koncerti

18.08.2017.

A L’ARME! 2017: High Five! (1)

Peto izdanje berlinskog festivala savremenog džeza i eksperimentalne muzike

Mesto: Berghain & Radialsystem V, Berlin, Nemačka / Datum: 2-3.07.2017. / Foto: Sylvia Steinhäuser

 

Caspar Brötzmann

 

Ono što je prvobitno zamišljeno kao izuzetak pretvorilo se u pravilo. Ili bar, kako se čini, u izuzetak koji potvrđuje pravilo. Naime, kako drugačije opisati četvorodnevni festival savremenog džeza i eksperimentalne muzike, manifestaciju ekstremno neprofitnog i nepopulističkog karaktera, koji u današnjoj Evropi opterećenoj recesijom volšebno uspeva da u veličanstvenom ruhu proslavi peti rođendan. Priča je koliko poznata, toliko i dosadna: socijalne države na planeti Zemlji odavno više nema, glogov kolac proteran je kroz sarkofage svih onih Nosferatua što ne generišu kintu, a kultura (kao uostalom i sve ostalo) prepuštena je tržištu gde su donacije za neprofitne kulturne modele ređe nego veganski ili gluten free restorani u Zaječaru. Mislim, ako nekome ti restorani zaista i trebaju. To bi, dakle, bilo pravilo, a izuzetak je berlinski A L’ARME!, koji je ove godine izduvao pet svećica na torti i doneo moćan, četvorodnevni program na steroidima sa čak šezdeset i pet muzičara iz preko deset zemalja. Ali tu nije kraj. Ako smo uspeli da dešifrujemo spektakularnu, odjavnu špicu Louisa Rastiga, neprevaziđenog direktora festivala, novac je već sada obezbeđen i za sledeću godinu, i datum za Vol. 6 uveliko je rezervisan. Verovali ili ne! O ciframa nije pristojno raspravljati – pogotovo to ne vole Nemci – ali četvorodnevno akcijanje po festivalu sa muzičarima, kolegama novinarima i članovima A L’ARME! tima, kako glasi anglo-saksonska sintagma, „postavilo je stvari u perspektivu“: prilično impresivan budžet za ovakvu manifestaciju u ovakvim društveno-političkim okolnostima. Konačno, dobre vesti na horizontu? Ne bih se kladio, ali videćemo.

Vratimo se samom programu. Dakle, kao i prošle godine, festival je otvoren u berlinskom hramu besmislenog tehna, ugostiteljskom objektu marke Berghain, a nastavljen u kulturnom centru Radialsystem V. Jedan od kurioziteta je da za razliku od prethodnih godina, jubilarni A L’ARME! zamišljen je kao melanž fri-džeza, improvizovane muzike – i po prvi put u ovom obimu –  eksperimentalne elektronike. Stoga, ovogodišnje, peto izdanje festivala startovalo je audio-vizuelnim performansom nazvanim EXP, Franka Bretschneidera, suosnivača legendarnog lejbla Raster-Noton. U nešto više od pola sata igranja sa apstraktnom čistoćom zvuka kroz procedure gotovo kliničke analize kompozicionih struktura i potencijala tempa i ritmike, te sinhronizovanih sa slikom geometrijskih paterna generisanom u realnom vremenu uz pomoć Modul8 VJ softvera, Bretschneider je, između ostalog, uspeo i da odgovori na pitanje koje je morilo potpisnika ovih redova na putu ka Berghainu: šta se promenilo u carstvu eksperimentalne (laptop) elektronike u poslednjih desetak godina? Sudeći po EXP performansu, gotovo ništa!

 

Frank Bretschneider i Mieko Suzuki

 

A onda rokerska poslastica i razlog zašto je presek ukupne slike profila posetilaca bio bitno drugačiji nego standarni freak show na fri-džez ili improv festivalima. Dvojica dvometraša i gitarska titana, Thurston Moore iz Sonic Youth, i Peter Brötzmannov prvenac, legendarni Caspar Brötzmann iz nekadašnjeg Massaker trija. Drugim rečima, u levom uglu – skoro polupan, pun ožiljaka, flastera i tragova ujeda – Fenderov Jaguar, sklon sladunjavom nojzu i indie rock deonicama, u desnom, Stratocaster za levoruke ali obrnut za desnu ruku i normalnog rasporeda žica, iz koga ispadaju električni roptaji, urlici i gromade kataklizmične buke. Dva velika prijatelja ali iz dve potpuno različite tradicije, u tolikoj meri da kada bi smo, recimo, stali iza nekakvog „vela neznanja“ mogli bi smo samo da konstatujemo da Brötzmann verovatno ni iz petog puta ne bi prošao audiciju za gitaristu Sonic Youtha, a sa druge strane, Moore bi sa nekog od Casparovih koncerata iz osamdesetih verovatno pobegao ispovraćan i upišan, i vrišteći utrčao u mamin karavan. Kako bilo, obostrano poštovanje i razumevanje je prevagnulo, te je ukupni sonični pejzaž doneo sliku zaokružene kompozicije: od mikrotonalnih minijatura do prave pravcate električne klanice. U prevodu, svega je tu bilo, od čukanja vrata gitare, rezonovanja tela instrumenta i produženih tehnika sviranja, preko perkusivnog droniranja Moora satkanog od neverovatne energije, sve do hendriksovskih cijuka i plamenih soloa Caspara Brötzmanna od kojih krvare uši i otpadaju kvake i šrafovi sa kozlića u dark roomovima Berghaina. Zamislite rzaj i njištanje moćnog, trkačkog pastuva zarobljenog u štali koja gori. Otprilike tako nekako, minus povređene životinje.

