Jovan Maljoković: 10 albuma koji su mi promenili život

Teško da ćemo kod nas, čak kada upitamo i one koji ni ne prate ovu muziku, naći osobu koja je veći sinoninim za džez od saksofoniste Jovana Maljokovića. Posebno (hiper)aktivan 80-ih godina prošlog veka, Maljoković je svoj zvuk, kao pouzdan i raznovrstan studijski muzičar, iz senke posudio mnogim bitnim rok pločama tog vremena. Tako je svirao ska s Bijelim Dugmetom, novi romantizam s bendom U škripcu, čak džezirao na snimcima Riblje čorbe i značajno oplemenio zvuk prvog albuma tadašnjih nada beogradske scene, benda Oktobar 1864.

S druge strane, zvanje džez muzičara je kompetentno opravdavao na, između ostalog, drugoj od “Balkanskih impresija“ Lale Kovačeva i neobjašnjivo zanemarenom i potcenjenom drugom albumu podjednako zanemarenog benda Miloša Petrovića – Jazzy (ovde je, vredi napomenuti, neočekivano vešto predstavio i maltene garbarekovsku estetiku). Sredinom te dekade pločom “Krčma Džerima“ započeo je i uspešnu solo karijeru tokom koje je objavio 14 albuma. Vitalnost ga ni u osamdesetoj godini ne napušta kada su u pitanju živi nastupi.

Pri tome se ne sme zaboraviti da je Maljoković 1983. bio osnivač Valjevskog džez festivala, koji je za vreme njegovog selektorskog mandata, kao manifestacija isključivo jugoslovenskog karaktera, bio možda i najprofilisaniji džez festival na ovim prostorima.

“Da krajem pedesetih godina nije bila osnovana muzička škola u mom rodnom Valjevu, ko zna da li bih se ja uopšte bavio muzikom, a pogotovo da li bih svirao klarinet i saksofon. Na takmičenju muzičkih škola Srbije, u Knjaževcu, kao gimnazijalac sam osvojio prvo mesto kao najbolji klarinetista.

Početkom šezdesetih godina dolazim u Beograd na studije i imam velika očekivanja. U Molerovoj ulici krišom posećujem džem sešne i sanjam da jednoga dana i ja tu nastupim. I desilo se – džez klub Euridika je početak moje karijere. Tu su tada svirali najbolji muzičari Beograda, ja sam se našao među njima i imao sam od koga da učim.

Moj susret sa džez pijanistom Mišom Todorovićem promenio je sve. Kod njega sam imao priliku da slušam prve džez ploče. Njemu je sestra živela u Nemačkoj i redovno mu je slala albume do kojih tada u Beogradu nismo mogli da dođemo. I tako sam ja ušao u svet džeza.“

Entuzijazmom Željka Kerlete (Mr. Cosmic) i Davida Blaževića (Dr. Smeđi Šećer) iz prašnjavih arhiva Radio Beograda “iskopani“ su Maljokovićevi snimci kao lidera okruženog crème de la crème među jugoslovenskim džez i fank instrumentalistima 70-ih godina (Goce Dimitrovski, Miloš Krstić, Kire Mitrev, Miodrag Maljoković, Aleksandar Sanja Ilić, Miša Blam, Uroš Šećerov…). Ova muzika izdata je na vinilu pod nazivom “The Uplifting Abyss = Ponor naviše“ i reprezentativno predstavlja aktuelna dešavanja i fuzije koje se tih godina odigravale oko džeza.

“Godina koja je na izmaku mi je donela dve vrlo značajne profesionalne stvari – novo, po mnogo čemu posebno, izdanje i koncert na Novosadskom džez festivalu na kojem sam svoj program „Na raskrsnici svetova“ izveo sa Kamernim orkestrom Roberta Lakatoša.  Austrijska izdavačka kuća Everland Music objavila je moj nulti LP (povratak vinila me jako raduje) „Ponor naviše“. To su autorske kompozicije snimljene 75/76. godine i, kako to samo život može da izrežira, stigle su do ljudi koji su umeli da čuju kakva je to muzika koja je 50 godina bila prekrivena prašinom.“

Krenimo sada s Jovinom životnom i muzičkom pričom ispričanom kroz 10 bitnih mu ploča.

