By 
Nakon mesec dana pokušaja određenja prema najnovijem muzičkom materijalu kubanskog pijaniste Roberta Fonsece, pitanje koje se nametnulo nakon prvog slušanja i sve vreme bilo prisutno, ostaje i dalje bez pravog odgovora: šta je on to zapravo snimio?
Ako se zaputimo ka višeslojnoj kategorizaciji kojoj se sve češće pribegava, ovo je sigurno world muzika, ako nije latino ili popularna varijanta kubanskog džeza. Tanka je linija što deli popularne džezirane forme, koje su i te kako prisutne na sceni i koje privlače najveći broj posetilaca na festivalima. I po već ustaljenoj šemi, Fonseca je kao u multipraktik ubacio sve što mu je bilo na vidiku, napravio svoju elektronsko-akustičnu, ali i vokalno-govornu epopeju. S malo ličnog izraza i, čini mi se, mnogo tuđih uticaja.
Više od desetak muzičara na albumu trebalo je da stvore nešto nalik priči iz dokumentarca sa senegalskim pevačem Youssouom N’Dourom: Povratak na ostrvo Goreju, odnosno povratak u Afriku. Iako Youssou nije deo ove priče, senegalski pevač Assane Mboup iz Orchestra Baobab je i te kako dostojni nastavljač pokušaja da se kroz muziku ispriča put porobljenih crnih ljudi.
Aktuelna afrička muzika je u sebe implementirala dosta svetskih muzičkih tokova, ali su Kuba i Zelenortska ostrva ipak zasebni entiteti u kojima je sudar Afrike i zapadne civilizacije dao maksimum. Setićemo se početka sada već kultnog Buena Vista Social Club i Ibrahima Ferrera, itekako značajnih i za Roberta Fonsecu. U trećem, slobodno možemo reći i serijalu, uz vokal Ferrera klavirska pratnja Fonsece je dala novu dimenziju, džez improvizaciju! Tragove ovog albuma izdatog 2007. godine pod nazivom “Mi Sueno”, nailazimo kao refleksiju i na ovogodišnjem Fonsecinom materijalu. čiji dobar deo čine nezaobilazni kubanski ritmovi.
Fank ili soul koji kao da odnekud izviru u zamućenoj reci, ispresecani su tek fragmentima i dalje impresivnog džez klavira Roberta Fonsece. Uvek prisutna na sinovljenim izdanjima je i pevačica božanskog glasa Mercedes Cortes Alvaro; ovog puta ostala je nevidljiva sa svoje dve ruke udružene sa sinovljevim pri samom komponovanju “Mi Negra Ave Maria”.
Ženski vokali koji su dosad na Fonsecinim albumima bili strogo dozirani i poput ukrasa koji se pridodavao lepoti instrumenatala, na ovom CD-u dobijaju mnogo više prostora. Pevačica iz Malija Fatoumata Diawara svoje deonice otpevala je stilom poput kojeg od vokalista sa ostrva Capo Verde (poslušati na pr. grupu Simentara). Zarad dodatnog komplikovanja muzičke ideje angažovan je i poeta Mike Ladd, tu su i manje znani žičani instrumenti kona i n’goni, kubanski i afrički perkusionisti… Sveukupno: muzički haos koji je Fonseca sažeo u jedan neodređeni muzički stil.
Ako se malo osvrnemo na Fonsecu sa početka karijere i pre nego što je albumom “Zamazu” oborio sa nogu ne mali broj poštovalaca džeza – prapočeci su Buena Vista, sinteza, elektronika, Gilles Peterson, i naravno Kuba.
Posezanje za elektronikom i šaputavim vokalima sa njegovih starih albuma “Tiene Que Ver” ili “Temperamento” je imalo nekog smisla – ipak govorimo o izdanjima ispunjenim džezom i Fonsecom koji se sa svojim muzičarima itekako upušta u improvizaciju. Na ovom CD-u je baš glavni problem nepostojanje slobodnog zamaha pijaniste, dok su solisti pozicionirani na startnim linijama, koje su i pre ovog udruživanja imali u svom stvaralaštvu – instrumentalne ili vokalne varijacije na afričke ritmove.
Sveopšti utisak je da se ovaj pijanista vratio na same početke, doduše sa mnogo više umeća, mnogo više muzičara i raznovrsnijim miksom, zadržavajući negde u pozadini izbrušen i prepoznatljiv džez izraz. No Fonseca je muzičar od koga očekujemo čistu džez formu kao dominantnu. Iako je ovo po njegovim rečima početak novog, nadajmo se da je ipak samo kratkotrajni izlet i da će se njegov povratak na ostrvo Goreju ubuduće odvijati u džez maniru.
I gde god da završimo s ovom haotičnom recenzijom i još haotičnijim recenzentkinjom nakon jednomesečnog slušanja njoj ne baš razumljive muzike, jedno je sigurno: slobodno se usudite da ovu muziku najglasnije pustite u bilo kojoj letnjoj bašti, gosti neće pobeći. U pokušaju da oštricu kritike ublažimo, svrstamo li ovo izdanje u world muziku, onda pred sobom imamo izvanredno odrađenu džeziranu muzičku panoramu. A ako ćemo prepisivati od drugih, onda se iz nekolicine tekstova nameće jedna jedina rečenica: postoje na ovom albumu trenuci sofisticiranosti i avanturizma. Slažem se, samo što su najčešće prekratki!
