koncerti

31.10.2011.

BJF (7): Igor Lumpert Innertextures, Marc Ribot Trio, Elliott Sharp’s Electric Willie

Njujork u Beogradu

Mesto: Sala “Amerikana” Doma omladine / Datum: 30.10.2011. / Foto: Stanislav Milojković

IGOR LUMPERT INNERTEXTURES<br />
JAZZ FESTIVAL<br />
DOB<br />
30.10.2011.<br />
FOTO Stanislav MilojkovicPretposlednje veče ovogodišnjeg festivala otvorio je Igor Lumpert sa svojim projektom Innertextures, na prilično urnebesan način pobijajući najavu koju je samo nekoliko sekundi pre početka muzike isporučio konferansije festivala, „Dejan Đurović Druge Srbije“, Toma Grujić.

Najavljeni kao trio, Lumpert i bubnjar Tommy Crane su najveći deo nastupa odsvirali sami, bez kontrabasa ili bilo kakvog drugog pomagača od krvi i mesa. Najava nas je takođe čvrsto ubeđivala kako se Lumpert svesno odriče harmonskih instrumenata u svom sviranju. Beli Apple računar, postavljen prominentno u čeonu poziciju na bini se možda ne može nazvati ravnopravnim članom trija niti harmonskim instrumentom po sebi, ali u nekoliko kompozicija Lumpert ga je iskoristio za sintisajzerske teksture, semplove klavira, bas linije, pa čak i komadiće semplovane gitare. Ko je na ovaj nastup došao nadajući se da će izbeći harmonske kompozicije, sigurno se pošteno nasekirao.

Šalu na stranu, Lumpert i Crane su savršeno sposobni da isporuče složenu, interesantnu muziku i bez pomoći semplera. Saksofonista ima siguran, izgrađen ton i prijatan baperski jezik kojim vozi svoje kompozicije bez oštre podele na teme i solaže, pokazujući propisan njujorški pedigre koji je stekao u poslednjih deset godina života i rada u Bruklinu. Ne svira se ovde na snagu, i mada je Lumpertov tenor nekoliko puta zavrištao, parajući tonom tavanicu sale Amerikana beogradskog Doma omladine, najveći deo nastupa bavio se dinamičnom razmenom motiva i ideja između dvojice muzičara.

Crane je vrlo dobar sparing partner u situaciji kada nemate kontrabas na koji možete da se oslonite. Nikada preglasan ali marljiv u pratnji, Crane je možda i presviravao u određenim trenucima insistirajući da i Lumpertove jednostavne teme popuni sinkopama i sitnim vezom po kožama. Ponekad gruv treba da bude samo gruv, no dvojica muzičara na bini su insistirala na oneobičavanju svake teme koje su se dohvatili, valjajući neprirodne ritmičke obrasce i dobro uvežbani „stop & go“ ugođaj.

Iako kontrabas u zvučnom smislu nije nedostajao, bilo bi interesantno videti kako bi ove kompozicije funkcionisale u nečemu što bi bilo više od doduše sigurnog i uzbuđenjima ispunjenog dijaloga koji je povremena semplovana pratnja osvežavala, ali ne i suštinski produbljivala.

Kako god, Lumpert se beogradskoj publici ponovo prikazao kao saksofonista koji ima dosta toga da ponudi, džez disciplinovano orijentisan na temu i njen razvoj (izletanja u čistiji fank ili koketiranje sa etničkim motivima su izostali), svirajući svoje kompozicije (i jednu Yotama Silbersteina) i nudeći dinamičnu razradu klasičnih ideja. Solidan početak večeri.

IGOR LUMPERT INNERTEXTURES<br />
JAZZ FESTIVAL<br />
DOB<br />
30.10.2011.<br />
FOTO Stanislav Milojkovic

Ipak, glavne stavke na meniju su tek dolazile u formi ljudi sa nešto dužim njujorškim stažom.

Marc Ribot, širim masama najpoznatiji kao pouzdani i nikad manje nego impresivni član posada koje predvode imena poput Toma Waitsa ili Johna Zorna, već decenijama ima i karijeru lidera u kojoj se kreće od solo improvizacija, preko kubanske muzike (Los Cubanos Postizos), pa do rokenrola (nedavni projekat Ceramic Dog). Eklektičan i zainteresovan za različite muzičke izraze, Ribot se pod stare dane ozbiljno okrenuo ekstatičkom džezu, sa svim zvučnim, ali i spiritualnim izazovima koje ovakva odluka nosi.

