Bazzum Festival 2022: Užički debi koji obećava

Mesto: Narodno pozorište, Užice / Datum: 28-30.06.2022./ Foto: Atila Sabo

Srbija je s užičkom manifestacijom Bazzum dobila svoj 17. džez festival. Previše! – bila bi refleksna reakcija prosečnog posmatrača imajući u vidu obim i broj stanovnika s jedne i uvreženo mišljenje o eroziji dobrog ukusa i preferencama konzumenata kulturno-umetničkih sadržaja (ako ne baš većine, ono onih njenih najvidljivijih i najglasnijih slojeva), s druge strane. Ako bi se pak sudilo po izuzetnom interesovanju koje je vladalo na dva događaja koja su se u njenom glavnom gradu odvijala skoro pa paralelno prošlog vikenda – festivalu Jazz in the Garden i koncertu američkog instrumentalnog sastava Snarky Puppy, lako bi se dalo pomisliti da ta brojka ipak odgovara interesovanju za ovaj muzički pravac. Beograd, međutim, već skoro tri decenije predstavlja, nažalost, odvojeni univerzum u odnosu na većinu ostatka Srbije, tako da su ovakvi obrasci ponašanja uglavnom neprimenljivi.

Festivali u unutrašnjosti su retko uspevali da se nametnu kao manifestacije sa autentičnim i zaokruženim konceptom. Neki su, održavajući se paralelno s velikim festivalima “pozajmljivali“ od njih bendove i muzičare koje su mogli da priušte, dok su drugi bili poligoni za čistke politički nepodobnih i isisavanje budžetskog novca na konto umetničkog kredibiliteta koji im je “džez“ u nazivima festivala osiguravao, a da sa istim često nisu imali dodirnih tačaka. Ako se izuzme nikad prežaljeni blaženopočivši Kanjiža Jazz Festival, jedan od retkih festivala u unutrašnjosti Srbije koji je imao zaokružen koncept poduprt usput i kvalitetnom selekcijom bio je Valjevski džez festival. Pre svog totalnog banalizovanja i umetničkog sunovrata, izazvanog maltene političkim pučem, bio je to festival koji je svake godine nudio presek aktuelnog i dobrog, ali isljkučivo sa prostora bivše SFRJ. Odsjaj i šarm tih valjevskih dana, prepoznao sam na momenat na debitantskom izdanju užičke manifestacije.

Primetimo najpre da Užice – uprkos solidnog blagostanja u bivšoj državi, postojane građanske kulture i u onim najkriznim godinama, i na kraju, broju stanovnika, nije ostavilo značajan muzički doprinos ni u popularnoj, a kamoli u džez muzici. Drugim rečima, kao i većina gradova u Srbiji, Užice je grad bez džez tradicije.  Stidljiva ideja o tome da bi i ovaj grad mogao da se zvanično upiše na džezersku mapu Srbije tinja još od sredine devedesetih godina prošlog veka, kada se grupa entuzijasta i zaljubljenika u ovu vrstu muzike okupila u udruženje ljubitelja džeza JazzEre. Skoro trideset godina kasnije ova ideja naišla je na realizaciju (koindicirajući nažalost i s krajem dvadestetogodišnjeg međunarodnog bluz-rok festivala In Wires) – naziv festivala je kombinacija nadimaka dvojice pokojnih utemeljivača udruženja, Bata Jezdića i Dragana Zumberovića.

U utorak, 28. juna, prvog festivalskog dana , u pretprogramu je promociju svoje knjige intervjua održao najpre beogradski novinar i kritičar Vojislav Pantić, nakon čega smo mogli da pogledamo i izložbu pribojskog slikara Dragana Nešića. On svoj strastveni doživljaj džeza ovaploćuje kombinovanom tehnikom, spajajući ekspresivnost živih boja svoje kičice i fotografija aktera savremenog džeza u zanosu izvedbe.

Program prvog Bazzum festivala bio je nedvosmisleno okrenut ka promociji aktuelnog momenta domaćeg autorskog džeza. Utoliko više je bila neobična odluka da festival otvori Hot Club of Belgrade, bend u čijem su repertoaru isključivo standardi žanra i tumačenja popularnih melodija u džipsi-džez maniru. No, iako čak u krnjem sastavu bez violine koja daje ovoj muzici specifičan šarm, lider sastava Branko Mačić je sa svojim trijom (još i Nikola Filipović – gitara i Vladimir Nikić – kontrabas) uspeo da priredi ugodnu uvertiru u ono što sledi.  U popularnoj kulturi poznat kao gitarista iza sola u Bajaginoj “Dobro jutro, džezeri“, Mačić je uvek ispred sebe postavljao sve zahtevnije izazove; tako je ne samo zasvirao prvi džipsi džez na ovim prostorima, već svoje umeće u tom domenu postavio na respektabilan nivo.

