By 
Mesto: Dom omladine Beograd, MTS dvorana, Beograd / Datum: 27-30.10.2022. / Foto: Stanislav Milojković
Prolog
Uvertira u ovogodišnji Beogradski Jazz Festival bila je veoma neobična. Kako se festival bližio i oktobar odmicao, a konačnog programa nigde nije bilo online, mnogi su se ljubitelji džeza (opravdano) zabrinuli da nešto nije kako treba. Onda je svega 13 dana pred sam početak festivala stiglo isto tako čudno saopštenje organizatora, u kome se lakonski objašnjava da je “u svetlu globalnih dešavanja i u skladu sa preporučenim merama štednje, Beogradski džez festival, kao manifestacija finansirana iz javnog budžeta, prilagodio svoju ponudu trenutnim mogućnostima”. Just like that.
Sve ovo i ne bi bilo toliko dramatično (a problematično svakako jeste), da do seče budžeta nije došlo kada je program festivala već bio gotov i dobrim delom objavljen. Tako su otpali koncerti koje je i sam BJF već sukcesivno najavljivao kroz saopštenja za medije: Joachim Kuhn, Leïla Martial Baa Box, Sylvain Rifflet, i Paal Nilssen-Love CIRCUS. Ozbiljna reprezentacija savremenog i avangardnog džeza koja bi i samostalno činila odličan festival, ispala je višak koji niko nije pomenuo ni rečju.
Pomenuto saopštenje ne pojašnjava okolnosti o “preporučenim merama štednje” – ko ih je i zašto preporučio baš za BJF, u kom iznosu, da li je “preporuka” bila obavezujuća (što onda ne bi bila baš preporuka već ultimatum), da li su i u kom iznosu druge budžetske manifestacije osakaćene baš pred sam početak, i tako dalje.
No ako smo već (nažalost) navikli da je kultura uvek prva kolateralna šteta kada nastupi bilo kakva budžetska štednja, ostaje gorak ukus zbog činjenice da je baš ova selekcija bendova otpala iz celokupnog festivala. Ispalo je da su donosioci odluka o programu usvojili kreativnu industrijalizaciju kulture tako što su odlučili da u programu zadrže tržišno podobnije izvođače spram onih s manjim potencijalom za prodaju karata, a ne nužno vezano za same umetničke parametre. Tako je ova kultur-politička drama iza kulisa imala dvostruko negativan učinak – ponižavanjem festivala sa značajnim evropskim renomeom, a potom i dodatnim unižavanjem sveta savremene i eksperimentalne umetnosti unutar korpusa kulture kao takve.
Srpski showcase
Program za tradicionalni srpski showcase koncipiran je veoma iskusno – od najmejnstrim izvođača do najavangardnijih na kraju.
Na tom hard i post baperskom polju domaće džez scene Milena Jančurić je osveženje jer njene kompozicije nisu toliko derivativne da podsećaju na bilo koji beogradski klupski džem sešn, a njeno sviranje flaute je samopouzdano i kreativno. Na BJF-u je imala potporu iskusnog benda u kome je pijanista Aleksandar Dujin plenio svojom veštinom prilagođavanja kontekstu, kao i soloima taman odmerenim da ne budu “krađa šoua”, dok je idilu kvario jedino saksofonista Milan Jančurić svojim na momente odveć porn-fank stilom. A videli smo da ume i drugačije u uzbudljivim solističkim nadigravanjima sa Milenom, koji su verovatno bili vrhunci nastupa.
