retro

24.09.2014.

Albert Ayler Trio: Spiritual Unity (ESP-Disk, 1964)

Pedeset godina od objavljivanja ploče koja je pocepala sve džez udžbenike

Albert-Ayler-Trio-Spiritual-Unity-1964-FLAC

 

Sve što postoji, svaka osoba i svaki džez album, ima istoriju. I ove istorije su samo to. Samo istorije. Stoga, ispravno ćemo postupiti ako dvaput podvučemo crvenim i zapamtimo da istorije koje pripisujemo stvarima i ljudima, ustvari, nisu ništa drugo do manje ili više zanimljivi i proizvoljni konstrukti; to jest, one su samo bolje ili lošije komponovane, kreirane i adekvatno situirane priče. Ali šta biva kada je jedan od centralnih događaja takvih “istoriografskih romana” veći od bilo kakvog sistema ili tradicije koja ga supsumira i na njega polaže pravo? Šta ako postoji album koji sa svojih nepunih trideset minuta muzike, u apsurdnom zagrljaju, kao u grču čvrsto drži čitavu istoriju džez muzike da se ne raspukne i raspadne?

Ni pedeset godina od nastanka, “Spiritual Unity” Albert Ayler trija nije izgubio na aktuelnosti i bitnosti. Ovo je nesumnjivo jedna od najvažnijih ploča u istoriji ideja džez muzike, minjoni bi rekli poslednji stepenik obrednog prelaza u najčistije sfere sonične impovizacije. Istovremeno, ona služi i kao trijumfalna kapija ili slavoluk revoluciji Alberta Aylera – toj svetlosti bez sjaja – koja se uzdizala iz hipoteze grandioznih osećanja i izneverenih i napuštenih očekivanja.

Album je snimljen 10. juna 1964. godine, kao prvo i bastardo izdanje njujorškog fri džez mastodonta ESP-Disk. Bernard Stollman, advokat, bon vivant i osnivač etikete, prvenstveno je želeo da se bavi “esperanto muzikom”, ali mu je u pauzi koncerta Elmo Hope trija planove poremetio omaleni i nepoznati crni saksofonista u bizarnom sivom kožnom odelu sa upečatljivim belim belegom na bradi. Kako se Stollman priseća, bez ikakve prethodne najave na binu se popeo Ayler i na ogromnom tenoru furiozno i brutalno svirao tridesetak minuta bez predaha kao da mu život zavisi od toga. (U tom trenutku verovatno i jeste!) Svoju egzaltiranost onim što je čuo Stollman je na licu mesta krunisao ponuđenim ugovorom za ploču, iako u tom trenutku ESP još nije bio ni osnovan (sic!). Ayler je mirno i pomalo nezainteresovano odgovorio da će razmisliti jer je želeo da bude siguran da je pravi trenutak za album, a valjalo je i pronaći muzičare koji bi se sa njim ujedinili oko zajedničke ideje. Verovali ili ne, ovo potonje je predstavljalo pravu šestomesečnu epopeju.

 

albertayler

 

Ayler je rođen i odrastao u Klivlendu kao stariji od dvojice braće. Otac, džez entuzijasta i multiinstrumentalista, negovao je i bodrio Albertovo interesovanje za muziku od malih nogu. Prvi koraci su bili vezani za alt saksofon i gospel, a kasnije i za ritam i bluz. Muzičko usavršavanje nastavlja u srednjoj školi, i paralelno sa ovim razvija veliku strast prema golfu. Kako tvrde brojni biografi, malo je nedostajalo da Ayler batali duvanje i izabere poziv profesionalnog igrača. Usled velike ljubavi prema muzici upisuje lokalni koledž ali zbog finansijskih poteškoća, kao i mnogi drugi crni muzičari pre njega, odlučuje da napusti školovanje i prijavljuje se u vojsku gde svira u vojnom orkestru u Francuskoj.

