BJF (3) : Dizzy Gillespie All Stars Band, Tomasz Stanko Quintet

Mesto: Dom sindikata, Beograd / Datum: 30.10.2009. / Foto: Stanislav Milojković

Iako Gillespie već dugo nije među živima, njegova zaostavština i dalje inspiriše kako mlade, nadolazeće džez snage, tako i iskusne muzičare koji su nekad i sami delili binu sa legendom. Sam Gillespie je revolucionarno uticao na razvoj džeza, vodeći i male postave, s kojima je definisao tada novi, energični i brzi pravac bi-bap, tako i big bendove, dajući novu dimenziju big-bendovskom džezu inspirisanom zvukovima s Kube. Postavka Dizzy Gillespie All Stars, sastavljena od veterana koji su nekada i sami participirali u tim bendovima, kao i mladih talentovanih snaga, bazira svoj zvuk na ranim Gillespievim radovima, i funkcioniše po potrebi i kao big-bend i kao mala postava, kakvu smo sinoć videli u Beogradu.

Bend je u, svojstvu frontmena, predstavio stari Dizzyjev prijatelj i saradnik, saksofonista James Moody. Dvojica Dizzyjevih vernih pratilaca u malim i velikim bendovima su Greg Gisbert na trubi i John Lee (čiju je ‘srodničku’ vezu sa Bruce Leejem Moody veoma vickasto objasnio) na basu. Pravi vođa, osnivač i organizator ove postavke zapravo je Lee, koji zajedno sa Slide Hamptonom stoji iza cele franšize Dizzy Gillespie All Stars. Iz mlađe garde tu su Cyrus Chestnut na klaviru i Willie Jones na bubnjevima.

Koncert je otvoren kompozicijom Groovin’ High, da bi se nastavilo u latino maniru komadom Fiesta Mojo, gde Moody prelazi na flautu, dozivajući duhove Herbie Manna, a bubnjar svojom solo deonicom izaziva i prve aplauze oduševljenja u solidno popunjenom Domu sindikata. U baladi I Can’t Get Started (But It Wasn’t My Fault, kako je Dizzy voleo da dovrši ovu rečenicu) veoma nezahvalnu ulogu da odsvira jednu od omiljenijih kompozicija samog Gillespieja ima trubač Greg Gisbert. Veliki aplauz i i široki osmeh na Moodyjevom licu ukazuju na to da je zadatak veoma uspešno obavljen. Potpuno u Dizzyjevom stilu, Gisbert završava pesmu visokim tonovima i napuhanim obrazima.

Na početke bi-bapa vraćamo se energičnom Salt Peanuts, gde ceo bend, a posebno  izvrsni, poslovično ozbiljni pijanista Cyrus Chestnut isporučuje vioko kvalitetnu energičnu svirku (sve pohvale i za John Leejevu duhovitu i krajnje maštovitu svirku na fretless basu). Veoma vickasta i simpatična je Moodyjeva parodija na klasik Pennie From Heaven, pod imenom Benny’s From Heaven, gde Moody jodluje, sketuje i peva namerno na granici falša, a njegov solo na tenor saksofonu je ležeran i lenj. Sa razvučenim Well, then Benny’s from heaven ‘cause he damn sure ain’t from me Moody završava svoj mini šou, nakon čega najavljuje standardnog gosta benda, pevačicu Robertu Gambarini.

Moody ne štedi reči hvale na račun njenog apsolutnog sluha, a ona demonstrira visoki kvalitet kroz Sunny Side Of The Street gde vokalno odrađuje solo deonice originalno odsvirane od strane Dizzyja, Sonny Stitta i Sonny Rollinsa. Sledi balada If You Could See Me Now i finale sa Blue And Boogie gde Moody i Gambarini, svako na svoj dopadljiv način, isporučuju naizmenično sket deonice koje nailaze na opšte odobravanje prisutnih u Domu Sindikata.