Aleksandar Jovanović Šljuka je u živom nastupu predstavio svojevrsnu studiju lične evolucije, od onoga kako ga pamtimo u Woodcock Group i Serbian Jazz, Bre! Projektu. Solo Šljuka je fokusiran kao nikad do sad i u njegovom koncertnom performansu nema praznog hoda, što nije malo postignuće za solo pijanistu. To praktično znači da se u njegovim komadima i obradama melodije i soloi prepliću tako da se ne razaznaje jasna granica, a na sličan način se fluidno ukrštaju balkanski melos i tradicija džeza, od one njuorleanske i iskonske bluzerske do savremene. Sasvim u duhu uspešnih solo radova pijanista kao što su Tigran Hamasyan ili Hiromi, čak i kada ne demonstrira virtuoznost brzine, Šljuka drži pažnju od početka do kraja nastupa i nagoveštava ulazak u najzreliju etapu svoje karijere.
Power NAP Trio, formerly known as Djape Mare Coa, ovom prilikom je nastupio bez svoje vedete Aleksandra Škorića koji nas je navikao na intenzivne bubnjarske performanse, pa se taj nedostatak osetio čak i uz veoma kompetentnog i uigranog Arona Portelekija iz Mađarske. Okosnicu originalnog benda su tako činili sve ozbiljniji saksofonista Predrag Okiljević i bas gitarista Marko Ćurčić, dvojac koji “drži” nekoliko novosadskih džez postava. Primetna je i pohvalna bila Okiljevićeva fokusiranost na sound, odnosno razvoj teksture zvuka i građenje osobenog tona. Komade voli da otvori ceremonijalnim stilom nalik Albertu Ayleru, nakon čega se radije odaje diskretnije distorziranom zvuku spram očekivanog “režanja” ili “urlika”, čime uspeva da izbegne poentiranje na prvu loptu i duže održi fokus.
(Nikola Marković)
Revija velikih orkestara
Fuzija klasične i džez muzike na ovim prostorima ne poseduje faktički nikakvu tradiciju. Tako je od svite “Jugoslavija“ koju je Duško Gojković uz pratnju ovdašnjeg simfonijskog orkestra odsvirao na Beogradskom džez festivalu moralo da prođe celih 45 godina da bismo ponovo čuli sličan zahvat.
Beogradski džez kvartet Schime nam je, sa kamernim orkestrom Muzikon, na otvaranju ovogodišnjeg festivala priredio third stream doživljaj koji, čak i po rigoroznim paramentrima oca ovog termina Gunthera Schullera, funkcioniše na veoma visokom nivou. Pasaži koje sviraju orkestar i kvartet, iako se ukusno prožimaju, mogu da žive zasebne živote, a dramatične orkestracije koje su maštovito raspisali Ana Krstajić i Vladimir Nikolov, baš kao i napeta rasviranost benda u njegovim izolovanim pasažima, iako ponekad nedvosmisleno vuku na ambicioznost i estetiku projekta Waynea Shortera Emanon, ulivaju nadu da je ova značajna saradnja samo naznaka velikih progresivnih poduhvata ovdašnjih kreativaca. Bila je ovo ponosna uvertira – kako za sam festival tako i novi srpski džez.
Međutim, da bi ovako obimni i ambiciozni projekti imali ikakvu perspektivu iznad sporadičnih nastupa, neophodno je da državna sredstva stanu iza njega. Najadekvatniji primer za ovo jeste Orchestre National de Jazz koji još od 1986. funkcioniše pod patronatom francuskog Ministarstva kulture, a koje od tada bezrezervno subvencioniše svu inventivnost projekta, pa makar rezultati nekad bili i klimavi.
Subotnji koncert predstavio je kompozitora Frédérica Maurina na kraju svog četvorogodišnjeg mandata lidera orkestra, koji ga je predvodio u izvođenju opusa pod nazivom Rituels. Ako bismo i u njemu tražili poveznicu koja bi ovo neobično delo objedinilo u third stream format, suprotstavljeni bi bili instrumentalni delovi skoro potpuno raspisani u maniru moderne klasične muzike i glavni solisti i improvizatori koji su u ovom projektu – vokali.
