koncerti

19.09.2016.

King Crimson: Ostvarenje višedecenijskog sna

’’Od snova se ne živi, ali ko sanja još je živ.’’

Mesto: Stuttgart, Nemačka / Datum: 8. septembar 2016. / Foto: zvanična prezentacija benda

crimson-cover

 

 

Prolog: Na dvoru Grimiznog Kralja

 

Pre oko tridesetak godina, sredinom osamdesetih godina prošlog veka, bio sam nadobudni radoznali klinac. Svirao sam violinu, trenirao plivanje, pisao pesme i još uvek bio vukovac, đak za primer. Negde u to vreme, ozbiljno sam se ’’inficirao’’ muzikom u svojoj tinejdžerskoj potrazi za ličnim identitetom. Tu je bilo raznih uticaja, ali je jedan od presudnih bio otkriće sastava King Crimson i njihovog debi albuma In the Court of the Crimson King iz 1969. godine. Posedovao sam jedan ’’Island’’-ov katalog ploča iz sredine sedemdesetih, u kome je jedan od najupečatljivijih omota bio čuveni omot King Crimson prvenca. U to vreme sam redovno odlazio i u šoping sa svojim roditeljima, u par desetina kilometara od mog rodnog grada udaljeni Segedin. U jednom podrumu u centru ovog grada u Mađarskoj, svoju radnju sa opremom za muzičke instrumente držao je simpatični dedica kome sam redovno ostavljao pare za nove čivije, žice ili kalafonijum za mazanje gudala.

Jednog momenta, radnja je dobila novog domaćina. Pola svoje radnje, dedica je ustupio svome unuku (ili je to dotični mladić bio samo u mojoj svesti) koji je tu počeo da prodaje polovne ploče. Odjednom sam pred sobom imao izbor probranog džeza, roka i bluza. Dileme nije bilo, trebalo je ozbiljno štedeti i pronalaziti naslove iz već spomenutog kataloga. Sećam se da je bila subota. Sišao sam sa ulice kojom jurcaju tramvaji, u radnju i ugledao na polici ispred sebe omot koji sam dugo maštao da držim u rukama. Album je bio nemačko licencno izdanje, ne baš dobro očuvan, međutim ništa od toga mi nije predstavljalo problem, kao ni za ono vreme vrlo paprena cena. Ploča je kupljena i ostatak vremena do povratka kući je bio pravi ’’neizdrž’’. Moj prijatelj iz detinjstva sa kojim sam zajedno počeo da slušam muziku, odmah je po mom povratku obavešten o prisustvu relikvije, pa je za 15 minuta dojurio do mene. Ceremonija prvog slušanja dugo očekivane ploče je mogla da otpočne! Nikada neću zaboraviti prve taktove ’’21st Century Schizoid Man“-a, i naše istovremeno zaprepašćenje i očaranost. Zakucavanje za ceo život. Album smo odslušali u dahu, potpuno hipnotisani.

 

crimson
Negde u to vreme, počeo sam ozbiljnije da se momčim. Matori student iz mog komšiluka, upoznao me je sa ekipom koja se družila u Mađarskom domu. Jeftino piće, dobro zezanje uz šah i kartanje, priče starih boema… ukratko, sve što mi je tada trebalo.

Šank u Mađarskom domu (zgrada KUD ’’Eđšeg’’) je tada vodio Geza Balaž – Gari. Riđobradi dvometraš, gromada od čoveka. Mnogi koji ga nisu poznavali su zazirali od njega, ali kao i obično istina je uvek mnogo kompleksnija. Geza je rano ostao bez bubrega, imao je uspelu transplantaciju, i pokušavao je da živi kao i svi ostali. Duvan je ostavio, ali je pivo voleo da popije sa društvom. Imao je zlatne ruke kojima je vladao svim običnim zanatima, a pored toga je svirao i kontrabas u lokalnoj blugras grupi ’’Pony Express’’. Solidnu kolekciju ploču, vrlo brižljivo je čuvao. Voleo je klasična džez i bluz ostvarenja, ali je njemu najdraži sastav u kolekciji bila grupa koja je po mnogo čemu kršila sva pravila, da bi ih ponovo uspostavljala na nekoj drugoj ravni. Čak i mnogi njegovi bliski prijatelji nisu za to znali. Jasno je, u pitanju su bili King Crimson. Kod Garija sam prvi put odslušao sve albume benda, iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Savršeno očuvane ploče, svaki put je pažljivo stavljao na svoj Thorens gramafon. Voleo je da ih slušamo u tišini bez komentarisanja. To su bili pravi časovi iz obuzdavanja moje mladalačke brbljivosti.