Bio je ovo solidan koncert benda čiji je cilj jednostavan: da na što autentičniji način nastavi da neguje tradiciju muzike koju je Dizzy Gillespie u različitim razdobljima svog života stvarao i svirao. Oni to rade veoma dobro i od njih ne treba tražiti više.

Kao drugi izvođač ove večeri nastupio je Tomasz Stanko sa svojim novim Nordic Quintetom. U pitanju je postava sa kojom Stanko sarađuje zadnjih godinu dana, a kao plod saradnje nedavno se pojavio i album kvinteta Dark Eyes, jedno od najboljih džez izdanja ove godine.

Bend predvođen Stankom bez pompe izlazi na binu, i kreće sa Grand Central, verovatno najdopadljivijom temom sa novog CD-a. Odmah je bilo jasno da publiku to veče očekuje poseban doživljaj. Izbor danskog gitariste Jakoba Broa za ovakav projekat više je nego logičan. Jasan, pravi ECM-ovski ton njegovog Fender Telekastera obavezno propuštenog kroz eho efekat daje kontemplativni karakter izvedenoj muzici. Ređaju se komadi sa novog albuma, koji uživo zvuče još ubedljivije. Amsterdam Avenue nas vodi u svet zadimljenih njujorških džez klubova, a Dirge For Europe i Etiuda Baletowa No. 3 odaju počast jednom od najmarkantnijih likova evropske džez scene, velikom Krzysztofu Komedi. Dugački studijski komad The Dark Eyes Of Martha Hirsch u koncertnom izvođenju biva dodatno produžen zarad veoma maštovitih solo deonica svakog od muzičara. Stankov ton je prljav, a topao, Alexi Tuomarila vema inspirativno levitira između atmosferičnih pasaža i tehnički zahtevnih sola, a Jakob Bro je nemilosrdan.

Možda i vrhunac koncertne svirke ovog benda jesu momenti kolektivne improvizacije, koji u maniru najboljih Stankovih radova na jedinstven način pomiruju fri-džez i lirski izraz. Najmarkantnija pojava na sceni sigurno je šik obučeni basista Anders Christensen, jedini sa limenkom piva. Njegov Fender Jazz-Bass, po potrebi sviran trzalicom ili prstima, provučen kroz razne efekte, daje neophodan puls svirci. Međutim, evidentno je da je mladi Christensen ipak najslabija karika u novom Stankovom bendu. Nekoliko grešaka mogle su ostati neprimećene (verovatno i jesu), ali doza sigurnosti je neophodna kada se radi o interpretaciji ovako zahtevnog i višeslojnog materijala.

Mračna i svetla, tužna i razigrana strana Brazila smenjivale su se u kompoziciji Samba  Nova, koja je kod veoma dobre publike (da se ispravim – publike koja je ostala u sali tokom celog nastupa, a sva sreća pa su takvi bili u većini) pobrala nepodeljene simpatije.

Sledi prelepa So Nice, a koncert se završava komadom Terminal 7 gde dinamična svirka benda kao celine isplivava u prvi plan. Stanko, koji se tokom koncerta nije ni jednom obratio publici (za čim realno nije ni bilo potrebe, i to je celom događaju dalo posebnu notu misterioznosti) kratko predstavlja bend i povlači se sa bine. Bisa nema, materijal sa nove ploče je iscrpljen.

Muzičari koji gaje ovako hrabar koncept danas su sve ređi. Stanko je tokom cele karijere bio nepokolebljiv i nikad nije bio spreman za kompromise. Zbog toga je i došao do stupnja gde njegova muzika može da kaže sve, a da se pri tome ne upotrebi praktično ni reč objašnjenja. Nesrećno spajanje Dizzy Gillespiejeve u biti vesele i Stankove duboke i pomalo introvertne muzike sinoć je  sigurno išlo na štetu momaka iz Dizzy Gillespie All Stars benda. Za sam spoj pretpostavljam da ima mnogo više veze sa slobodnim terminima muzičara na turneji nego sa bilo kakvim konceptom, ali ovakve stilske omaške bi trebalo što više izbegavati.