Prvo festivalsko veče okončao je pijanista Vladimir Maričić (ujedno i umetnički direktor festivala) u triju s prekaljenim veteranima – Batom Božanićem na bas gitari i Dušanom Ivaniševićem za bubnjevima (odsutan je bio četvrti član, perkusionista Lazaro Del Toro Vega). Gro repertoara činio je materijal s prošlogodišnjeg albuma Ibar, povremeno prošaran nekim od starijih favorita iz njegovog opusa, kao što je recimo “Žikino kolo“. Kvalitet Maričićevog tretmana folkornog nasleđa nalazimo u tome što on etno motive ne kalemi neprirodno na džezerske obrasce već ih uglavnom “samo“ obogaćuje sofisticiranošću džez harmonije, čuvajući pritom esenciju onoga što su one oduvek i personifikovale. Unekoliko se, doduše više u konceptualnom, a mnogo manje u rezultujućem soničnom outputu  može uporediti s Balkanskim impresijama Lale Kovačeva, koji je sarađujući s autentićnim nosiocima narodne tradicije samo pokušao da u prikrajku nađe nišu za svoju džezersku personu, ne narušavajući suštinu. U svakom slučaju, pred početak zvaničnog koncertnog dela vidno napeti organizatori prvog izdanja Bazzuma su nakon finala prve večeri mogli da odahnu. Led je probijen, podrška publike nije izostala.

Centralni deo festivalskog programa, koji je neobaveštenom posetiocu trebao da pokaže dijagnozu srpskog (čitaj beogradskog) aktuelnog džez momenta, desio se njegovog drugog i trećeg dana. Prvi među protagonistima užičkoj publici  predstavio se Maks Kočetov, ukrajinski saksofonista s dugogodišnjim beogradskim prebivalištem i jedna od najprisutnijih figura na sceni. On je sa svojim kvartetom (Andreja Hristic – klavir, Boris Šainovic – kontrabas, Miloš Grbatinić – bubnjevi) u komadu, bez pauze izveo svoj poslednji album Altered Feelings. Smešten između parkerovske arhaičnosti, topline Blue Notea šezdesetih, modernog post-bapovskog čitanja, te čak i soula, ovaj materijal – iako ne donosi za Kotchetova nikakav stilski iskorak – u autorskom je smislu korak od sedam milja. U tom smislu je ova ploča jedno od najboljih i najkompetentnijih žanrovskih ostvarenja u Srbiji godinama unazad. Vrhunac koncerta je svakako bilo energično izvođenje istoimene kompozicije na tragu modernih heroja pravca (Kenny Garrett, Branford Marsalis…), koje je omogućilo svakom pojedincu da se prikladno razmahne. Ono što je, međutim, evidentno jeste da svaki od četiri sastava koji su nastupili u ova dva dana vapi za većom kilometražom u zajedničkom izvođenju autorskog materijala. Posmatrajući, naime, ovaj kvartet samo par dana kasnije na manifestaciji Jazz in the Garden, nisam mogao da se otmem utisku da su zvučali opuštenije i, čak, nadahnutije.

Pijanista Dragan Ćalina jedan je od beogradskih džezera koji je nakon završenog školovanja na Zapadu uhlebljenje pronašao u ovdašnjem obrazovnom sistemu, ali i nastavio da pravi i izdaje autorsku muziku. Tako je na užičkom koncertu u pratnji svog kvarteta (Luka Ignjatović – saksofon, Boris Šainović – kontrabas, Peđa Milutinović – bubnjevi) predstavio svoja dva albuma –  Circle i Third Country. Ovo je, ako i ne previše uzbudljiva, komunikativna muzika utemeljena čvsto na hard-bapu, obojena modernim dodirom Ignjatovića i Milutinovića, a začinjena Ćalininim izraženim pop i bluz senzibilitetom, i kada je kompozitorski i impovizatorski segmenat u pitanju. Iako je publika toplo primila kompozicije sugestivnih naziva kao što su “Amsterdam“, “Beograd“ ili “7 Cuba Mile“, vašem dopisniku ostaje utisak da trojac Ignjatović-Šainović-Milutinović svoj pravi senzibilitet i afinitete prirodnije i radije izražavaju u okviru matičnog Schime trija u društvu pijaniste Save Miletića.

