudbalske utakmice. Bila je to sigurno kulminacija prvog, veoma haotičnog stupnja u razvoju poljskog džeza. Svakodnevno emitovanje radio emisije Voice of America od 1955. verovatno je imalo velikog udela u stepenu oduševljenja prisutnih. Već od 1956. počinje emitovanje emisije posvećene džezu i na poljskom radiju. Voditelj je bio, a ko drugi do Leopold Tyrmand, koji na sledeći način opisuje dinamiku jednog džez nastupa u jednom varšavskom džez klubu:

“…ljudi su bili bukvalno naslagani jedni na druge, prilepljeni za prozore i zidove. Studenti i provincijalci, mlade lekarke i mladi veslači, mladi alkoholičari, mladi pesnici i mladi pomoćnici u trgovinama, adolescenti iz tehničkih škola. Improvizovana zavesa se diže i tročlani Dixieland sastav od tri momka naoružana trombonom, trubom i klarinetom istupaju napred i kreću sa svirkom. Dešava se sledeće: prasak, potisak kao pri eksploziji bombe, erupcija vulkana pri čemu godinama potiskivani entuzijazam kreće napolje. Nešto što se godinama ne da zaboraviti, nešto za čim se nakon toga godinama traga…”

Do popularizacije džeza u Poljskoj, osim američkim ciljanim emitovanjem Voice of America, dolazi i putem sve učestalijih gostovanja američkih muzičara u zemljama Istočnog bloka. Da je džez nedvosmisleno korišćen i kao instrument Hladnog rata, najbolje svedoči parola britanskog feldmaršala i visokog NATO oficira Montgomeryja: “Ako komuniste već ne možemo da pobedimo oružjem, hajde da onda probamo trubom”. U okviru mirovne misije 1958. Poljsku posećuje i Dave Brubeck, te priređuje dvanaest uspešnih koncerata. Koliko je ovaj pijanista bio pod uticajem poljske džez scene kasnih 50-ih, vidi se u njegovoj kompoziciji Dziękuję, u kojoj otvoreno koristi Šopenove motive. To je bio njegov način da izrazi zahvalnost i oda poštu poljskim džezerima.

Kulturna razmena se nije odvijala u samo jednom smeru. Iste godine, poljski saksofonista Jan Ptaszyn Wróblewski gostuje zajedno sa nemačkim trombonistom Albertom Mangelsdorfom kao predstavnik evropske džez scene na čuvenom američkom džez festivalu Newport.

Od 1958. najbitniji festival u Poljskoj, pod vođstvom Leopold Tyrmanda, postaje Jazz Jamboree, koji se iz studentskog kluba Stodola 1961. seli najpre u salu Varšavske filharmonije, a 1965. u veliku kongresnu salu varšavske Palate kulture i nauke. Bez obzira na to što je u ranim godinama postojanja surovo i pljuvački tretiran od strane medija i cenzora, i krajnje patetično korišćen kao pro-sovjetski instrument, festival i dan danas važi za jedan od najvećih i najbitnijih evropskih džez hepeninga. U početku, festivalu nije poklanjana skoro nikakva medijska pažnja, a članci i izveštaji su počeli da se objavljuju tek krajem 60-ih i početkom 70-ih godina.

To je bilo vreme kada je većina reportera prestala da kritikuje samu muziku, ali su zato krenuli da se obrušavaju na američke izvođače kako bi ostali bliski partijskoj ideologiji. Tako je legendarni orguljaš Jimmy Smith, tokom za njega tipično energičnog nastupa 1972. godine, kada je u toku jednog sola u svom maniru snažno udario po klavijaturi Hammond orgulja, optužen od strane novinara da je na sceni svirao pijan. „Ne znam da li je Poljska kulturna agencija sa stranim ugovaračima diskutovala o ovakvim neodgovornim ‘umetnicima’ koje nam ovi šalju. Pitam se da li će Američka ambasada naći za shodno da se izvini poljskoj publici za ovakvo ponašanje nihovog građanina“, napisao je jedan novinar Unije socijalističke omladine Poljske (ZSMP). Bez obzira na to što je na festivalu svirao sam krem svetskog džeza, od Elvin Jonesa, Charlie Mingusa, „Cannonball“ Adderleya, do Cat Andersona, Ray Brooksa i Jimmy Smitha, u znak poljsko-ruskog prijateljstva, mediji su u prvi plan uvek stavljali neretko trećerazredne ruske ansamble, ne štedeći reči hvale za njihov „uvek interesantan“ pristup svingu.

Jedan od ključnih momenata u istoriji festivala desio se kada je Jazz Jamboree 1983. konačno uspeo da dovede Miles Davisa u Poljsku. U to vreme, kada je u poljskim prodavnicama bilo teško naći i najosnovnije životne namirnice, Miles je u svojim zahtevima bio veoma razmetljiv – između ostalog, na listi potraživanja su bili francuska Evian mineralna voda, Miller pivo, luksuzni apartman u hotelu Viktoria i ruska limuzina Čajka iz Službe državne bezbednosti. Nakon nezapamćenih ovacija po završetku koncerta, kada su hiljade Poljaka na sav glas urlali „We want Miles!“, i sam Davis, pomalo zatečen, upitao je jednog od organizatora kako to da ovde nije ranije nastupao. Kada mu je rečeno da je to verovatno zbog toga što je bio preskup, Miles se nasmejao (!) i konstatovao: „Momci, pa dao bih vam popust“.

Sve do šezdesetih godina, džez u Poljskoj je mogao biti opisan jednostavno kao hir, što je i ostao sve do momenta kada je počeo da se uzdiže iz andergraunda, kada su muzičari krenuli da prevazilaze svoje tehničke limitiranosti i konačno prestali sa bezličnim imitacijama svojih prekookeanskih džez uzora. Iz takvog okruženja izdvajaju se grupe na tragu New Orleans Dixielanda, koji se od starta veoma rado svirao u Poljskoj i uvek imao vernu publiku, i one koje su u vodama mejnstrim džeza, neretko koketirajući i sa avangardom. Veoma bitan momenat u ovoj dekadi (sredina 60-ih) bio je početak snimanja serije albuma pod nazivom Jazz series od strane oficijalne poljske izdavačke kuće Polskie Nagrania-Muza. Proces je nastavljen sve do sredine osamdesetih, a kasnije su svi albumi dobili i svoje CD izdanje.

Kao reprezenti ovde zastupljenog autorskog talasa, pojavljuju se muzičari koji su prošli kroz Melomane, a to su na prvom mestu Krzysztof Komeda, Andrzej Kurylewicz i Andrzej Trzaskowski. Tokom 60-ih Kurylewicz i Trzaskowski posvećuju se takozvanoj trećoj struji – muzičkom hibridu filharmonijske muzike i džeza. Ovaj pravac je, i pored svojih manje uspešnih momenata, uspeo da džezu donese novi senzibilitet, koji se prevashodno odnosi na sofisticiranost izraza. A Krzysztof Komeda je muzičar koji je zauvek promenio lice evropskog džeza.

Polski jazz (1) : Začeci

Polski jazz (3) : Krzysztof Komeda

Polski jazz (4) : Moderna strujanja