Posmatrano sa distance, jasno je da se Aylerov izraz i filozofija glavnim delom artikulišu upravo u ovim sumornim, vojničkim danima. Tradicije u kojima je ponikao i koje su uključivale sve od takozvanih “naivnih”, dečijih melodija, sakralne muzike, R&B-a i džeza, ovde se ukrštaju sa marševima, himnama i bleh-muzikom u alhemijsku smešu. Transverzala različitih uticaja doseže i do afro-američkog foklora i karipskog zvuka, i Ayler prvi put pred očima ima jasnu viziju svog puta.

Međutim, sve velike ideje nose sa sobom sopstveni svet, blistav i bedan… U vojsci  biva izolovan i starešine zabranjuju drugim regrutima da u slobodno vreme sviraju sa njim jer su verovali da je potpuno lud. Džez muzičari sporadičnih bendova sa kojima bi povremeno džemovao u Parizu momentalno bi prestajali sa svirkom kada bi ga čuli kako otvara pasaž ili frazu na tenoru, a posetioci koncerata bi glasno protestovali zahtevajući da napusti binu. Ponižen i neshvaćen, “bedniji od šugavog psa”, Ayler napušta vojsku i nakon kratke avanture u Klivlendu seli se u Švedsku.

Da postavimo stvari u istorijski kontekst: njegova muzika je bila toliko radikalna za svoje vreme da jedva da je bilo primetne razlike u njenoj recepciji između muzičara i slušalaca. Ayler je u džez ušetao poput proroka koji je svoj put osvetljavao vlastitom svetlošću, ali koji je, istovremeno, na ramenima kao prokletstvo nosio decenije koje tek treba da dođu. Sa jedne strane, publika je bila svesna da se pred njima odvija nešto zaista veliko, ali je problem bio u tome što nisu tačno znali šta. Sa druge strane, predstavnici tradicionalnih formi džeza plašili su ga se jer je predstavljao argument i dokaz da je njihovo vreme prošlo. U očima epohe, Ayler je bio blagosloven darom koji je percipiran kao vlastiti demanti i autodestrukcija čim bi dobio veoma retku priliku da se rasplamsa u svoj svojoj raskoši.

Jednostavno rečeno, duh njegove muzike bio je lišen sna kojim se dotadašnji džez uljuljkivao i uspavljivao. Ali i više od toga. On je predstavljao izraz pobune protiv starih i okoštalih teorija, njegova filozofija i osnovni princip sviranja odbacivali su kategorije poput “lepote zvuka” i negirali postojeće arhaične zvukovne sisteme i melodike dominantnog muzičkog narativa.

Doživljavan je kao čista i direktna agresija. Potcrtani, gotovo dispeptični tonovi na tenor, alt i sopran saksofonu, kao i čitava paleta pištanja, nazalnih ropaca i drugih momenata potpune žestine i klasičnog zvučnog delirijuma bili su prvenstveno usmereni protiv zatečenih klišea i manira u džezu. Ova nova estetika, kako je tvrdio sam Ayler, jedina je preostala generacijama koje dolaze, svi ostali putevi već su bili istraženi i utabani. Otisnuvši se u srce tame, osećao je da dolazi njegov čas. Bilo je vreme za revoluciju!

 

 

 

Početkom juna 1964, Ayler se javio Bernardu Stollmanu i rekao mu je da je spreman da snimi „Spiritual Unity“ za ESP. Bend se zvao jednostavno Albert Ayler Trio i činili su ga još perkusionista Sunny Murray i basista Gary Peacock. Murraya je Ayler upoznao dve godine pre toga dok je živeo u Švedskoj. Zanimljiva priča glasi da je Cecil Taylor bio na evropskoj turneji sa svojim trijom u kojem je pored Murraya bio i alt saksofonista Jimmy Lyons. Ayler, u to vreme anoniman i očajno željan svirke sa nekim ko bi eventualno mogao da razume njegovu muziku, pitao je Taylora da li bi mogao da odsvira nešto sa njima. Međutim, potpuno asocijalan i autističan, ovaj ga je kao iz topa odbio. Nagovori Murraya i Lyonsa uspevaju da ga odobrovolje i na kraju teška srca pristaje da pruži šansu nepoznatom saksofonisti. Ova anegdota se završava tako što je Taylor – atipično za njega – bukvalno odskočio od dirki klavira kada je čuo Aylerov zvuk. Momentalno biva primljen u trio i sa njima nastavlja turneju po Skandinaviji i Njujorku.