 

Thurston Moore i Caspar Broetzmann

 

Prvo veče festivala završeno je psihedeličnim, prog rok koktelom norveškog trija Elephant 9, vatrometom napalma sačinjenog od armiranog ritma bubnja i basa i grotesknog pevanja Fender Rhodesa i Hammonda. Iako bi svako ko „u potpunosti nije izgubio uvid u sopstvena mentalna stanja“ trebalo da skače go bez pojasa za spasavanje u more puno gladnih morskih pasa svaki put kada bi u 2017. godini čuo zvuk električnih orgulja, ipak, Ståle Storkløkken, čarobnjak na klavijaturama iz nekadašnjih  Motorpsycho ili Supersilent, ne zaslužuje da bude umuljan u katran i perje. Naprotiv! Timbre njegovog vampovanja bliži je rifovima električne gitare ili haosu teremina nego bilo čemu što potiče od neke živuljke sa dirkama. Naime, zvuka satkanog od improvizacija bez pardona naslaganih u haotične blokove solaža, i kopileta nastalog rvanjem neobuzdanih, gotovo šizoidnih električnih slomova klavijatura i metronomske ritam sekcije, Elephant 9 je u potpunosti razbucao i prevrnuo klub. Može da vam se svidi ili ne svidi taj idiosinkratički ritam i bluz krčme na drumu, ali fakat je da Norvežani u svom fahu rasturaju. I dok se trio poklanjao i zahvaljivao na bisu, došlo je vreme da spasimo što se spasti može, te smo brže bolje odlučili da se tornjamo, što pre i što dalje, od 50 stepeni celzijusa u paklu Berghaina.

 

 

Drugi dan

 

Nešto zgusnutijeg programa, festival se nastavio u svojoj matičnoj bazi, Radialsystemu V. U jednoj od sporednih sala, na bini postavljenoj u centru prostorije i kvadrofonički setovanim zvukom, drugi dan otvorila je Kaja Draksler, mlada slovenačka kompozitorka i pijanistkinja. Kratak, pomalo neubedljiv, solo na prepariranom koncertnom klaviru, bar deset stanica metroom daleko od njenog sjajnog solo albuma The lives of many others iz 2013. Znanja, talenta, hrabrosti i inspiracije u već impresivnoj karijeri joj ne nedostaje – naprotiv! Jednostavno, momentum ove večeri je nekako, nažalost, izmakao. Bilo je tu tek naznaka njenog raskošnog a izrazito čistog izraza, te moćne mešavine naizgled međusobno isključivih tradicija različitih logika, koje uokviruju novu klasičnu muziku, avangardni džez tejlorovskog tipa i folklorno nasleđe slovenačke muzike. Sve u svemu, pola sata simpatične ali nedorečene, impresionistički obojene improvizacije ponajviše struktuirane oko podsećanja da je klavir perkusivni instrument, suvoparnih klastera tonova bez korišćenja pedala i pravog pravcatog pljuska filcanih čekića po prepariranim žicama. Na momente razdvojenih ruku duboko umočenih u mankovsko nasleđe, te lomljenje fraktala i poigravanje sa različitim ritmikama, da bi u samo jednom skoku završila u nešto što liči na prepoznatljivi strajd obrazac leve ruke. Veliki Mal Waldron je jednom prilikom rekao „nemam pojma šta radim kada sednem za klavir, jednostavno lutam i tražim, i nekad mi uspe a nekad ne“. Stoga, možda neki drugi put, frau Draksler?

 

