By 
Još otkada je džez prvi put (nepravedno) proglašen mrtvim, tamo negde krajem šezdesetih godina prošlog veka, ovaj žanr prate brojne polemike i prepirke. Sa jedne strane su bili puritanci zabrinuti za čistotu žanra, a sa druge oni koji podržavaju njegovu evoluciju i koketiranje sa drugim muzičkim pravcima, od džez-roka sedamdesetih do elektro-džeza devedesetih i kasnije. No kako je 21. vek doba post-modernizma i žanrovske eklektičnosti, tako i nekadašnje “klasične” podele sve više gube na značaju i ustupaju mesto drugim kriterijumima validacije džeza.
Ako postoji neka konstanta u doživljaju džeza od kasnih šezdesetih do danas, kako kod publike tako i kod kritike koja kroji trendove, to je pitanje njegovog značaja i relevantnosti za mladu publiku. Sa globalnim rastom popularnosti rok muzike i kulture, džez je polako posustajao u tržišnoj utakmici, a istovremeno je postajao sve više doživljavan kao “akademski žanr”, “muzika za matorce”, nešto što se odigrava u sterilnim uslovima ozbiljnih koncertnih dvorana, ili u boljem slučaju – uglađenih džez klubova za pristojnu klijentelu u godinama. Tome je doprinosila i njegova novostečena reputacija “umetnosti radi umetnosti” koja više nema nikakvu društvenu relevantnost, kakvu je imala u vremenu emancipacije Afroamerikanaca i borbe za rasnu ravnopravnost, kao izvorno “crnačka muzika”.
Budući da su sve muzičke revolucije odavno okončane, u 21. veku je ostalo to goruće pitanje, koje iznova odjekuje: “Kako da džez privuče novu, mladu publiku”? Njime su postali okupirani i džez novinari i kritičari, pa na svakih nekoliko godina izvlače iz rukava “spasitelje džeza”, koji će ovaj posustali žanr izvući iz zaborava i učiniti ga bliskim mladima. Ni muzičari nisu ostali imuni na ovu problematiku, te su joj na različite načine pristupali iz “konzervativnog” i “modernističkog” ugla. Ranih dvehiljaditih džez muzičari su se gotovo utrkivali ko će da odsvira više obrada pesama Radiohead i Bjork, kao da će ih već sam taj izbor približiti (tržišnom) cilju. Bilo je i onih koji su temeljnije pristupali inovativnim muzičkim rešenjima, što ih nije nužno dovelo do prepoznavanja kao “spasitelja”, na onaj način koji bi radije forsirali mediji.
Tako smo stigli do vremena u kojem nekada konvencionalni muzički parametri – savremenost, žanrovske inovacije, tehnički kvalitet izvedbe – više nisu toliko bitni ni kritičarima ni publici. Nove trendove kroji potreba da se džez muzika i muzičari dopadnu mladima, što se dalje ukršta sa pokušajima odgovora na pitanje “šta mladi žele”, iz različitih vizura.
Lifestyle & politika
Kako je SAD kolevka džeza, uvek je uputno pratiti šta se dešava na tamošnjoj sceni. Poslednjih nekoliko godina teško je prevideti fantastičan uspon saksofoniste Kamasija Washingtona, za koga teško možemo reči da je doneo revoluciju u džezu. Snažno oslonjen na hard-bap tradiciju šezdesetih, sa dodatkom fanka i soula naredne dekade, on sa muzičke strane odlično odgovara na sveopšti trend “retromanije” u različitim segmentima popularne kulture. Gledajući njegovu pojavnost, vidimo muzičara sa interesantnom afro frizurom, odevenim u afričke nošnje, koji pride objavljuje grandiozne albume na etiketi Brainfeeder u suvlasništvu Flying Lotusa. Gledali smo ga nedavno i u završnim kadrovima popularne serije Homeland. Svakako se radi o vrsnom umetniku čija muzika ima vrednost nevezano za društveni kontekst, ali kombinacija svih ovih pop-kulturnih i lifestyle faktora ga lansiraju kao “trending” umetnika savremenog džeza.