Za razliku od Murraya, Peacock je došao iz dijametralno suprotne tradicije. Pre Alberta Aylera svirao je uglavnom sa Milesom Davisom, pijanistima Paulom Bleyom i Billom Evansom i saksofonistom Jimmyjem Giuffreom, između ostalih. Iako će Peacockova fri džez invokacija uslediti tek sa Bleyom, upravo su fizikalni aspekt njegovog sviranja naslućen u Evansovom triju – doduše na potpuno drugoj ravni apstrakcije – kao i sveprisutno i revolucionarno neuhvatljivo melodijsko, potmulo slepovanje Ayleru skrenuli pažnju na njega. Murray nije imao ništa protiv, Miles, po običaju, naravno jeste…, ali na kraju Gary Peacock prihvata direktan poziv i odlučuje da pristupi bendu. U jednom od retkih video zapisa, Ayler se seća da je u vreme snimanja “Spiritual Unity” Peacock u surovoj asketskoj fazi i na dvonedeljnom postu za vreme kog je uzimao samo vodu i, naravno, strahovite količine amfetamina.

Kako to već poslovično biva sa fri džezom u 1964. godini, album je snimljen u pretesnom i  pretoplom vašljivom latino studiju na Tajms Skveru u jednom tejku za nepuna dva sata. Tonac, koji je iznenađujuće ubedljivo obavio posao postavljanja mikrofona i ozvučavanja muzičara, za vreme snimanja je više bio odsutan iz prostorije nego u njoj. Na kraju, ispostavilo se da je potpuno nezainteresovano snimio čitav album na jednom kanalu, to jest u mono formatu. Nakon sesije, Stollman je u obližnjem kafeu isplatio muzičare, potpisan je ugovor kojim se odriču prava na bilo kakve tantijeme i to je bilo to.

Verovatno niko od prisutnih u tom trenutku nije bio svestan istorijskog momenta i kulta u nastajanju. Za nepunih pola sata gotovo religijskog zanosa trojice muzičara, ravnopravno ujedinjenih u duhu i zajedničkoj ideji, ovom triju je uspelo da zauvek promeni zakone i raznese u stratosferu dotadašnju unutrašnju logiku i pre svega filozofije metrike i improvizovanja u džez muzici.

 

 

 

Album otvara i zatvara veličanstvena i himnolika numera “Ghosts” odsvirana u dve varijacije. Aylerov tenor iskoračuje i od prvog takta hipnotiše snažnom i zviždavom gospel melodijom čiji refren u talasastim zahvatima i poigravanju sa visinom tonova odjekuje u sećanju kao nešto što smo nekada davno čuli. Svojevrsna ravnoteža između očiglednog i lirskog omogućava mu da u isti mah dosegne i emociju i jasnoću. Njegov stil je podjednako skroman i prepun patetike i ovde klasičan džez i učenost harmonskih sistema moraju da ustuknu i ustupe mesto osećanjima i emocionalnim kriterijumima.

Taman kada se učini da ovaj početni i pevljivi, skoro kalipso antrfile, prerasta u nešto bujnije, Ayler počinje da uzmiče i čitavim arsenalom ljutitih grlenih gestova i gotovo plačnih brevijatura atomistički guli sloj po sloj melodije sve dok škripanjem potpuno ne ukroti zvuk i svede ga na osnovnu ravan. Ponegde bi odsvirao samo jedan ton, ali na način koji izvlači čitav tonalni kvalitet iz njega.