A onda dve festivalske „vajld karte“ i dva različito uspešna koncerta. Prvo, bez pauze nakon klavirskog resitala, Dell / Brecht / Lillinger / Westergaard (DBLW) kvartet, Pierre Boulezom inspirisani elektro-akustički pire sašinjen od bubnjeva, vibrafona, kontrabasa i elektronike. Kažemo pire jer je gomila muzičkih ukrasa i koncepata ulupana i izgnječena u nezačinjeni, monotoni i pomalo pretenciozni dinamički bravado četverca, a zašto ne reći – naročito Christiana Lillingera, pre svih. Najbolji (mladi) nemački bubnjar ostaje večita enigma za potpisnika ovih redova. Vođa generacije, priznat od strane kolega i kritičara, i neosporive genijalnosti, ipak, kao da na svakom nastupu smatra da mora iznova i iznova da se dokazuje. Stoga, Lilinberg ne propušta ni najmanju priliku da sva svoja blaga, atribute i talente stavi na gomilu, sam se uspe na vrh tog brega, i onda ceremonijalno samospali poput kambodžanskog monaha. Preterano razmetljiv prilikom vrlo ekspresivne demonstracije širokog dijapazona impresivne tehnike, produženih tehnika i svih mogućih trikova fri bubnja, često kao da zaboravi ono najvažnije – da svira. Znate onu staru, mnogo hteo mnogo započeo. Neprikosnoveni guru slobodne improvizacije, Han Bennink, je nakon poslednje svirke u Berlinu, prilikom post festum zezanja u kafani, mudro zaključio govoreći o Dave Douglasu ali i ostalim superiornim muzičarima opterećenim sličnim bremenom ko Lillinger: „previše koncepta, premalo svirke“. Ruku na srce, Lillinger je i dalje relativno vrlo mlad, možda će mu pomoći isto ono što je Douglasa dovelo u red, pronalaženje sopstvenog izraza, sopstvene estetike, kroz svirku sa najvećim imenima scene.Usledila je pauza i predah od lepljive, nepodnošljivo nerashlađene sale, a za njom i najbolji nastup druge večeri.

 

New Roots Trio norveške pevačice, Natalie Sandtorv, je bez dileme biser vokalnog džeza iz vizure avangardne muzike, ili ako baš želite, vivisekcija pomenutog žanra bez pardona i skrupula. A tako i treba da bude. Naime, na A L’ARME! publici je predstavljen specijalno za tu priliku komponovan materijal za glas, bubanj i preparirani klavir, struktuiran oko maestralnog vokala Sandtorvljeve. Laički rečeno, klinč melodije i plemenite buke potekao iz sudara zvukova i tišine simfonijskog gabarita, te čistim etrom filovana mešavina vokaliza, sketinga, grlenog pevanja, zvučnog potcrtavanja slogova, spoken worda i najnežnijeg pevanja što je kosmos te večeri ugledao. Avaj! Praćena piano bahanalijama preparirane zveri priklještene dirkama fantastične Zoe Efstathiou, i kontrolisanim erupcijama perkusija Ole Mofjella, Sandtorvljeva je nestvarnom lakoćom plavila svaki kutak muzike, spajajući sve one vidljive i nevidljive linije što polaze od opusa Meredith Monk, Annette Peacock, Sun Ra, skandinavskih narodnih pesama, te hip hopa i popa.

 

Seven Storey Mountain

 

A onda, tresla se planina rodio se miš. Ili, preciznije, tresla se Seven Storey Mountain, super grupa Nate Wooleya, okupljena sa ciljem izvođenja njegovih sedmodelnih serija celovečernjih kompozicija koje slave „ekstatičnost nereligiozne i nežanrovske muzike“. Tako barem glasi mrtvo slovo na papiru, ali u praksi to sve ima smisla tek nešto više od vanbračne veze tetreba i hobita, ako dozvolite. Osrednji i predvidivi pastiš slavnih avangardnih ansambala, bez preke potrebe rastegnut na devetnaest glava gde neki od muzičara jedva da napuste pozu na sceni i odsviraju ton. Ostalo je upravo kako ste i zamislili: kompozicija cirkularne strukture, prilično neinventivnih stavova, gde Wooleyev lavirint polazi od mikrotonalnosti u alternaciji sa fortissimo polivanjem limenih duvača, i srednje deonice rezervisane za elektro-akustički nojz, besmislena sola ogoljena na dinamički aspekt i varijaciju glasnoće između fraziranja. Konačno, klimaktičko finale dolazi sa Wooleyjevom krešendo deonicom polifonog sviranja trube pomešane sa sa savijanjem tonova u konstantnom preduvavanju, zatim pedal tonovima, flater šuštanju i režanju, i mehaničkoj ritmici ventila – i to u cirkularnom disanju i bez čašice instrumenta… da bi se sve sleglo kako je i počelo: pompom, fanfarama i… teatralnošću. Poneti eksplozijom nasumično povezanih događaja, očekivali smo da na scenu istrči princ Zigfrid iz labudovog jezera ili makar trka nazubljenih dvokolica u maniru Ben Hura. Nažalost, ništa od toga.

Šta reći, Wooley je jedan od najboljih trubača današnjice – oblast gde je nestašica vrhunski džez muzičara možda i najvidljivija – stoga ovaj izlet u nepoznato bi trebalo da se čita kao lakomost inicirana revajvalom velikih, avangardnih ansambala čiji smo svedoci proteklih godina. Međutim, nije zlato baš sve što sija niti je svaki majstor svog instrumenta novi Henryk Gorecky. Stoga, koliko god da jitterbug prija, let it go, Wooley, pre nego što se neko zaista povredi.

 

Seven Storey Mountain

 

A L’ARME! 2017: High Five! (2)

 

 

Tagovi:



Оставите одговор

*


*