1. Charlie Parker & Dizzy Gillespie – Jazz at Massey Hall  (1953). U čuvenoj sobi Miše Todorovića, u ulici Vojvode Brane, šezdesetih godina su se okupljali beogradski džez muzičari da slušaju ploče i sviraju. Kod Miše se sviralo dan i noć. U sobi je bio jedan krevet, ormar i klavir. Ko je hteo, mogao je tu i da spava. To je bila najčuvenija beogradska džez soba tog vremena. Ova Parkerova i Dizzyjeva ploča koju smo 61. slušali kod Miše totalno me je  zbunila i oduševila! Trebalo mi je puno vremena da shvatim šta ljudi sviraju.

Mislim da je to album koji svaki džez muzičar mora da ima jer je to alfa i omega džez muzike. Sve što do danas ima u džezu, snimljeno je na tom albumu. Dizzy i Parker su se pojavili kao anđeli (normalno, moramo dodati i Monka i Powella jer je to velika četvorka) i predstavili muziku koju do tada niko nije svirao. I danas kad pustim taj album osećam divljenje i strahopoštovanje.

2. Art Blakey & The Jazz Messengers – Moanin’ (1958). Među prvim solima koja sam skidao bilo je fantastično solo Benija Golsona u numeri “Moanin“’. Uopšte, toliko smo svi vrteli ovu ploču da se bukvalno izlizala! Jer smo se trudili da naučimo sva sola napamet i da možemo da ih pevamo dok šetamo ulicom.

3. John Coltrane & Johnny Hartman – John Coltrane and Johnny Hartman (1963). U međuvremenu se dešava jedna lepa saradnja, pogotovo za jednog studenta, sa najboljom jugoslovenskom džez pevačicom Nadom Knežević. Sa njom sam nastupao po skandinavskim zemljama i Zapadnoj Nemačkoj.

Tada već slušamo nove majstore džeza. Pojavio se još jedan genije – John Coltrane. Na nastupima izvodimo njegovu čuvenu kompoziciju „A Love Supreme“ i tanjimo njegove ploče. A ploča koju je snimio sa Hartmanom je pravo blaženstvo. Pogotovo pesma koja otvara album – „They Say It’s Wonderful“.

4. The Cannonball Adderley Quintet  – At The Lighthouse (1960). Kao saksofonista, sa ushićenjem sam slušao Adderleya. Oduševljavala me je prvenstveno njegova energija i način sviranja. To je nešto što je i mom temperamentu jako blisko.

Imao sam prilike da nekoliko godina sviram pred američkom publikom i da steknem veliko samopouzdanje. Bezbroj puta sam odsvirao Ederlijev „Work Song“. A kompozicije koje i danas često i rado sviram su baš sa ovog albuma – „What Is This Thing Called Love“ i „Our Delight“.

5. Thelonious Monk – Thelonious Himself (1957)

O ovom čarobnjaku na klaviru se ništa ne priča. Samo dubok naklon i – slušanje.

A ja se sedamdesetih vraćam u Beograd i upoznajem Mišu Krstića i Mišu Blama. Tu je i moj brat Đino i osnivamo džez klub u Dadovu. U međuvremenu iz Rume dolazi Stjepko Gut i polako se stvara nova beogradska džez generacija. Dadov postaje novi svetionik džeza.