Među četiri izvrsna vokala posebno je briljirala Leïla Martial nastupom koji je dodatno raspirio žal što se festival odrekao planiranog liderskog nastupa jedne od najboljih vokalnih improvizatorki današnjice. Iako četvoročlani, vokalni sastav je po želji bendlidera i aranžera bio u stanju da u potpunosti emulira snagu mnogo većeg hora, pri čemu Maurin svakako ne beži od nesvakidašnjih rešenja koje su njegovi sunarodnici progeri Magma svojevremeno načinili endemskim izrazom. Bila je ovo predstava koja po veličanstvenosti ide ruku-pod-ruku s njihovim nastupom na Beogradskom džez festivalu pre 12 godina.
Pregled male revije velikih orkestara na ovogodišnjem festivalu zaključićemo, logično, najpoznatijim te vrste u Srbiji – Big Bendom RTS-a, koji je u MTS Dvorani zadnjeg dana, u društvu trija čuvenog kubanskog pijaniste Omara Sose, odsvirao ubedljivo najposećeniji koncert i, da se tanjugovski izrazimo, “oduševio publiku“.
Dobra interakcija na relaciji Sosa-orkestar-publika dovela je do prilično relaksiranog koncerta koji je obilovao soloima skoro svih duvača (prednjačio je solo na klarinetu Kristijana Mlačka za koji je zaslužio Sosin zagrljaj). Obilovale su i simpatične improvizacije u kojima je razigrani dirigent Filip Bulatović bio neretko primoran na rezove u formi, a Sosa pokušavao da sa ostalim akterima ostvari muzičku neposrednost, razbijajući šablone nametnute pripremljenim aranžmanima.
I pored nedvosmisleno uspešnog koncerta, moramo nažalost da primetimo da se Big Band RTS-a, bez obzira što ga je u poslednje vreme osvežilo sijaset odličnih mladih muzičara, i dalje kreće u vodama revijske i ne preterano ambiciozne institucije čija osnovna funkcija ipak ostaje da služi narodu.
(Zlatan Dimitrijević)
Slobodna improvizacija i njujorški downtown u prajm tajmu
Otvaranje druge večeri BJF-a pripalo je triju Lytton/Wooley/Vandermark, što je bilo intrigantno festivalsko rešenje jer se ovakvi koncerti obično “sakriju” u neki ponoćni termin, da ne bodu oči mejnstrim publici. Tako smo u ranom terminu od 19 časova gledali bend u kome – ko bi rekao – Ken Vandermark nije bio glavna sviračka zvezda, već njegov trubački saigrač Nate Wooley. Njegov široki spektar sviračkih tehnika nije bila jalova demonstracija mogućnosti instrumenta, već svojevrsna radionica zvuka jednog od najboljih trubača današnjice. Izmišljanje muzike, trube i džeza ispočetka, traganje i pronalaženje vokabulara, koje je bilo poput otkrivanja novih svetova i za verziranije slušaoce ovakve muzike. Od cike, škripe i šumova proizvedenih brojnim pomagalima, do pravoverne fri džez paljbe čitavog trija, našlo se za svakog ponešto. Barem s “one strane” džez diskursa.
Sexmob je nakon njih bio poput opuštajućeg, revijalnog koncerta, kao jedan od najdugovečnijih bendova programski-zabavne frakcije njujorškog savremenog downtown zvuka. Kao sastav koji u izvornoj formaciji nastupa već 25 godina upriličili su retrospektivnu turneju ne toliko tipičnu za današnju džez scenu, na kojoj muzičari mahom izvode samo najnovije albume. Tako je beogradski koncert veoma simbolično počeo prvom pesmom s prvog albuma grupe, te u nastavku ostao fokusiran na repertoar ranih albuma, od vrcavih originala do obrada Princea ili tema iz filmova o Jamesu Bondu. Podjednako sveži kao i na početku, a izuzetno svirački razigrani i kompaktni, predstavljali su pravu koncertnu atrakciju.
