Ring Ring 2024: Ring Ringovski, Par Excellence!

Ako vam se možda učinilo da je ove godine Ring Ring imao nešto manje zvučna imena nego ranijih, pa i „proređeniji“ program, niste daleko od istine. Jedan od glavnih razloga tome je pouzdan kontinuitet Ministarstva kulture u kašnjenju sa rezultatima konkursa za sufinansiranje projekata i manifestacija u kulturi, ali i do sad neviđena situacija da Grad Beograd još uvek nije ni raspisao (!) godišnji konkurs za kulturu. Sa druge strane, udruženje Ring Ring poslednjih godina svoje aktivnosti više fokusira na projekte u domenu world music scene, koji očigledno bolje prolaze kako kod državnih, tako i kod evropskih fondova. Tako je Ring Ring kao festival ostao negde u limbu oslanjajući se mahom na proverena imena nekada nove muzike, koja danas ima svoje kanone, priznate vrednosti, cenjena imena, pa i prepoznatljive stilske odlike unutar žanrova porekla.

***

Koliko god da ova razmišljanja preispituju misiju i viziju festivala, ono što se dešava sada i ovde ipak ispunjava Ring Ring standarde kvaliteta. Na samom otvaranju tako smo videli novi Fish in Oil u sada već kontinuiranoj saradnji sa Jelenom Popržan (vokal, viola). Novi – zato što više nema saksofoniste Dušana Petrovića koji je esencijalno doprineo identitetu benda i uz lidera Bratislava Radovanovića predstavljao glavnog solistu-improvizatora. Ako je njihova interakcija isticala melodični karakter Radovanovićevih kompozicija, nova inkarnacija FIO sa saksofonistima Đorđem Kujundžićem i Rastkom Uzunovićem, te već pomenutom Jelenom Popržan, kao da želi da ode što dalje od tog publici dobro poznatog identiteta.

Serijal koncerta „Muzika u unutrašnjosti“ koji se godinama odigrava pre svega u Ciglani, a u kome aktivno participira najveći deo ovih muzičara, očigledno je odredio taj smer ka što slobodnijoj improvizaciji, i barem na ovom koncertu – dekonstrukciji Fish in Oil klasika. No ma koliko da se radi o interesantnom konceptu u kome nije bilo mesta ni za pauze između (nacrta) numera, dometi Fish in Oila u veoma dugačkim improvizovanim delovima (lišenim očiglednije veze sa poznatim kompozicijama) ostaju u domenu solidnog.

Svaki povratak temama i njihovoj obradi, tamo gde se Radovanovićev istančani, nadprosečni melodičarski talenat prožima sa aranžerskom dekonstrukcijom, doneo je i najuzbudljivije delove koncerta. Jelena Popržan pride fantastično popunjava rupu nastalu odsustvom Dušana Petrovića, ponegde i vrlo direktno zamenjujući njegove partiture pevanjem, a drugde kombinujući glas i violu. Kujundžić i Uzunović u ovoj širokoj formaciji zvuče funkcionalno, ali ipak ne doprinose zvuku benda u identitetskom smislu. Pisac ovih redova bi najradije pratio evoluciju benda sazdanu oko interakcije starog jezgra benda i Jelene Popržan, no kako to već ide – hiljadu ljudi, hiljadu ukusa.

(N.M.)

Drugi dan festivala otvoren je sjajnim nastupom Michaela J. Schumachera, američkog kompozitora i zvučnog umetnika. Pomenuti je u Beograd doleteo na magičnom koferu koji je u sebi nosio lako raspakljiv muzički instrument specijalno napravljen za njegove spacijalne kompozicije. Dakle, reč je o prenosivom višekanalnom zvučnom sistemu ili PMcSS (The Portable Multi-Channel Sound System), koji se, prema potrebi, prostire i na do dvanaest audio kanala, a na čijim krajevima se nalaze zvučnici najneobičnijeg asortimana: često u vidu „golih“ drajvera, te malih i sitnih zvučnika, kao i onih sačinjenih od full-range drajvera i improvizovanih rezonatora u vidu čaša, kantica, šoljica, drvenih kutijica i drugih šupljih predmeta. O tehničko-tehnološkom aspektu toliko, tek uz frapantni dodatak da je ovo bio verovatno prvi nastup u kulturnom centru u Jevrejskoj u poslednjih tridesetak godina gde je akustičkim tretmanom i rasporedom ozvučenja “neko” (Michael J. Schumacher) rešio hronični problem stajaćih talasa, tj. neujednačene distribucije zvuka i rezonance.

