By 
Mesto: Dom omladine, Beograd / Datum: 30.10.2022. / Foto: Stanislav Milojković
Na Beogradskom džez festivalu je ranijih godina bio običaj da se nešto radoznalijoj i posvećenijoj publici u kasnim večernjim satima pruži prilika da čuje pojedince i bendove koji preferiraju muziku u najširem smislu percipiranu kao avangardni džez i slobodna improvizacija, sa tendencijom istupanja i ka drugim graničnim područjima. I ove godine je ispoštovana tradicija ponoćnog programa, za koji je standardno rezervisana sala “Amerikana” Doma omladine Beograda, ali u dosta manjoj meri nego što je to ranije bio slučaj.
Ovoga puta prve, ujedno i poslednje večeri ponoćnog programa, predstavile su nam se dve skupine muzičara koje potiču iz mediteranskog dela Evrope (Italija i Portugal). Okvirne reference bar jednog od dva sastava (mislim na Portugalce), unapred su dale do znanja da organizatori nisu omanuli u nastojanju da nam omoguće da čujemo (pored koncerta trija Lytton/Vandermark/Wooley, ranije održanog u neuobičajnom terminu od 19:00h u velikoj sali Doma omladine Beograda), barem delić onoga što, grubo rečeno, potpada pod avangardni i slobodni džez, kao i srodne pravce, pa makar to bilo i na poslednjem koncertu u okviru završne festivalske večeri. Neko bi rekao da “šlag na tortu” dolazi na kraju. Ulazimo u ne baš ispunjenu salu DOB-a, iskreno se nadajući da će biti tako.
U poslednjem satu dana koji ostavljamo iza nas, na binu izlazi italijanska ekipa muzičara predvođena bubnjarem Enricom Morellom. U okviru ritam sekcije društvo mu pravi kontrabasista Matteo Bortone, dok duvački front čine Francesco Lento na trubi i alt saksofonista Daniele Tittarelli. Već u uvodnom delu koncerta da se primetiti da bubnjar nije bez razloga zapao za oko (uho) jednom Enricu Ravi, a potom i ostalim “prvoligašima” sa Apeninskog poluostrva. Tako je pekao zanat, koji ga je i doveo do prvog solo albuma sa svojim kreativnim sastavom nazvanim “Cyclic Signs”.
Njegov ritam je osnova od koje sve kreće. Podložan je stalnim transformacijama – nekada odmeren, često razigran, uvek šarenolik, ali stabilan i uravnotežen i, kao po pravilu, u službi ostatka kolektiva koji zna kada i kako da ga sledi i odgovori mu u datom trenutku. Ako bi se potrudili da slikovito raščlanimo “strategiju” kvarteta na ovom koncertu, možemo krenuti na pr. od dijaloga u okviru ritam sekcije, u koji trubač ugrađuje svoj lagani i više ispitivački ton, posle čega sledi njegovo energičnije istupanje. Potom se pridružuje i saksofonista, neretko u elegičnom modu svog alta. Nekada biva i obratnim smerom – od duvača ka bazi koju pružaju bubanj i bas.
Ipak, pun zamah sledi od trenutka kada se svi akteri uključe u kreiranje zvučne slike. Oni predstavljaju svirku koja nam omogućava ležerno slušanje i maksimalno uživanje u njoj, ali daje i materijala za analizu, dovodeći nas do cikličnog karaktera muzike i prepoznavanja simbolike u nazivu njihovog prošlogodišnjeg debi albuma i benda.
Posle skoro 70 minuta kompaktne i vrlo uigrane svirke u kojoj je bilo prostora za raznolike instrumentalne kombinacije i varijacije svih aktera – od povremenih nepretencioznih soloa, preko duetskih razgovora (prvo laganih, a onda i intenzivnijih), koji su obično praćeni proigravanjem trenutno nezaposlenih svirača i njihovim postepenim pridruživanjem, pa sve do neretko ekstatičnog finala, članovi kvarteta su se, ispraćeni zasluženim aplauzom, poklonili malobrojnoj publici.