Reklo bi se da hvale vredan poduhvat sa uvođenjem avangardista u glavni program nije doveo do veće posete od one koju bi Vandermark i ekipa imali u noćnom terminu, dok je nešto bolja popunjenost usledila na koncertu Sexmob, mada i dalje ne kao na koncertima najvećih festivalskih zvezda. No pitanje razvoja (i održavanja) publike je odveć kompleksno za jednokratne zaključke.
(Nikola Marković)
Aktuelni džez momenat
Beogradski džez festival nam je predstavio ove godine i vruća imena dve uticajne džez scene – njujorške i londonske. Alt saksofonista Immanuel Wilkins je pre dve godine svojim prvencem Omega poharao godišnje džez liste, a u Beograd je došao da promoviše svoj drugi, podjednako hvaljeni album The 7th Hand. Potpuna fokusiranost i posvećenost, kao i duboka vera u ispravnost umetničkog koncepta iza koga stoji, uz podrazumevano instrumentalno umeće, ono je što 24-godišnjeg Wilkinsa potencijalno stavlja u red budućih velikana žanra.
Bez želje i potrebe da se ikome udvara, Wilkins je sa svojim kvartetom novi album predstavio iz introspektivne i spiritualne perspektive, akcentujući ove večeri gospel i bluz kao vodeću inspiraciju. Možda nismo osetili onu ćoškastu i mišićavu stranu Wilkinsove muzičarske persone ili svu raskoš talenta jednog od najvrednijih pijanista na avangardnoj njujorškoj sceni Micaha Thomasa, ali smo čuli bend i lidera koji bez kalkulisanja želi da pusti bitnu poruku među one koji žele da je čuju.
Saksofonistkinja Nubya Garcia jedna je od najvidljivijih i najeksponiranijih aktera uvek potentne i dinamične londonske džez scene, koja je preko nje konačno dobila priliku da se predstavi Beogradu. Za Garciju, koja u poslednje vreme nastupa uglavnom na rok festivalima i srodnim okruženjima, te na taj način i koncipira nastupe, odluka da se koncert održi u sali bivšeg Doma sindikata je najdirektniji razlog da ovaj nastup proglasimo neuspešnim.
Izostanak interakcije između muzičarke i publike, koja se delila na onu koja je krenula da se osipa odmah nakon uvodnih dub i rege gruvova naslovne numere njenog dugosvirajućeg prvenca Source , i onu koja je od koncerta tražila više od udobnosti stolica, predstavljao je teško nadomestiv hendikep tokom celog nastupa.
Što se samog muzičkog ugođaja tiče, tu nema previše zamerki – Garcijin zvuk tenora je stamen, ona improvizuje kroz dugačke melodijske linije koje prizivaju modalnost Pharoaha Sandersa, istovremeno ga stavljajući u kontekst njenog uvek prisutnog afro-karipskog porekla, dok bend bez pardona kuva prateći lidericu u stopu, a neretko i nadmašujući je. U maltene iznuđenom bisu odsvirana je inspirativna dugačka verzija kompozicije “Pace“, ostavivši ipak publiku u stanju blage nedorečenosti.
Evropski momenat
U momentu kada je, barem se nadamo, beogradska publika konačno počela da razdvaja Avishaija Cohena basistu od Avishaija Cohena trubača, ohrabrujuća i lepa vest je da su karte za koncert potonjeg bile rasprodate desetak dana pred koncert. Trubač je u Beograd došao s novim imidžom, bez duge prepoznatljive brade, ogoljena lica baš kao što je i njegova muzika na albumu Naked Truth.
Bend četiri bliska prijatelja odsvirao je koncert intuitivno, gradeći muziku oko Cohenovih meditativnih melodijskih fragmenata održavajući izraz uvek pitkim, ne “uznemiravajući“ slušaoca zalaženjem u sfere apstrakcije i disonance. Ovakva ideja da se kroz dugačku meditativnu i duboko impresionističku improvizaciju muzičari vode samo delićem sposobnosti kojim raspolažu, dovela je i do finala bez ikakvog krešenda; komad je završen Cohenovim recitovanjem uz pratnju klavira Yonathana Avishaija poeme “Departure“ izraelske pesnikinje Zelde Schneurson Mishkovsky.
