Gorica Šutić: 10 albuma koji su mi promenili život

Neposredno pred pandemiju 2020. godine pojavila se jedna veoma neobična pesma, propraćena maštovito zamišljenim video spotom. Bend Gorica & The Grooveheadz plasirali su tada singl “Otkucaj“ i svojom kombinacijom pitkih rešenja ukusno filtriranih spektrom neobičnih harmonizacija, kojim su se svesno odmakli od svakidašnjih harmonskih i melodijskih klišea, napravili mini pometnju u muzičkim krugovima. Od tada je ovaj bend, iako nije uspeo da se infiltrira u mejnstrim scenu jer su muzički bili, čini se, ipak prveliki zalogaj za ovdašnjeg klasičnog pop konzumenta, stekli naklonost kolega muzičara i kritike. Nastupali su dosta, a dve ključne i uspešne svirke imali su na Beogradskom džez festivalu i kao predgrupa izuzetno popularnom sastavu Snarky Puppy.

Liderka i autorka u pomenutom bendu, 26-ogodišnja Gorica Šutić, jedna je od najkreativnijih i najtalentovanijih kantautora na aktuelnoj sceni. Završila je master akademske studije na programu “Džez pevanje“ na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Album benda Gorica & The Grooveheadz na kom će se naći njene autorske numere, očekuje se konačno sledeće godine. Njen drugi projekat, takođe za naše uslove neuobičajeni vokalni kvartet MING, koji je udružuje sa još tri veoma talentovane muzičarke – Milicom Dobrić, Ivanom Dimitrijević i Natašom Pejčić, ove je godine ugledao svoj dugosvirajući prvenac, izdat za PGP-RTS.

Od ove svestrane muzičarke tek očekujemo velika dela, a ona nas je, u međuvremenu,  izabravši deset ključnih izdanja prošetala kroz svoj muzički život, od nižih razreda muzičke škole do modernih i inovativnih stremljenja u današnjoj muzici, kojima je i sama sklona.

1. Sergei Rachmaninoff – Etudes tableau op 33 i op 39. Ova dva opusa etida – slika krasili su moj srednjoškolski period najlepšom paletom boja mog omiljenog slikara – Rachmaninnofa. Zauvek ću pamtiti časove klavira kod profesora Gligića, koji me je uveo u svet slobode tumačenja i interpretiranja jednog od najvećih blaga u istoriji čovečanstva. Detalje ću zadržati za sebe, da slušaocima koji prvu put uživaju u ovom iskustvu ne bih previše sugerisala, i samim tim narušila čaroliju simbioze njihovog i Rachmaninoffljevog unutrašnjeg sveta.

2. Thelonious Monk – Underground (1968). Monk je jedna od uticajnijih ličnosti u mom muzičkom razvoju. Neretko smo kolege sa faksa i ja preslušavali njegovu diskografiju i grohotom pozdravljali njegov genijalni sarkazam… Monkova karikatura je prva tetovaža koju sam se usudila da uradim, sa sigurnošću znajući da se neću pokajati.

3. Bill Evans – Portrait In Jazz (1960). Evans je bio lek za mirenje Gorice koja je i dalje nakon srednje škole ostala privržena klasici i Gorice koja kreće da čeprka po džez svaštari. Paul Motian za bubnjevima i legendarni Scott LaFaro koji za svega 25 godina svog života ostavlja neizbrisiv trag u istoriji džez kontrabasa.

4. Toto – IV (1982). Ovaj album se bez prestanka vrteo u kući Šutića. Ćale je bio opsedut, a ubrzo i mi. Išli bismo kućom i naizmenično pevali kako vokalne, tako i instrumentalne linije. Bez Totoa se ne bi kretalo na put duži od pet minuta. Kolektivno oduševljenje je isto prvi i petstoprvi put, iako smo neretko prigovarali čuvenim: “A daaaj, ćale, zar opet?”. Ovim putem pozdravljam ćaleta, kao i njegovu veštinu pevanja pratećih vokala u registru previsokom za njegov raspon glasa.

5. Jojo Mayer & Nerve – Ghosts of Tomorrow (2015). Jedan od mojih omiljenih bubnjara, Jojo Mayer, u kontekstu elektronske muzike čiji sam strastveni ljubitelj, otključao mi je svet mogućnosti koje pruža spoj tehnologije i muzike. U ovoj fazi sam zapravo krenula da se interesujem za produkciju, opremu, procesore…

6. Jordan Rakei – Cloak (2016). Rakei je jedan od “multitasking” umetnika, sposoban da sve svoje ideje sprovede na njemu svojstven način. Sjajan kompozitor, aranžer, producent, interpretator… Oduvek su me najviše inspirisali umetnici čiju svestranost lako prepoznaš u njihovom stvaralaštvu.

7. Mehliana – Taming the Dragon (2014). Ovaj sudar titana (Brad Mehldau i Mark Guiliana, op.a.) direktno je odgovoran za tektonske poremećaje mog bića. Abnormalna kolličina izlučenog endorfina, direktno je srazmerna genijalnosti ovog dvojca. Haos!

8. Mark Guiliana – Family First (2015). Ovaj album je izazvao lavinu emotivnih i kognitivnih procesa, baš u trenutku kada je bilo neophodno. Uputio me je i na Shaija Maestra, čiji rad pratim i jedan je od mojih omiljenih pijanista.

9. Bobby McFerrin & Chick Corea – Play (1992). Ljubav koju osećam prema obojici, svakim tonom me čisti od prljavih misli, od ničim izazvanog pesimizma i svakodnevnih, minornih unutrašnjih konflikata.

10. Noisia – Outer Edges (2016). I, za kraj, podeliću sa vama moju strast prema ovim vanzemaljcima od drum & bass producenata. Ovaj album volim da odvrnem na zvučnicima dok komšije mere decibelažu i razmatraju poziv komunalne policije, a onda im odnesem kafu i čokoladu kao zahvalnost za razumevanje muzike koja se zaista ne može slušati tiho. Imam najjače, drum & bass friendly, komšije u kraju!