Sanja Marković: 10 albuma koji su mi promenili život

Vokalistkinja i saksofonistkinja Sanja Marković dugo je prisutna na našoj džez sceni. Na Jazzinu smo o njoj pisali prvi put još 2012. u izveštaju o nastupu na Valjevskom džez festivalu, gde je ostalo zapisano da je „zabriljirala moćnim dubokim vokalom i autoritativnom scenskom pojavom“. Jedan od ključnih događaja u njenoj dosadašnjoj karijeri bio je album „Ascencion“, na kome se predstavila kao kompetentna autorka i aranžerka na širokom polju savremenog vokalnog i instrumentalnog džeza.

Album je prvu ozbiljniju promociju imao na Beogradskom džez festivalu 2017. godine. „Njene kompozitorske i aranžerske sposobnosti u svojoj smelosti i ambiciji ostavljaju mnoge iskusnije kolege iza sebe u oblaku prašine“ zabeležili smo tada u našem koncertnom izveštaju. Međutim, uprkos najavama da će album objaviti jedan domaći izdavač, to se nije desilo. Ovo izdanje ostalo je „u fioci“ sve do 2020. godine kada je agilni Antonio Martino, na svojoj etiketi A.MA Records, objavio njen album.

Prošle godine smo je gledali i na debitantskom izdanju festivala Bazzum u Užicu, gde smo zapisali sledeće: „Teško je porediti ovaj nastup sa onim debitantskim na Beogradskom džez festivalu pre pet godina koji je dobrano prodrmao džez zajednicu, tek i ovaj užički je imao svoje adute, kao na primer prelep vokalni aranžman kompozicije “Infant Eyes“ Wayna Shortera i sasvim prirodno čitanje “Coyote“ Joni Mitchell. Ove večeri čak ni veoma raspoloženi preiskusni pijanista Ivan Aleksijević nije uspeo da “ugrozi“ Markovićevu, koja je kombinacijom šarma, autoriteta i, naravno, interpretacije dominirala scenom u svakom momentu ovog, inače najdužeg, festivalskog koncerta“.

Dok sa radošću i nestrpljenjem čekamo njene buduće nastupe i albume, zamolili smo je da sa čitaocima Jazzina podeli svoja formativna slušalačka i muzička iskustva. U nastavku teksta sledi Sanjin izbor 10 albuma koji su joj promenili život.

Deset je, čini mi se, prava mera i trudiću se da odaberem upravo one koji sadrže bisere čiste muzike, a koji su ispoštovali sveti format – album, koji se, sa dolaskom digitalizacije i anonimus playlista, čini mi se, polako prepušta vremenu koje je iza nas. Nekad je radost okretanja kasete i ploče na stranu B neosporivo kompenzovala za taj mali mehanički pokret. Albumi su se i koncipirali imajući u vidu ovaj medij, pa bi tome bila podredjena funkcionalnost, dinamika i estetika. Album je delo u celini – kao simfonija, ili ciklus pesama ili slika – i znam da će dugo biti izbor formata muzičkih stvaralaca.

1. Počela bih od početka. Simply Red i Toto. Ovo su bili prvi sveprožimajući momenti druženja sa muzikom – slušanja i skidanja pesama za klavirom. Brat ili ja bismo svirali klavir, a cela porodica pevala. Kod nas je sport bio uhvatiti treći glas u harmoniji. Toto i Simply Red su bili spas u prvim razredima osnovne škole, kada je većina slušala tada popularne bendove poput New Kids On the Block. Ovo je ujedno i početak osobenjaštva koji je vraćao bogatstvom muzike, čije uticaje i dalje osećam u svom radu. Zauvek sam zahvalna ovim gigantima na muzici koju su ostavili iza sebe. Biram prvi album grupe Toto. Simply Toto.

2. Sve vreme, paralelno sa pop-rokom, ljubav prema klasičnoj muzici je rasla i razvijala se kroz sviranje, slušanje koncerata i izdanja. Sećam se dana kada mi je stigao Rachmaninov Plays Rachmaninov – RCA izdanje sa Ormandijem i Filadelfijskim orkestrom. Ova dva klavirska koncerta zajedno – sa Rahmanjinovim za klavirom – su jedina izvođenja koja istinski volim. Drugi klavirski koncert mi je posebno drag jer biografski predstavlja pobedu Rahmanjinova nad samim sobom – svojevrsno kroćenje demona – bitka koju neki od nas isto moraju odigrati u životu.

3. Sting – „Nothing Like the Sun“ i prvi miris jazza koji mi se dopao. U vreme kada sam slušala ovo, paralelno se život uplitao sa svojim pričama, pa sam tako tog leta upoznala brata Branforda Marsalisa na EMF festivalu u Severnoj Karolini. Ovaj album je mojoj mladoj Weltschmerz duši pružio utočište i na njoj uklesao „ovo je album“.

4. Pat Metheny Group – „Still Life (Talking)“ i još jedan sport među mojim društvom koji sam kao tinejdžer vežbala, a koji se zvao znati svaki ton tema i sola. Gutali su se celi albumi i grickala sola. Konkretno, ovaj album je dobio Grammy za najbolji Jazz Fussion album 1988. godine, a mene je ispratio do Key Westa i nazad.

5. Wayne Shorterov dorski Footprints sa „Adam’s apple“, kao i Bill Evansova verzija „Nardis“ su bili definitivni lepak za prelazak sa klasike i svega što sam do tada slušala na Jazz. Tu je bio kraj i novi početak. Preko frigijskih i dorskih modusa na Jazz, bez povratka. Nightdreamer iz ’64. mi je posebno drag zbog Leeja Morgana i neviđenih sola obojice, kao i Shorterovih jedinstvenih tema, ali ceo opus ovog muzičara je bogatstvo kojem se vraćam konstantno. Njegov neumorni rad me je dalje upoznao sa radom muzičarki poput Sashe Berliner i Nicole Glover. Jazz u poslednje vreme konzumiram sa live streamova Small’s Jazz kluba.

6. Iako Jazz Joint kompilacija, Sahib Shihab „Companionship“ Vol.2 iz ’71. je više album nego albumi sa kojih su uzete numere. On predstavlja kolaboraciju američkih i evropskih muzičara u neprevaziđenoj bujici energije, slobode i inventivnosti. Ova selekcija je biser koji je mnogo puta bio izbor za najbolje momente kućnih žurki.

7. Bill Frisellov „Gone, Just Like a Train“ sam slušala dok slikam dok originalan disk nije počeo da cokće i žvaće.  Gotovo infantilna jednostavnost, fejzeri koji blago raštimavaju gitaru su ovog – jednog od omiljenih gitarista – zauvek zavezali za moje srce.)

8. Joni Mitchell i „Court and Spark“ album

Mnogo albuma ove pesnikinje i kompozitora su mi dragi, ali konkretno ovaj album za mene predstavlja najfiniji balans njene invencije, koji kroz akustični medij evocira širinu severnoameričkog neba koje mi je tako drago.

9. RTB Big Band ’48-’78 Cosmic Sounds reizdanje duple ploče je dijamant naše muzike i aranžerstva.

10. Shakti „A Handful of Beauty“

Projekat Johna McLaughlina, Lakshminarayana Shankara, Zakir Hussaina i T. H. Vinayakrama je jedna od najlepših fuzija jazza sa indijskom muzikom. U ciklusu od 27/8 i nadzemaljskom lepotom teme, pesma Isis je za mene najlepša pesma koja postoji. Jako me je obradovala vest da se Shakti ponovo sastaje u projektu i koncertnoj turneji koju su Hussain i McLaughlin najavili za 2023. godinu.