Izuzetno uspešni projekat Liberetto švedskog kontrabasiste i čeliste Larsa Danielssona ulazi u desetu godinu postojanja, a u Beograd je, promovišući aktuelni album Cloudland, ovaj put došao s postavom koja ga je u najvećem delu i odsvirala. Naklonost prema Danielssonu je beogradska publika još jednom pokazala ispunivši veliku salu Doma Omladine, a on joj svakako nije ostao dužan. Bio je to koncert koji je podjednako slavio i vrsnu kompoziciju i muzičare koji su bili uključeni u njeno otelotvorenje.
Zahvaljujući Danielssonu kompozitoru i elegantnom liričaru, muzika koju Liberetto izvodi ima jasan skandinavski feel, ali je on duboko prožet severnoafričkom i orijentalnom melodijskom i ritmičkom ornamentikom. Najzaslužniji za ovakav ukusan muzički crossover je bio to veče izvrsni pijanista Grégory Privat. Basista nije propustio priliku da kompozicijom “Lviv“ skrene pažnju na tužni ukrajinski momenat, a u diskretnom solo segmentu da nas razgali prepoznatljivom verzijom “ Both Sides Now“ kantautorke Joni Mitchell.
Uvertiru u koncerte dve pomenute zvezde evropskog džeza priredio je manje poznati austrijski bend HI5, koji je u svetlu turbulencija vezanih za otkazivanje jednog dela festivalskog programa “uleteo” poslednjeg momenta. No, ko ima iole iskustva s austrijskom kreativnom džez linijom, pretpostavio je da od koncerta ovog insbruškog sastava može očekivati dosta uzbuđenja.
Iako opis “minimalna kamerna džez muzika“ na kojem bend insistira možda ne odgovara prvobitnoj slušalačkoj percepciji, ona ga zapravo (bar teorijski) sasvim adekvatno opisuje. Ako se podrazumeva da je sastav sklon improvizaciji u džezerskom maniru, sonični doživivljaj najviše duguje repetativnim minimalističkim patternima, dok termin “kamerno“ opisuje činjenicu da su na bini svi članovi sastava potpuno ravnopravni. A na sličan način kao što je Avishai Cohen delikatno dodirnuo Ravelov klavirski koncert, neobičnim tretmanom Šubertovog komada za gudački kvartet “Smrt i devojka“ bend je ukazao na to da je evropska klasična muzika upravo ta na kojoj počiva identitet evropskog džeza.
A posebnu istančanost kada je u pitanju kombinovanje evropske klasične muzike, istočnoevropskog folklora i džez harmonije pokazao je poljski pijanista Dominik Wania solo recitalom, kojim je po ugledu na neka od legendarnih izdanja etikete ECM (kojoj i sam odnedavno pripada), pokrio veoma široku paletu stilova i tehnika. U neobično utihloj atmosferi nakon energičnih Sexmob, smenjivali su se romantični pasaži sa impresionističkom suptilnošću, kao i harmonskom apstraktnošću u čijoj pozadini su odzvanjali odjeci antologijskog festivalskog koncerta kvarteta Macieja Obare od pre tri godine, čiji je integralni deo bio i Wania.
***
Opšti zaključak bi svakako bio da je, i pored otkazivanja nekih potencijalno najubudljivijih koncerata, Beogradski džez festival u glavnom programu, zahvaljujući inicijalno dobroj selekciji pružio kvalitetan ugođaj, maltene bez lošeg nastupa. A o delu kasnovečernjeg programa u Sali Amerikana DOB-a, kao tradicionalnom poprištu najuzbudljivijih dešavanja na festival, čitaćete u narednom izveštaju.
(Zlatan Dimitrijević)
By 