Album muzike Alberta Aylera od pre nekoliko godina sa sastavom Spiritual Unity i još uvek nesnimljeni Sun Ship kvartet (u kome mu sparinguje Mary Halvorson) posvećen muzici Johna Coltranea, Ribota pokazuju kao gitaristu koji se smelo upušta u istraživanje muzičkih i duhovnih domena prepunih zamki, ali i potencijalno velikih nagrada.

Otvaranje nastupa Aylerovom kompozicijom Bells je impresivno, ali podiže očekivanja na zastrašujuće visok nivo. Srećom, Ribot je sa sobom dovukao tešku artiljeriju – na bini je i ritam sekcija iz Spiritual Unity, Henry Grimes i Chad Taylor – pa žestoka improvizacija koja sledi zvuči ubedljivo i moćno.

MARC RIBOT TRIO<br />
JAZZ FESTIVAL<br />
DOB<br />
30.10.2011.<br />
FOTO Stanislav Milojkovic

Nije lako odati poštu čoveku koga su mnogi smatrali anđelom na Zemlji, pogotovo kada svirate instrument koga ne možete oživeti svojim dahom. Fri-džez gitaristi koji se okreću sviranju kompozicija saksofonista najčešće nemaju druge nego da se pošteno odvrnu i prepuste distorziji i fidbeku da obave priličan deo posla. Ribot nije izuzetak, ali njegova svirka je izuzetno kontrolisana i uspeva da se ne pretvori tek u kakofoniju koju bi dobronamerniji među nama pomešali sa ekspresijom.

Naprotiv, njegovo sviranje je izražajno, glasno, na momente brutalno, ali iako Aylerovu prepoznatljivu temu čujemo samo na kratko na kraju, ona diktira smer čitave improvizacije. Buran aplauz po završetku ovog teškog, dugačkog komada, pokazuje da Ribot ovde radi nešto dobro pa je i ostatak nastupa – mešavina Aylera, Coltranea i nešto malo autorske muzike – odrađen u maniru žestine, ali i osećajnosti.

Grimes i Taylor su naravno idealan par za ovakav “threesome“. Kontrabasista koji je šezdesetih godina bukvalno izmislio fri-džez sa nekoliko desetina saboraca je tokom više od tri decenije bio potpuno izgubljen za kolege i muziku uopšte, izdržavajući se različitim poslovima i pišući poeziju. Kada je 2002. godine pronađen od strane Marshalla Marottea, Grimes ne samo da nije imao pojma da je Ayler mrtav već i nikada u životu nije video kompakt disk!

MARC RIBOT TRIO<br />
JAZZ FESTIVAL<br />
DOB<br />
30.10.2011.<br />
FOTO Stanislav Milojkovic

No, na osnovu njegove sigurne, moćne svirke teško je pogoditi da je ovaj čovek proveo izvan scene duže od trideset godina. Grimes je savršen partner Ribotu u tome što njegove melodijske ideje prati na svoj način, ne pokazujući ni najmanju nameru da se ropski drži zadate harmonije. Njegova svirka je na momente obeležena strahovitom brzinom, povremeno zamišljena i duboka, povremeno laka i raspoložena (mada nikada šaljiva). Hvatanje za violinu u jednom momentu i ceđenje iz nje distorziranih tema koje ostala dvojica muzičara sa poštovanjem prate, podsećaju da su u Grimesovo vreme gudački instrumenti bili ravnopravne fri-džez alatke.

Taylor je, naravno, crni uragan. Njegovo sviranje je baš kako treba da bude: u tišim delovima, kojih ima dosta dok Ribot pažljivo priziva diskretne folk aveti iz svog instrumenta, Taylor je mekan poput pamuka, uzdržan i pažljiv. Kako vođa postepeno gazi na papučicu za gas, tako i bubnjar dodaje udarce u svoju pratnju, sipajući svakog sekunda eksponencijalno jače i brojnije zvuke.

U momentima krešenda svake od dugih kompozicija, sva trojica muzičara deluju kao ubrzani film, sa muzikom koja je orkan metala i distorzije. Predasi dolaze uz sjajno odmerene pasaže tvrdog bluza i, u jednoj kratkoj instanci – blugrasa. Ipak, Ribot zna za poslovicu koja kaže da je „zahtevati od Afroamerikanaca da sviraju kantri isto što i teranje Jevreja da pevaju Lili Marlen“, pa se ovaj eksces hitro pretapa u Ayelerovu Holy, Holy.