Nekih desetak godina, posle mog prvog susreta sa Garijem i muzikom King Crimsona, negde u sred odvratnih devedesetih… jedne večeri dok je gledao neki od mađarskih televizijskih kanala, Geza je saznao da King Crimson sutradan treba da sviraju u Budimpešti. Bez imalo dvoumljenja, već posle petnaestak minuta sa pasošem i nešto para bio je u svom narandžastom Renou 4 na putu. Pričao mi je da je stigao u Peštu negde u pola noći i da je preostalo vreme do otvaranja biletarnice, prespavao u kolima. Svoj omiljeni bend je gledao iste večeri. ’’Sad mi više nije krivo što ću zbog mojih komplikacija sa bubrezima živeti kraće od ljudi sa kojima se družim’’ – rekao mi je pošto smo se prvi put sreli nakon koncerta. ’’Zapamti Bojane, u životu je važno ispuniti neki svoj dugo očekivani san. To se broji.’’

 

reh2robtpick-w880

 

Na koncertu Grimiznog Kralja

 

Moj prijatelj iz detinjstva i ja smo stigli u Štutgart, dan ranije. Ne gleda se King Crimson svaki dan, treba biti pripremljen za nastup, ako je to već moguće. Setio sam  se mnogih situacija kada smo se oduševljavali svakom novom za nas izdanju ovog legendarnog sastava. Setio sam se i Garija, kod koga sam slušao njihove vinile, čoveka koji, evo biće uskoro petnaest godina, kako nije više sa nama. On je svoj san ostvario, evo i mi smo ovde, na istom zadatku.

Izdanje Live in Toronto, zapis je kompletnog koncerta sa prošlogodišnje turnije. Album se pojavio kao zvanični butleg benda marta meseca, i pleni onim najboljim što je svih ovih godina odlikovalo ovaj sastav. Isto takvo je i izdanje Radical Action (to Unseat the Hold of Monkey Mind) koje se pojavilo pre samo par dana. Gitarista Robert Fripp, iako je okosnica benda, ipak nije ništa bez ljudi sa kojima je gradio ovaj bend. Svaka nova postava je priča za sebe, novo i uzbudljivo muzičko putovanje koje je samo formalno utemeljeno u idiomu rok muzike, dok je suštinski to jedna ogromna muzička skulptura sa puno improvizacija. Otuda i ovaj tekst, na sajtu koji prati džez zbivanja.

Postava na evropskoj turneji je ista kao i na prošlogodišnjoj sa već pomenutih zapisa, uz jednu personalnu promenu. Fantastičnu sedmorku pored Frippa čine još i Tony Levin na basu i pratećem vokalu, Mel Collins svira duvačke instrumente, Jakko Jakszyk je glavni vokal i svira prateću gitaru. Tu su i trojica bubnjara. Britanac Jeremy Stacey je zamenio Amerikanca Billa Rieflina. Druga dvojica su neverovatni Pat Mastelotto na levom bubnju od publike, i ništa manje fantastični Gavin Harrison sa desne strane.

 

crims

 

Koncert je održan u Beethovensaal, u okviru Liederhalle, mestu sa odličnom akustikom i neverovatnim arhitektonskim rešenjem spuštanja balkona kao kružnog stepeništa u levom delu sale. Atmosfera je bila poprilično opuštena, vrlo očekivano jer je i prosek starosti prisutnih bio preko 50 godina. Klinci ne znaju šta propuštaju, mogao sam samo ukratko da zaključim sa svojim prijateljem. Sastav se pojavio na bini sa oko 10 minuta zakašnjenja, negde oko 20:10h. Pre toga su svi prisutni jasno upozoreni da je fotografisanje i snimanje koncerta ’’neprihvatljivo’’.
Setlista je od samog početka bila ubitačna. Nova bubnjarska kompozicija “The Hell Hounds Of Krim“ je uglavnom ono što publiku odmah zakuca u glavu. Posle bubnjarskog nadigravanja u trajanju od par minuta stigla je “Larks’ Tongues in Aspic, Part One“, a zatim odmah i “Pictures of a City“. Ko je i imao neku zadršku, do sada je već bio ’’pečen’’. Za razliku od prošle turneje iz 2015. godine, sastav je ubacio pored već uvežbanih starih favorita, još neke proverene ’’dragulje’’. Stižu “Cirkus“ u kojoj Mel Collins prvi put dolazi do izražaja, a nakon nje i legendarna “Fracture“ koja zatvara album Starless and Bible Black iz 1974. godine. Fantastično, a tako se nastavlja i do kraja prvog seta. Smenjuju se veličanstvene improvizacije članova benda kroz “The Letters“, “Radical Action (To Unseat the Hold of Monkey Mind)“, “Meltdown“, “Easy Money“. U kompoziciji “Epitaph“ čuli smo svu raskoš vokala Jakkao Jakszyka i u momentu kada izgovara ’Confusion… will be my epitaph.’ vrlo jasno sam osetio trnce kako mi prolaze kroz celo telo. Kada su svi u sali pomislili da je to kraj seta, stiže moćna “Red“, kao iz vedrog neba! To je bilo sedmominutno krljanje u kome su opet do izražaja došli bubnjari sa svojim masivnim rulanjem iz prvog reda.

