retro

1.02.2012.

Julius Hemphill – Dogon A.D. (International Phonograph Inc.)

Tvrdi bluz je pre četrdeset godina poveo fri-džez putem kojim se ređe ide

Dogon A.D. Rođen u Teksasu, umro u Njujorku, sa CV-jem u koji je upisao saradnje sa svima od Anthonyja Braxtona do Bjork, Julius Hemphill je bio jedan od onih fri džez autora koji nisu svet pokoravali revolucionarnom retorikom i bljuvanjem vatre kroz usijanu metalnu cev. Obrazovan i zainteresovan za edukaciju koliko i za eksperimentisanje sa spajanjem žanrova i izlaske iz etabliranih formi, Hemphill je ne samo bio muzički učitelj ljudima poput Tima Bernea ili Davida Sandborna, već i osnivač World Saxophone Quarteta. Ovaj ansambl, sastavljen od samih saksofonista (i to ne bilo kojih, sastav su pored njega činili Oliver Lake, David Murray i Hamiet Bluiett), produbio je ideju slobodne improvizacije i žanrovske fuzije obilnim pozivanjem na afričke tradicije, ali i na južnjački bluz.

Prvi Hemphillov liderski album, Dogon A.D., snimljen početkom sedamdesetih i izašao 1972. godine (a reizdat prošle) je, sledstveno tome, neka vrsta tihe revolucije, pismo o namerama koje svet obaveštava da avangardni džez može da ide i drugim putevima osim onih koje je ognjem i mačem iskrčila njujorška škola šezdesetih.

Razume se, čikaški AACM i njegovi prijatelji već su posezali za ceremonijalnom muzikom i cerebralnim pristupima improvizaciji, ali Hemphill je svoj liderski debi uradio u Sent Luisu, koristeći lokalne muzičare. Njegov fri-džez je spojio ekscentričnost aktuelne džez i rok psihodelije, afričke korene (uostalom, album u naslovu nosi ime plemena Dogon koje i danas živi po tradicionalnim običajima), i epsku količinu bluza.

julius hemphill

Četrnaestominutna naslovna kompozicija je manifest ubedljivosti kakvom se danas retko mogu pohvaliti novopečeni lideri. Hemphill na alt saksofonu i Baikida Carroll na trubi su istovremeno strastveni i dostojanstveni, utapajući svoju razmenu fraza u bluz harmonije, ne plašeći se ni najmanje gubitka slobode. Bubnjar Paul Butterfield Blues Banda, Philip Wilson, tu je da ih ukotvi i pokreće celu građevinu unapred, a klivlendski čelista Abdul Wadud je divlja karta koja leprša između zemlje i sna. Treći put, između njujorške vatre i čikaške intelektualne linije, pokrenut je u Sent Luisu, i to kako!!

Ostale kompozicije odlaze na različite strane: Rites je komparativno slobodnija sa žestokim variranjima dinamike i tempa, pokazujući da Hemphill i bratija umeju da igraju fri-džez šuge kao i bilo koji revolucionar sa severa, a The Painter je petnaestomintna impresionistička freska u kojoj Carroll zaneseno igra oko Hemphillove razigrane flaute, Wilson je očinski pažljiv u kreiranju međa plesnog podijuma, a Wadud, maskiran u kontrabasistu produbljuje snoliki ugođaj svirajući prstima.

Reizdanje sadrži i The Hard Blues, kompoziciju snimljenu na istom sešnu, ali izdatu tek na sledećem albumu Coon Bid’ness iz 1975. godine. Povratak u žestoko bluz fraziranje dobro služi da podvuče Hemphillov naum da spoji pustolovnost slobode i bezbednost prepoznatljive forme. Nije čudo da će ovu numeru, sa svojim budućim sastavima, izvoditi u različitim verzijama kroz naredne godine.

Dogon A.D. i danas, posle četiri decenije, zvuči kao samouveren pogled u prošlost iz koga izlazi nova, nepredviđena budućnost. Hemphill, tihi vizionar koji je pred kraj života patio od zdravstvenih problema koji su ga sprečili da svira, ali ne i da piše muziku, do smrti je bio nenametljivi revolucionar što je inovirao spajajući nespojivo i iznenađivao dajući nam (ono što smo mislili da nam je) poznato. No, već na prvom svom albumu, vidimo to sada, bio je formiran kao ličnost, autor, improvizator i muzičar sa vizijom koja ni posle četrdeset godina nije izbledela.

 

Julius Hemphill – alt saksofon, flauta

Baikida E.J. Carroll – truba

Abdul Wadud – violončelo

Philip Wilson – bubnjevi



Komentara 4 : "Julius Hemphill – Dogon A.D. (International Phonograph Inc.)"

  1. Milos каже:

    Odlicna recenzija i odlican album 🙂
    Sta mislite, da s'vremena na vreme, u "susnim" periodima radite recenzije i nekih starijih albuma (mozda nekih manje poznatih) koji su preziveli zub vremena? Ovaj album je recenziran zbog reizdanja (i zbog toga sto je zaboravljeni dijamant), ali sigurno nije jedini takav.
    Znam da bih ja to rado citao 🙂

  2. Redakcija каже:

    Miloše,

    Upravo to što pominješ je već u planu. Nova rubrika pod nazivom "Retro" biće puštena u pogon do kraja meseca.

  3. ugs каже:

    Sjajno, odličan plan 😉

  4. ime i prezime каже:

    Ovo mi zvuči kao da sami sebi pišete komentare.

Оставите одговор

*


*