Trio podseća na grupu derviša uhvaćenih u božanskoj ekstazi dok oko njih proleće svet sa svojim zemaljskim trivijalnostima, a oduševljena publika ne dopušta bendu da se izvuče bez jednog kratkog, žestokog i sasvim efektnog bisa.

MARC RIBOT TRIO<br />
JAZZ FESTIVAL<br />
DOB<br />
30.10.2011.<br />
FOTO Stanislav Milojkovic

Posle solidne pauze na binu stiže drugo veliko njujorško ime za ovo veče, još jedan gitarista čije je ime sinonim za Downtown avangardu, kompozitor, improvizator, eksperimentator i mentor mnogih mlađih gitarista – Elliott Sharp. Obdaren zastrašujućim pedigreom (studirao kod Mortona Feldmana, sarađivao sa bukvalno svakim ko je neko na Menhetnu, od Johna Zorna, Zeene Parkins ili Christiana Marclayja do Vernona Reida ili čak Nusrata Fateha Ali Khana) i šmekerskim, crnim fedora šeširom, Sharp je i sam trenutno u fazi odavanja pošte velikim prethodnicima čiji je rad definisao čitave žanrove i filozofije. Njegov večerašnji sastav, Electric Willie je, dakle, ono što bismo mi narodski nazvali tribjut bendom Willieju Dixonu.

Sad… Dixon je bukvalno izmislio bluz kakav mi, belci poznajemo, uzimajući za osnovu južnjački akustični delta stil i uključujući ga u struju u severnjačkom Čikagu, udarajući temelje za nastanak propisnog rokenrola i svega što je posle usledilo. Njegov uticaj na popularnu muziku u poslednjih šest decenija je naprosto nemoguće preceniti. Takođe, dati svež, originalan pogled na njegove pesme koje mnogi od nas bukvalno slušaju od kolevke (i verovatno će do groba), nije ni malo lak zadatak. Dovoljno je reći da smo pred početak Sharpovog nastupa pomislili „Električni bluz? Taj porok koga smo mislili da smo ostavili u davnoj mladosti u zadimljenom prostoru KST-a? Zar sad da mu se vraćamo?“

ELLIOTT SHARP`S ELECTRIC WILLIE<br />
JAZZ FESTIVAL<br />
DOB<br />
30.10.2011.<br />
FOTO Stanislav Milojkovic

Ipak, Sharp nas je za početak malo iznenadio. Pravila Downtown scene manje-više propisuju da kad god se dva njena muzičara slučajno sudare negde u svetu, mora da padne saradnja, pa su tako i pred nastup Electric Willie Sharp i Ribot odradili jednu kratku improvizaciju dobacujući se milionima gitarskih nota u sekundi. Voleli bismo da kažemo kako smo videli Downtown magiju na delu, ali istina je da je ovo bio jedan posve zaboravljiv džem u koji ni jedan od muzičara nije uložio previše duše ili energije.

Electric Willie je zatim grunuo u pomalo neočekivanu Which Came First, Dixonovu saradnju sa Ryjem Cooderom i stvari su zazvučale prilično ohrabrujuće. Dobar gruv, tvrd ritam i žestoke gitare (pored Sharpa tu je i okoreli čikaški bluzer Ladell Mclin) pokrenule su i publiku u sali na ples, i u ovakvom trenutku bilo je lako setiti se šta je to u električnom bluzu što ga čini neodoljivim za mlad (ali i star) organizam. Smena tema, solaža, strofa i refrena, gurana napred surovim bubnjevima Dona McKenzieja i opuštenim basiranjem Russa Flynna zvučala je zaista pravoverno, živo i moćno.

No, istina je i da je skoro sat i po ove svirke umelo da bude i pomalo zamorno. U najvećoj meri stvar je u tome što Sharp nije sasvim siguran kako tačno želi da odsvira Dixona. Sharpov projekat Terraplane u kome se bluz svira već duže od decenije, ali u autorskoj formi, ipak je neka druga priča. Dixonove kompozicije su toliko urezane u našu memoriju, u izvođenjima takvih mitskih pojava poput Howlin’ Wolfa ili Muddyja Watersa da je „strejt“ izvođenje gotovo ravno samoubistvu.

Od Sharpa bismo svakako očekivali poigravanje sa formom, rastezanje harmonske osnove do pucanja i izvlačenje na površinu tajnih značenja ove muzike, no istina je da on izgleda ne želi da skrnavi klasiku pa se jedino da primetiti da su solaže besne i distorzirane, ali sve je to tek korak ili dva udaljeno od, ah, recimo Georgea Thorogooda.