Pošto su i Dadov i Dom omladine bili ustanove Grada Beograda, muzički urednik Doma omladine, takođe i poznati džez pijanista, Saša Radojčić, poziva nas da pređemo  kod njega i tog momenta je osnovan legendarni Mali džez klub u Domu omladine. On postaje epicentar beogradskog džeza. Uskoro se tu pojavljuju i mladi bubnjar Luka Bošković i Dušan Prelević, Lazar Tošić, Milenko Prodanović, Lola Andreić, Milan Krajnović, Goce Dimitrovski…

6. Miles Davis – Seven Steps To Heaven (1963). U to vreme Majlsa slušamo sa velikim oduševljenjem. Na našu veliku sreću, Majls dolazi u Beograd jer je osnovan džez festival. I druge velike zvezde stižu i sa njima razgovaramo i družimo se za šankom našeg Malog džez kluba. Veliku zaslugu za to ima naš drugar sa nadimkom Zubar.

Džem sešni postaju najznačajniji deo festivala. Do ujutro sviramo sa najvećim svetskim zvezdama. Mene je lično Freddie Hubbard prozvao da izađem na scenu i sviram sa njim. Umro sam od straha… A sutradan je Lionel Hampton čuo Stjepka i pozvao ga u svoj orkestar.

7. Dexter Gordon – The Tower Of Power! (1969). Sećam se jedne svirke u beogradskom džez klubu… Te večeri je došao i Duško Gojković. U pauzi, Duško mi kaže: „Joco, zašto moraš da sviraš tako brzo? Poslušaj Dekstera!“ Od tada slušam Deksterove ploče i uvek se setim šta mi je Duško rekao.

A sa ovog albuma numeru „Fried Bananas“ i danas rado sviram.

8. The Incredible Jimmy Smith – Midnight Special (1960). Veliki uticaj na moje sviranje imao je Jimmy Smith, a pogotovo njegov tenor saksofonista Stanley Turrentine. Tu sam muziku bukvalno doktorirao svirajući u američkim klubovima i kasnije sam taj način sviranja primenio u svojim kompozicijama. To je svirka sa mnogo bluza i mnogo gruva. Veliki muzičari su rekli da bez tog svingovanja i nema džeza.

9. Gonzalo Rubalcaba – Inner Voyage (1999). Opet velika sreća u mom životu – godine 1988. odlazim sa sjajnom beogradskom postavom na veliki Karipski džez festival u Havani. Duvačka linija: Stjepko Gut, Mimo Mitrović i ja. Ritam sekcija: Miša Krstić, Rade Milivojević Nafta i Sava Medan. Kada smo pročitali program festivala i videli da isto veče svira i Gonzalo Rubalcaba, tada najveća nada kubanske džez muzike, veoma smo se obradovali. Tu je bio i u to vreme već proslavljeni kubanski trubač Arturo Sandoval. Znači najveće zvezde na jednom mestu. Čitavih 15 dana družili smo se i svirali zajedno na džem sešnima. Tada sam zavoleo kubansku muziku i sinula mi je ideja da spojim kubanski i naš temperament u jedno. Tako je nastala moja Balkan Salsa sa kojom sam nastupao na mnogobrojnim evropskim džez festivalima, među kojima se svakako ističe prestižni Montreux Jazz Festival 2001. godine.

Uvek rado pustim album Gonzalita Rubalcabe i setim se divnih dana provedenih u Havani.

10. Herbie Hancock – Headhunters (1973). Ovaj album iz 1973. je imao veoma veliki uticaj na mene. U to vreme sam komponovao muziku koja je stilski bila  slična Hancockovoj, a ujedno i totalno različita. Mi smo koristili bigbendovske rifove i imali smo duvačku sekciju truba – saksofon – trombon što je davalo sasvim novi doživljaj u izvođenju džez-fank muzike. Tako je i nastao moj nulti, a tek ove godine izašao album „Ponor naviše“ o kome se danas priča i koji, na moje veliko zadovoljstvo, emituju radio stanice širom sveta (prvog dana ga je već emitovao Radio Tokio).