Čast da zatvori ovogodišnji Beogradski džez festival pripala je vanserijskom portugalskom avangardnom trubaču, kompozitoru i improvizatoru Luísu Vicenteu i njegovom aktuelnom triju, koji čine mag kontrabasa Gonçalo Almeida (koji je istu binu delio prošle godine sa bendom Spinifex) i svestrani – eklektični bubnjar i perkusionista Pedro Melo Alves.
Nastup počinje prigušenim i hrapavim tonom Vicenteove trube, kojoj se ubrzo pridružuje Almeida laganim prevlačenjem gudala preko žica svog instrumenta, a zatim i Melo Alves, odmerenim intervencijama na činelama i ostalim delovima bubnjeva i perkusija. Kako vreme odmiče, svirka se postepeno intenzivira, odnosno postaje slobodnija, dinamičnija, reklo bi se i mediteranski strastvenija. Očito je da je Vicente pravi majstor na svom instrumentu i da poseduje impresivnu tehniku koju koristi na najbolji mogući način – u smislu iskazivanja šarenolikog spektra najrazličitijih emocija i raspoloženja, u zavisnosti od trenutka i konteksta.
Kada je to potrebno on svira lirski, a njegova truba tada ima melanholični ton koji se retko može čuti uživo. Uverili smo se neposredno da, u njegovim rukama, truba može i da jeca ili vrišti, po potrebi da bude reska, ali i “sputana” – prigušena, kada do izražaja dolazi poigravanje sa dahom i vazduhom, u maniru najavangradnijih prekookeanskih savremenih trubača. Takođe, nije mu stran ni afrički tradicionalni instrument “mbira”, kojim će zameniti trubu u jednom trenutku koncerta.
Melo Alves je tek “priča za sebe” – suptilan kada mora, energičan kada treba, on prosto pleni svojim pokretima. Neprestano “šeta” raznolikim palicama po svom još raznolikijem arsenalu bubnjeva, perkusija i ostalih predmeta, stvarajući zanimljive ritmične teksture i zapljuskujući nas neprestanom kišom zvukova. Ni produžene tehnike mu nisu strane. U jednom trenutku se prihvata gudala kojim lagano struže po činelama, stvarajući rezonantan zvuk koji se u talasima prostire po sali. Kao takav savršeno je uklopljen sa grubim zvucima nastalim zahvaljujući Almeidinim gudačkim bravurama, dajući tako odličnu osnovu za Vicenteov nepogrešiv ton, izdignut do nebesa. Kontrabasista u svom nastupu, pored obilne upotrebe gudala, maksimalno koristi prste i šaku. Udara po žicama, čupa ih, struže, grebe ili odsečno okida po njima, neretko sa vidnim grčem na licu, posebno u momentima kada svirka dobija na intenzitetu.
Negde u drugoj polovini koncerta, napravljen je i mali otklon oličen u višeslojnoj svirci posvećenoj Brazilu. Tada Vicente sa zviždaljkom, naravno uz ritam sekciju, kreće u “zvučnu simulaciju” egzotičnih južnoameričkih krajeva, asocirajući nas na Roba Mazureka i njegov sastav São Paulo Underground. U konstantnoj ravnoteži komponovanog i improvizovanog, planiranog i nepredvidivog, kao i apstraktnog i emotivnog, trio nas je počastio veoma živopisnim i angažovanim nastupom kakav se retko viđa.
Luís Vicente Trio u Beograd je došao sa čvrstom namerom da pruži sve od sebe i održi koncert za pamćenje, bez obzira na nezgodnu satnicu koja je dobrano doprinela osipanju ionako malobrojne publike. Po svemu sudeći, portugalski trojac je taj “zadatak” uspešno obavio i to sa velikim nadahnućem i entuzijazmom, kao da je svirao pred par stotina, a ne par desetina posetilaca. To je malobrojna publika itekako znala da ceni. Ostaje nam da se nadamo da je momcima ovo veče poslužilo kao inspiracija za budući album, za koji su najavili snimanje upravo u Beogradu, i to već u danu u koji smo uveliko zakoračili izlazeći iz sale pod jakim utiskom odslušanog.
By 