ELLIOTT SHARP`S ELECTRIC WILLIE<br />
JAZZ FESTIVAL<br />
DOB<br />
30.10.2011.<br />
FOTO Stanislav MilojkovicI nije to nužno rđavo. Modalni gruv klasika poput Spoonful naprosto hvata za gušu i ne pušta, a oblapornom strašću nabijena Backdoor Man je teški bluz u najboljem smislu, telesan i znojav a istovremeno zamišljen i distanciran, no ne treba ni zaboraviti da ovo sve više ide u zaslugu Dixonu nego Sharpu. Electric Willie svira korektno ali teško da ovde ima revolucionarnog žara.

Štaviše, da se primetiti i kako Mclinovo pevanje – klasični bluz lavež – nije preterano usklađeno sa nežnijim vokalom njujorške slem pesnikinje Tracie Morris, da su pesme uvežbane manje nego što bi se očekivalo (Sharp se nekoliko puta okretao ka McKenzieju kada bi ovaj ispoljio višak entuzijazma), pa je i opšti utisak time ponešto umanjen. O Sharpovom pevanju i pseudotuvanskim harmoničkim vokalizacijama u pokušaju što manje kažemo, to bolje. I gledalište se pomalo osulo tokom nastupa, mada su oni koji su ostali muzičarima pružili zasluženu podršku i izmamili solidan bis.

Electric Willie je projekat na kome svakako još treba da se radi da bi se vizionaru poput Dixona odala primerena pošta. Svedeni na kvartet (bez Morrisove) i naterani u kratke kompozicije (poput one na bisu), Sharpovi vojnici su zvučali najbolje i najubedljivije. Električni bluz, dakle, možda jeste porok iz naše poluzaboravljene mladosti, ali nije loše ponekad setiti se da ga nikako nismo prevazišli, samo očekujemo da ga izvode onako kako (nepostojeći, rekao bi Sharp) bog zapoveda.

ELLIOTT SHARP`S ELECTRIC WILLIE<br />
JAZZ FESTIVAL<br />
DOB<br />
30.10.2011.<br />
FOTO Stanislav Milojkovic



Komentara 9 : "BJF (7): Igor Lumpert Innertextures, Marc Ribot Trio, Elliott Sharp’s Electric Willie"

  1. jelen каже:

    savrshen cert ribo trija, besprekorna svirka…!!!

    jako vazna stvar za beograd i za bg jazz festival: gostovao je jedan od najboljih gitarista svih vremena i to na vrhuncu svoje karijere!!!

    ole

  2. zu каже:

    @jelen
    i kog je doveo tvoj omiljeni promoter – v.pantic….tek da se zna 🙂

  3. jelen каже:

    da da, voja za preCednika… ;))))

    ne stvarno, istorijski koncert def, slushao sam riboa do sada 3 puta i ne pamtim da je ovako bio naoshtren za svirku… nachin na koji on svira je neverovatan, sa kakvom lakocom od sochnog i melodijskog bluza/dzeza/roka se sjuri na fragmentovanje i akcentovanje detalja, grajms je jebeni izvor svega, ched je pokazao zasto je najtrazeniji free bubnjar – njegova gradacija glasnoce mi se cini da moze linearno da ide u nedogled…

    savrsheno!!!!!

  4. Milos каже:

    Bas me interesuje kako li zvuci Sun Ship quartet. Nakon prevrtanja Coltrane-ovog kataloga uzduz i popreko, "Sun Ship" album mi se iskristalisao kao omiljeni, bas bih voleo da cujem barem neku kompoziciju odatle u Ribotovoj izvedbi.

    Koncert je stvarno bio vise nego fenomenalan, jedinu zamerku imam na tehnicare koji su prvih 10 minuta zaboravili da je Grajms tu, no dobro, posle ih je Ribo opomenuo.

    Nego, spomenuo je i Ribo, a i Uros u recenziji, a ja nisam uspeo da prepoznam nista od Coltranea? Ako se secam dobro, izvodili su Bells, Fat Man Blues, Spirits, Holy Holy, Truth is Marching in (?) meni nepoznat bluz i onaj kantri prelaz 😀

  5. Meho Krljic каже:

    Truth is Marching in nije sviran, nažalost, iako ga ima na albumu koji su uradili kao Spiritual unity.