Numere: 80’s, Bibisa, Mi Negra Ave Maria, 7 Rayos, El Sonador Esta Cansado, Chabani, Gnawa Stop, El Mayor, JMF, Asi Es La Vida, Quien Soy Yo, Rachel, Bibisa (remix), 80s (remix).
Muzičari: Roberto Fonseca – klavir, orgulje, Rhodes, Moog, prateći vokal; Fatoumata Diawara – vokal (2, 13); Baba Sissoko – afričke udaraljke, n’goni, prateći vokal; Sekou Kouyate – kora (2, 4, 9, 13) Etienne Mbappe – bas gitara (1, 3, 6, 12, 14) Munir Hossn – električna gitara, cavaquinho (1, 6, 7, 11, 14); Faudel Amil – vokal (6); Ramses Rodriguez – bubnjevi, prateći vokali; Joel Hierrezuelo – kubanske udaraljke, prateći vokali; Larry Batiste, Claytoven Richardson & Kenny Washington – prateći vokali (3); Mike Ladd – poezija (3); Assane Mboup – vokal (11); Damien Francisco Nueva – kontrabas (7): Nicolas Guillen – poezija (4); Felipe Cabrera – kontrabas (5, 9, 10, 11); Luis Jesus Valdes – klavijature (8); Alex Kelly – čelo (10) .
By 
Da mi je samo znati šta u ovoj pomalo smušenoj recenziji ne tako smušenog albuma znači rečenica: No Fonseca je muzičar od koga očekujemo čistu džez formu kao dominantnu ?!? Po jedan koji smo to pa mi to jest da li je Sladjana Mitić ovaj tekst pisala sa još nekim, da li se to ona sebi obraća sa mi ili eventuallno misli kako je sposobna da spozna šta su svi oni koji su poslušali album očekivali od istog. Pod dva šta mu to dodje Jazz forma kao takva ako smem da zapitam ? Mislim koja je od mnogih Jazz formi ona prava i da li onda Jazz uopšte ima onu jednu default The Formu kao prateću pojavu ili je možda odgovor u nekom drugom grmu zalegao.
Elem ovaj album nije ništa spektakularno ali niti išta začudjuće od Fonsece čak je i osvežavajući sa tim nekim novim momentima a svrstavati ga u World music je pomalo začaudjujuće ( da budem fin i ne kažem nešto drugo ) ako smem da primetim. E sad to što Sladjana Mitić nije shvatila šta je pisac hteo da kaže pretežno govori o njoj i gomili pregrada i šablona u njenoj glavi nego o albumu.
El Pibe, definitivno volim biti sablon Sladjana Mitic sa svim sto to prati, ukljucujuci kao posledicu tvoj komentar.
Ako je jazzin ozbiljan sajt, a ne blog, normalno je da autor teksta govori „mi“, a ne „ja“. To je jedan od osnovnih kodeksa novinarstva. „Ja“ je uslo u modu preko blogova, to bi svaki urednik inace morao da ispravi u „mi“. Sladjana samo napred!
kodeks novinarstva? odmah velike reči…a kodeks muzičarstva ili umetnosti, da li i to postoji?
postoji dobar ili loš tekst, postoji nešto što ti da želju da saslušaš, i ono što ti ne da nikakvu želju da čuješ i jednu sekundu.
a ovaj deo:
„I gde god da završimo s ovom haotičnom recenzijom i još haotičnijim recenzentkinjom nakon jednomesečnog slušanja njoj ne baš razumljive muzike …“spada u kodeks čega? novinarstva?
a g-đica Slađana bi mogla i da odgovori na pitanje koje joj ElPibe postavlja umesto da se krije iza opšte neproširene rečenice…sigurno bi me interesovalo da čujem njen odgovor na šta je to mislila kad je rekla „jazz forma“.
Interesantno, kad god neko svojoj čitalačkoj publici pristupi otvorenog srca i neopterećenog (raz)uma, ta ista publika ga dočeka na nož i nagradi (čitaj sahrani) pokudama i povicima tipa „Uaaaaa“, „Doleeeeee“, „Šta će nam neposrednost, daj mudro___anja“…
I evo, to se desilo u slučaju Slađanine recenzije. Svakom dobronamernom čitaocu jazzina poznato je sa kolikom predanošću Slađana Mitić pristupa bavljenju ovom, u biti, nezahvalnom poslu ocene i prikaza, interpretacije muzike i pretvaranje iste u reči koje pokušavaju, trude se i žele da budu koristan savet slušalačkoj publici koja po difoltu strpljenja ima koliko i onaj lik nastavnika oto-a iz domaćeg filma „Majstori, majstori“…
U tom smilu Slađanin tekst je itekako uspeo u svojoj nameri: zbog sve tobožnje konfuznosti, nedorečenosti, ali pre svega iskrenosti i otvorenosti on svakako i naprosto nagoni na slušanje novog albuma Roberta Fonsece.
Što je i cilj igre.
A oni koji vole da prate šta se dešava u kodeksu novinarstva neka upišu neke studije sociologije, jezika ili neka postanu aktivisti novinarskih udruženja.