Chick Corea Elektric Band: I sentimentalnost i euforija

Mesto: Piaţa Victoriei, Temišvar, Rumunija i Kombank Arena, Beograd / Datumi: 30.6. i 1.7.2017. / Foto: Dragoslav Nedić

Trenutne relacije u muzičkoj industriji, gde većina muzičara može da ozbiljnije zaradi isključivo na koncertima,  uvele su ujedinjenja nekada popularnih bendova kao konstantu. Neminovnost toga se kreće od ekstrema u vidu potrebe da se zadrži životni stil koga je se često teško odreći, pa do puke obaveze podmirivanja osnovnih životnih potreba. Pomenute tendencije nisu zaobišle ni džez, a situacija s akterima ove priče verovatno je na pola puta između ove dve krajnosti, jer se radi o zvezdama muzičkog stila čiji je zenit poodavno prošao i koje ozbiljno uhlebljenje mogu da traže mahom u okviru institucije koja i danas drži, ono barem, kultni status.  Priča o ponovnom okupljanju Elektric Banda počinje skoro tromesečnim obeležavanjem 75. rođendana Chicka Coreae krajem prošle godine. Slavlje se prelilo i u ovu godinu turnejom sa njegovim (uz Return to Forever) najkomercijalnijim projektom, te ga je Beograd u jednom od skoro nepostojećih, ako pričamo o džezu, vanfestivalskih koncerata imao prilike da vidi i čuje u Kombank Areni.

S obzirom da je u toku (istočno)evropska turneja (gde su ovi muzičari imali uvek jaku potporu), sticajem okolnosti sam imao prilike da pogledam nastup benda, veče pre beogradskog, i na temišvarskoj Piaţa Victoriei u okviru potpuno besplatnog, a odličnog,  JazzTM festivala. Ako bih uporedio ova dva estetski i sadržajno skoro identična nastupa, pobedu bi, ako se fokusiramo na čisto sonični doživljaj, odneo Beograd. I pored odličnog temišvarskog ozvučenja, prezentovati svirku kakvu neguje ovaj bend na otvorenom prostoru pred 5-6 hiljada ljudi, a da pritom svaki ton bude savršeno artikulisan, vrlo je težak zadatak. I pored toga što ovaj problem koji u Areni nije postojao, to nije jedini tas koji je pomogao u prevazi na beogradsku stranu.

Kao kakav rok sastav, Elektric Band striktno poštuje set listu na ovoj turneji. Kada je krenula uvodna “Charged Particles“, publika je na oba mesta odreagovala euforično (mada kada je klavijaturista zamolio Beograđane da ga “podsete“ s kog albuma beše kompozicija, sala je ostala “nema“).  Jasno je od početka da Corea ide na sigurno, isporučujući publici zvuk onakav kakav verovatno od benda i očekuje – kao da je DeLoreanom upravo stigao iz, recimo, 1987, bend otelotvoruje  zvučnu estetiku toliko tipičnu za ovu dekadu kiča i pompe. I zaista, ako se izuzme basista John Patitucci, koji je od vratolomnog jurcanja po šestožičanom basu u zadnjih više od 10 godina prilično distancirao i, naravno, Coreae koji u “slobodno vreme“ ipak preferira akustične projekte, ostatak benda kao da je od 2003, kada su zadnji put svirali u ovoj formaciji, samo čekao na mig šefa. Bubnjar Dave Weckl je, duduše, na temišvarskom koncertu otvorenom neraspoloženošću sugerisao na ne baš preterano oduševlenje participacijom u bendu, no to ga je izgleda do Beograda prošlo, te je ipak tinjala doza srdačnosti između njega i saigrača. Naravno, oba koncerta je odsvirao kako ume – tehnički savršeno, proračunato i hladno.  Saksofonista Eric Marienthal je svoje preference prema mainstream i smooth tonu posebno pokazao u Temišvaru, dok je Beogradu efektno istresao iz rukava i parkerovske i koltrejovske citate; naročito u modernizovanoj verziji Jimmy Heathovog bap polustandarda “CTA“.  Konačno, gitarista Frank Gambale, pretpostavićemo, u karijeri van Elektric Banda, nije nikad stilski previše švrljao jer je, posebno u svojim tipičnim “sweep picking“ eskapadama zvučao upravo onako kao kada ga je početkom devedesetih i napustio.

Repertoar sastavljen od sedam komada nije pokrio albume Inside Out (nažalost) i Light Years (srećom). Najrastegnutija je bila “Alan Corday“, koja je napisana pod uticajem Korijinih sajentoloških uverenja, a zbog potrebe da svaki pojedinac dobije solo tačku, doživela u svom izvođenju niz antiklimaksa. Vrhunac koncerta je bila aranžmanski obogaćena verzija “Silver Temple“, koja je opet  ukazala i pijanistinu  toleranciju i prema drugim religijama, konkretno budizmu, čijim je jednim japanskim hramom i inspirisana.  Oduševljenoj publici, koja se sastojala od oko 2500 podjednako zastupljenih sedih glava i omladinaca, je regularnih sat i 50 minuta premalo, te traži još, a na bis dobija, naravno, najpopularniju kompoziciju ove postave – “Got a Match?“. Njoj prethodi inerakcija Chickovog keytara i glasnih žica publike, a okončava se nabrijanim solima svakog od aktera na bini (iako je klavijaturista, srećom, morao da se zbog diletantizma tehničkog osoblja uglavnom odrekne keytara, i fakusira na minimoog). Baš kao u zlatna vremena žanra i benda;  a da li bend funkcioniše na iole demokratskijim postulatima nego ranije, teško je reći, jer se njegovi članovi i ne trude previše da izguraju neke autentičnije ideje.

I pored toga što je fjužn džez od tog kraja osamdesteih godina doživeo brojne transformacije i začeo mnoge uzbudljivije i inrigantnije forme , ovaj nastup, samo zbog  pet ovako markantnih individua na istoj bini se ipak ne može opisati kao prevaziđen ili passé. Jer,  čak i ako ga grubo okarakterišemo kao cirkusku tačku visokog kvaliteta, sentimentalne vrednosti (kako u slučaju autora teksta,  tako i prisutnih na oba ova koncerta) će uvek nadglasati “razborito“ smeštanje Elektric Banda u “ispravne“ umetničke okvire. U pitanju su dva sata poštene zabave, kako za pobornike pravca, tako i, reklo bi se, i muzičare na bini.