Slično bi se moglo reći i za čitav pokret “novog britanskog džeza” koji dominira sa ove strane Atlantika, zahvaljujući umetnicima kao što su Shabaka Hutchings, Nubia Garcia, Ezra Collective, i drugi. Premda se radi o veoma heterogenoj skupini muzičara i muzičarki, suma njihovih individualno-relevantnih uticaja i stremljenja, od njih čini “pokret” bitan za savremeni džez. Dok se kod većine prominentnih zvezda britanskog džeza može govoriti o kombinaciji lifestyle momenata i koketiranja sa modernim muzičkim žanrovima, Shabaka Hutchings zauzima posebno mesto. Premda nećemo osporiti njegovu atraktivnu pojavnost, važno je spomenuti njegov bend Sons of Kemet i angažovani album “Your queen is reptile”, koji promoviše značajne ženske ličnosti u borbi za prava crnaca. U vreme najezde desničarskog populizma širom razvijenog zapadnog sveta, oni muzičari koji uspevaju da spoje pravovernu borbu za ljudska prava i scensko-medijsku atraktivnost, uspevaju da se nametnu kao važni i relevatni trendseteri savremenog džeza.
Srpski trending
Za doživljaj srpskog džeza u poslednjih desetak godina, naročito je bio značajan klub “Čekaonica” na poslednjem spratu BIGZ-ove zgrade, koji je do zatvaranja zdušno promovisao mlade autorske bendove i muzičare., u veoma “cool” klupskoj atmosferi ambijenta poznatog po alternativnoj kulturi. U Nišu su post-džezeri Eyot polako krčili put ka evropskim džez scenama, dok su underground džezeri Fish in Oil doneli duh eklektike Njujorka do srpskih klubova i festivala. Luka Ignjatović i Peđa Milutinović su svirali u Qzama Quartetu, a danas predvode Schime Trio, dok su Lav Kovač i ekipa oživeli novosadsku “džez alternativu”. Ovaj revival srpskog džeza koji se odigrao u poslednjih desetak godina, donekle nalikuje britanskom. Raznorodna, šarena skupina džezera uspela da je postane relevantna za mladu publiku kombinacijom muzike u duhu aktuelnog trenutka, privlačnog stila i scenske pojavnosti. Doduše, sa nešto manje društvenog angažmana, za kojim domaća scena vapi.
“Stari dobri džez” ipak pobeđuje
Prvi značajan odgovor na (pseudo) krizu džeza doneo je Wynton Marsalis, pa za njim i “Mladi lavovi” kao što su Roy Hargrove, Christian McBride, i ostala ekipa iz ranih devedesetih. Njihov odgovor je bio “novi konzervativizam” (ako posmatramo iz perspektive ljubitelja inovativnih stremljenja u džezu), odnosno “osavremenjivanje” tradicionalnih formi, posmatrano iz perspektive ljubitelja džeza baperske zlatne epohe. Setimo se da je “nultih” godina veoma popularan bio japanski bend Soil & Pimp Sessions, koji je u okviru BELEF-a nastupao i u Beogradu, te da je britanski DJ Gilles Peterson bio (i ostalo) svojevrsni promoter tradicionalnog džeza u novom, modernom ruhu. Pa je onda “desetih” godina stigao Kamasi i britanski talas, dok je iznikao i novi talas “spiritualista” koji su se nadovezali na modalni džez, nasleđe Pharoaha Sandersa, i tako dalje u tom stilu.
Dok Downbeat i Grammy forsiraju jedna te ista lica decenijama, a Jazz Journalist Association i El Instruso forsiraju inovativne kreativce kakve najviše vole kritičari i ostrašćeni ljubitelji avangarde i fri džeza, sa druge strane imamo ogroman korpus publike koja nam implicitno i eksplicitno stavlja do znanja da je “staro dobri džez” najbolji. Naravno, slušalačke navike su se promenile, pa nije zgorega da ovakva muzika bude producirana u duhu aktuelnog trenutka, da ima nove harizmatične lidere, i bude odsvirana u nešto modernijim aranžmanima od onih iz šezdesetih godina prošlog veka. Ako ima i društveno angažovanu poruku – još bolje.
Baš kao i za svaku vrstu umetnosti, za džez je važno da se glavni tok “osvežava” iz decenije u deceniju, čak i ako ponekad deluje da se zapravo jedna te ista muzika vrti u krug. Ako je ona dobra i kvalitetna, a njene osnove imaju “evergrin” kvalitet, možemo joj se prepustiti drage volje i bez ponekad suvišnog kritičarskog cinizma.
By 