 

_20

 

Posle dvadesetominutne pauze, i susreta sa gomilom zadovoljnih fanova u holu, ’’putovanje’’ smo opet nastavili uz jednu novu bubnjarsku minijaturu. U pitanju je kompozicija “Devil Dogs of Tessellation Row“. Sledi iznenađenje, “Lizard“ koju dugo nisu izvodili. Nakon “Radical Action II“ i briljantne “Level Five“ još jedan favorit, “The Court of the Crimson King“. I tu sledi jedina zamerka. Kompozicija je trebala biti izvedena još bliže kraju nastupa, zbog same kulminacije događaja, a Mel Collins bi tada verovatno ozbiljnije pristupio svom solu na flauti, koji je bio dobar, ali ne i besprekoran, kako smo to od članova benda navikli. Za kraj drugog seta potpuna sviračka “razbijačina“, “The ConstruKction of Light“, “Suitable Grounds for the Blues“, “VROOOM“, i za kraj kosmička “Starless“. Ukratko, neopisivih 25 minuta, neopisivih i neuporedivih sa bilo kakvim drugim muzičkim izvođenjem.
Svi smo na nogama, dok se muzičari posle više od dva sata i deset minuta vraćaju da nas počaste i jednim bisom. Opet tri bubnjara, ovaj put u minijaturi “Banshee Legs Bell Hassle“. Iz nje potpuno neočekivano kreće ’’Heroes’’ Davida Bowiea, uz prepoznatljiv zvuk Frippove gitare. Ko do tada nije znao da je ’’gospodin King Crimson’’ sarađivao sa jednom od ikona pop muzike, sada je imao jasnu potvrdu. Predivan omaž pokojnom prijatelju u kome je Jakko Jakszyk ponovo potvrdio da ga Fripp nije slučajno odabrao za ovu nakon 47 godina postojanja, vrlo moguće, i poslednju postavu sastava. Naravno, za kraj je ostavljena “21st Century Schizoid Man“, himna benda. Znam i za uzbudljivija živa izvođenja ove pesme, ali ovo je bilo moje… prvo pravo uživo! Uživamo u prepoznatljivim rečima i rifovima, a kasnije i u solo deonicama Mela, Roberta i Gavina, Gavina koji je kao najmlađi član sastava sa svoje 53 godine života dobio i par minuta na kraju za veličanstveni bubnjarski solo koji je i one koji su možda još uvek sedeli, digao na noge.

 

crimson-stutgart

 

Na kraju, šta reći? Moj višedecenijski san je ostvaren. Video sam nastup koji je u samoj svojoj suštini neopisiv rečima, baš kao i svako veliko muzičko izvođenje. Treba ga doživeti. Sreća je da bend snima sve svoje nastupe, i tako ljubiteljima omogućuje da iznova uživaju u onome što su bili u prilici da osete i uživo. A ko nije bio u takvoj prilici? Može samo da žali, što po meni i nije pametan izbor. Bolje je nabaviti izdanje Live in Toronto ili Radical Action (To Unseat the Hold of Monkey Mind) (ovo drugo izdanje su razni živi snimci sa prethodne turneje, ali bez prisustva zvuka publike) i prepustiti se muzici jednog od najvećih sastava, koji je ikada postojao!

 

 



Jedan komentar "King Crimson: Ostvarenje višedecenijskog sna"

  1. gotanbl каже:

    Svaka cast za tekst.
    Bilo je uzivanje citati, a tek prisustvovati!

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.