Poslednje veče festivala prezentovalo nam je dvoje ozbiljnih stilista domaće džez scene. Trubač Ivan Radivojević jedna je od figura kakvu jedno džez okruženje jednostavno mora da ima ako drži do sebe. S jedne strane neumorni pedagog pun entuzijazma, s druge strane izvrstan instrumentalista u stalnoj potrazi za sopstvenim tonom, koji inspiraciju traži daleko iznad opštih mesta. Svirajući komade s Ivanovog debitantskog albuma In Plain View, njegov sastav (još i Andreja Hristić – klavir, ponovo Boris Šainović – kontrabas i  Bogdan Đurđević – bubnjevi) je ponudio mnogo više od matrice po kojoj će se smenjivati sola muzičara; ponudio je atmosferu u kojoj će te improvizacije nesputano plivati. Bez obzira da li svira skandinavski introspektivno ili sirovo distorzirano, Radivojević je na početku svojih tridesetih pronašao svoj glas. Ako bismo morali tražiti dlaku u jajetu, onda neka primedba ide na konto inače jako dobrog i u bi-bap svirci verziranog pijaniste Andreje Hristića, u čijem smo tumačenju ipak tragali za većom dozom apstraktnosti i harmonske odmetnutosti koje bi zvuku ovog benda dodatno dali na dubini i atmosferi. Na kraju treba pomenuti da je ovom bendu ukazana čast da 25. jula na prestižnom francuskom džez festivalu Jazz in Marciac učestvuje u finalu takmičenja mladih talenata iz cele Evrope.

Festival je zatvorila Sanja Marković, umetnica svojstvenog glasa, izraza i autorskog pečata. Iako se do nekoliko dana pred nastup nije znalo ko će se naći u njenom ansamblu, te i pored činjenice da Sanja nastupa prilično retko, prekaljeni prateći bend (Ivan Aleksijević – klavir, Maks Kočetov – saksofon, Milan Nikolić – bas, Nikola Banović – bubnjevi, Vladimir Žutić – gitara) je zahtevan repertoar izgurao faktički bez ikakvog trenja. Teško je porediti ovaj nastup sa onim debitantskim na Beogradskom džez festivalu pre pet godina koji je dobrano prodrmao džez zajednicu, tek i ovaj užički je imao svoje adute, kao na primer prelep vokalni aranžman kompozicije “Infant Eyes“ Wayna Shortera i sasvim prirodno čitanje “Coyote“ Joni Mitchell. Ovo veče čak ni veoma raspoloženi preiskusni pijanista Ivan Aleksijević nije uspeo da “ugrozi“ Markovićevu, koja je kombinacijom šarma, autoriteta i, naravno, inerpretacije dominirala scenom u svakom momentu ovog, inače, najdužeg festivalskog koncerta.

Nakon ova dva dana revije aktuelnih srpskih džez snaga, osim akcentovanja njihovih nespornih kompozitorskih i instrumentalnih kvaliteta, a ne šireći priču iznad isključivo onog doživljenog na ovom festivalu, valjalo bi ukazati i na par problematičnih segmenata. Čak tri od četiri albuma sastava koji su nastupili druga dva dana, usled opšte nezainteresovanosti domaćih izdavača, izdala je italijanska etiketa A.MA Edizioni – pohvalno za agilnog vlasnika Antonija Martina, ali sramotno za muzičku Srbiju. Druga stvar koja je i neupućenom posetiocu bola oči jeste prisustvo (inače odličnog) kontrabasiste Borisa Šainovića u takođe čak tri od četiri sastava, te pijaniste Andreje Hristića i saksofoniste Maksa Kočetova u po dva. S obzirom da se pouzdano zna da u Beogradu aktivno radi još nekolicina dobrih mladih instrumentalista, završićemo ovu kratku opservaciju u nadi da se i na onako maloj i krhkoj sceni nisu počeli stvarati klanovi – pojava koja bi mogla biti pogubna po scenu koja sigurno u nekoliko zadnjih godina doživljava renesansu. U suprotnom, scenu na kojoj će u revolving door maniru desetak muzičara biti pokazatelji njene aktivnosti ne bi smeli ni okaratkerisati kao scenu.

Utisci nakon debitantskog izdanja Bazzum festivala su nepodeljeno povoljni, od organizatorskog do selektorskog aspekta. Eventualno razvodnjavanje iduće godine u potrazi za masovnijim auditorijem bilo bi pogubno po umetnički intergritet manifestacije, ali ne bi bilo strano vodeći se domaćom recepturom. Zdušno držimo palčeve u korist kvaliteta, jer pružanje prilike domaćim autorima da pažljivoj publici predstave što češće sopstveni materijal morala bi biti uloga iznad svih uloga festivala, kao što je ovaj užički, te i najznačajniji kriterijum za dobijanje budžetskih sredstava za njihovo finansiranje.

* Tekst je objavljen u štampanom izdanju Politike 9. jula