“The Wizard” donosi furiozniju i hrapaviju zvučnu sliku multifonije gde slobodna improvizacija juri u svim pravcima ne obazirući se previše na uporišnu tačku kao imperativ. Upravo je kasni Coltrane – prema sopstvenom priznanju – bio posebno inspirisan ovim aspektom Aylerovog sviranja. Na kraju, “Spirits” je odsvirana hiperbolizovanim tremolom i preširokim vibratom u pomirljivom tempu, koji zvuče kao jecaj tuge u najčistijem obliku, koja se poput talasa diže negde iz dubine duše a onda se slomi visoko u gornjem registru.

 

 

 

Ali ovde nema autokratskog kulta lidera. „Spiritual Unity“ je trijumvirat trojice neponovljivih genija koji se u novonastalom, bezgraničnom prostoru porušenih granica kreću ka zajedničkom cilju. Ko zna koliko se džez tradicionalista prevrnulo u svojim stolicama za ljuljanje kada su čuli Peacockovo razmetljivo i hiperkinetičko sviranje. “Mr. Nice Guy” iz Milesovih i Evansovih postava u kojima se strogo pridržavao utilitarističkih načela džez metrike, u Aylerovom triju jednostavno nije ličio na sebe. Nepredvidivom dinamikom potpuno odbacuje održavanje ritma i fokusira se isključivo na melodijski aspekt svoga fraziranja. Po principu slobodnih asocijacija i toka svesti, Peacock snažnim idiomatskim slepovanjem iskucava nov priručnik za džez akademije. Bilo da je reč o punim i zvonkim tonovima koji neuhvatljivo odskaču i bruje u Ghosts varijacijama, brzim i kratkim preletanjima u The Wizard, ili demonski rastegnutim arco/pizzicato pasažima, Gary Peacock sve vreme uspeva da ostane na liniji zajedničke svirke a da ni u jednom trenutku ne napusti antitezu i posegne za rigidnim konvencijama džez metronomike.

Kontinuirani zvuk treperavih perkusija lišenih bilo kakvog diktata sviranja “vremena“ i ravnomernosti predstavlja poseban presedan. Ne hajući za strukturu i držanje takta, i skoncentrisan isključivo na laganu metalnu kišu velike činele, Murrayevo sviranje (iglama za štrikanje i tankim, za tu priliku specijalno pravljenim cevčicama) podseća na kovitlac i nezaustavljivu silu prirode koja neumoljivo insistira na započetom. Zvučeći poput krhotina “neprekidno pucajućeg stakla”, tanane bakarne niti bez pauze podrhtavaju i opšivaju Aylerove i Peacockove solaže. Delikatan i gotovo nečujan, kao da u svom zvuku želi postupno da se dezintegriše i nestane, na momente bi sa kontra činelom i dobošem koji poskakuje istupao napred u prvu liniju, pokraj tenora koji je pevao pravi bluz, novi bluz, spiritualni bluz…

„Spiritual Unity“ je veličanstvena oda velikoj ideji jednog genija i njegovoj očajnoj, ali pre svega ljudskoj golotinji; ideji koja ga istovremeno osmišlja, prožima, obuhvata i izneverava. Nema sumnje da će za pedeset godina zvučati još bolje nego sad.

 

 

Tagovi:



Komentara 3 : "Albert Ayler Trio: Spiritual Unity (ESP-Disk, 1964)"

  1. Bojan Djordjevic каже:

    Jelene majstore, dodji da pises o koncertima na
    BG Jazz festivalu, Ring Ringu, Kanjizi…
    Nemoj samo o istoriji, mada ti ide odlicno.
    Urednice, daj mu jos neku zadacu

  2. Marina каже:

    E ovako se piše prikaz albuma. Bravo!

Оставите одговор

*


*