    Ne mogu da se setim koja je Koltrejnova kompozicija bila, ali lako se dalo prepoznati u njegovom sviranju referiranje na klasične Coltrane solaže u toj kompoziciji. Mislim, činjenica da se ni u Aylerovim kompozicijama nije čulo mnogo teme, da je puštao samo na kašičicu da čujemo osnovnu melodiju, pa tako i sa Coltraneom. verovatno je nešto iz Sun Ship arsenala… A Sun Ship imaš da čuješ ( i vidiš) na JuTjubu, na primer ovde: http://youtu.be/7E_lVT41ms0

  6. jelen каже:

    pa da, recimo, stim da sam relativno siguran da je od ajlera sa s. unity odsvirao samo bells i kao dodatak na kraju holy holy, koji nije na albumu… mislim da ni spirits ni fat man blues (sa s.movies) nije svirao, bar ne teme u integralnoj verziji… parchica je bilo sa svih strana i od l.c. postizos i od ceramic dog/shrek i od s. movies…

    iskreno, naravno da bih voleo da chujem sun ship, ali po meni je trio najbolja varijanta…. ribo je najchistiji u triju, zvuk je sveden sa grajmsom i tejlorom… josh i bolje zvuchi sve nego na albumu jer, na stranu sto mi je roj kembel jedan od omiljenih uvek bio, slusao sam kempela u piramid triju, strasno koliko je covek raspad…. svirao je u zagrebu pre 2-3 godine, i malo je reci da je bezobrazluk u kom je fazonu…. aj sto je mator, ali dosao je na cert mrtav pijan, ispadala mu sordina iz f horne kad svira nekoliko puta, ne zavrsava fraze, djida, boli ga uvo za publiku, dosao u zg da odradi svirku…. kapiram da u parizu/berlinu/chi/ny to ne bi radio, ali kao zagreb, wtf iz zagreb…???!!!

    uglavnom, ribo trio, oh, kakvi ljudi!!!!!

    ;))))))

    p.s. milose, zvuk je bio dosta dobar, ne racunajuci to sa grajmsom… ali moglo je da bude fijasko…ne znam da li si ostao na sharpu posle kada je ribo izasao da sa sharpom opali koju u stilu bejlija… tada je ukljucio gibsona u ono belo fender pojacalo koje se uvek razvlaci po koncertima i uopste se nije cuo dobro tada sa sharpom…. na istom tom fenderu je svirala meri helvorson na rng-rng i nista se nije cula, na stranu sto je tonac zaljubljen u ches smita pa ga je bio digao do plafona… sa trijom ribo nije svirao na tom fenderu, iako voli da svira na fenderu, jer je verovatno cuo na tonskoj da je u pitanju djubre pa je bio u fazonu"zajebi ovo"!!!… tako da lako je moglo da bude fijasko ko sa meri helvorson….

  7. Redakcija каже:

    jelene, cenzura na recnik. ponovo 🙂

  8. jelen каже:

    sorry, johnnioza, political correctness is just not my thang!!!

    ;)))))

  9. Petar Mitrović каже:

    Mislim da treba pomenuti propust organizatora u vezi sa početkom koncerta Marc Ribot-a koji nije bio usklađen sa koncertom u velikoj sali. Kada sam se posle koncerta Cheik Lo-a, popeo gore, koncert Marc Ribot-a je trajao već skoro pola sata! Da ne pominjem činjenicu da je bar tri-četiri koncerta iz sale Amerikana trebalo da se nađe u glavnom programu. Očigledno je pohlepa organizatora presudila da se koncerti podele i tako naplate dve ulaznice umesto jedne, kao što je bio običaj na prethodnim festivalima. Na kocertu Cheik Lo-a su se pojavile i duple karte – one koje su prodavane u kompletima i one koje su prodavane pojedinačno. I kao vrhuac neprijatnog iskustva sa ovogodišnjim festivalom je taj da garderoba mora da se plati posebno za svaki koncert! Kao prvo, besmisleno je uopšte naplaćivati garderobu, jer se ona nije naplaćivala ni u drugim salama, poput Kolarca, Doma Sindikata i Sava centra, gde su se održavali prethodni festivali, ali očigledno je to još jedan dokaz pohlepe organizatora koji su konačno dograbili prostor gde mogu da se ponašaju bahato, dok posetiocima ostaje samo da se sa nostalgijom sećaju prethodnih festivala kada su mogli da gledaju dva koncerta sa glavnog programa sa jednom kartom i pritom da sede u normalnim salama, a ne da stoje u sali Amerikana i pokušavaju da vide nešto između mase ljudi koja stoji ispred njih, kao da se nalaze na rok, a ne na džez koncertu.

Оставите одговор

*


*