No, vratimo se muzici. Formalno gledano, Schumacherov nastup prelamao se između koncerta, performansa i instalacije, gde umetnik i publika u psihoakustičkom zagrljaju – vođeni algoritamskim kompozicijama i improvizacijom – zajedno istražuju odnos između muzičke forme i arhitektonskog prostora, i kako ovaj odnos utiče na slušanje. Na kraju, svi oni koji su prisustvovali koncertu a pitaju se da li je u jednoj kompoziciji Schumacher sam odsvirao delove na tubi, evo i odgovora: reč je o semplu jedne od skupih, “masnih” tuba iz audio kataloga Bečke filharmonije.

Veče je zatvoreno elektroakustičkom poslasticom u najboljem duhu konkretne muzike (fr. musique concrète), nastupom Manje Ristić, korčulanske violinistkinje i kompozitorke. Akcenat je bio na kombinaciji terenskih snimaka, odsviranih deonica na violini i klaviru, kao i intervencija na raznim neobičnim zvučnim objektima, gde se kroz manipulaciju zvukom dolazilo do novih zvučnih tekstura i muzičkih struktura. U gotovo meditativnoj atmosferi zvučnih tepiha sačinjenih od terenskih snimaka grgljajuće vode i fenomena iz prirode, te poigravanjem na žicama instrumenata, gužvanjem zlatne, termo folije za hitne slučajeve, šumom signala prenosivih tranzistora, Ristićeva je tkala niti svoje sonične skulpture koja se po potrebi prelivala iz akuzmatičke simfonije u kamernu muziku i obratno.

Nažalost, sjajno veče mnogima je upropašćeno siledžijskim ponašanjem i svojevrsnim terorom posetilaca JKC-a od strane stanara iz Jevrejske 16. Već decenijama mitsko mesto na kulturnoj mapi Beograda polako se pretvara u kuću strave i užasa poput onih iz filmova Polanskog i Daria Argenta. Polivanje vodom mirnih posetilaca poslednjih godina, nažalost, postala je uobičajena praksa koja je kulminirala u najogavnije i najbesprizornije siledžijsko ponašanje jednog od mlađih komšija koji je verbalno maltretirao i najvulgarnije vređao i nasrtao na okupljene. Jedan od prijatelja iz publike je najbolje opisao pomenuti incident i pomenutog siledžiju rečima “grozno!”.

A onda zvezde festivala, The Ex! No, krenimo redom. Treće večeri festivala Ring Ring karavan preselio se u klub Zappa Baza u Beton hali. Mladi tursko-ruski fri džez sastav TRIOBROK nastupio je kao predgrupa legendarnim holandskim anarho-pankerima, i s obzirom da postoje samo nekoliko meseci, ostavili su sjajan utisak. Reference su jasne: red Gustafssona, red Brötzmanna, a kad zatvorite oči prevarili biste se jer sve zajedno, na momente, zvuči kao The Thing… ili drugim rečima, napred vreli, plameni jezici iz razularenog tenora i štektanje basa, u pozadini topot i rafalni roptaji bas bubnja i perkusija. Savršen uvod u ono što je sledilo.

Amsterdamski bend poput tornada protutnjao je Beogradom po četvrti put, i prodrmao i rasturio sve što je zatekao pred sobom. Aritmetika ovog kvarteta je sumanuta, postoje četrdeset i pet godina (sic!) i na ovoj jubilarnoj turneji planiraju da zaokruže broj nastupa u isto toliko zemalja (sic!), snimili su dvadeset i osam albuma (sic!), a skoro su odsvirali i svoj dvehiljaditi koncert (sic!) u Lajpcigu. Ali sve ovo samo je mrtvo slovo na papiru i ne znači baš puno dok ne vidite ove plemenite divljake na sceni. Od prvog takta i čuvenog “dobra veče, Beo_grad”, bivate usisani u vrtlog čiste, sirove energije koja nažalost potiče iz nekog drugog, zaboravljenog vremena ali i dalje govori univerzalnim jezikom koji svako životno doba razume. Ozbiljni, poput dece koja se igraju, Katherina, Andy, Terry i Arnold, nisu štedeli ni sebe ni publiku, i u još jednom fantastičnom nastupu pokazali su zašto su svačiji omiljeni bend. Ukratko, znate ono kada Terry kao na federima skače po bini, šutira konstrukciju cokulama, drlja gitaru o zid, umesto trzalica žice okida pivskom flašom,..čašom,…palicom…ručnim bubnjem, itd, i u prolazu dobronamerno čukne po glavi gitarom sve one zeke i veverice u publici što snimaju mobilnim telefonima… kad Andy svira četkom… Arnold puca arpeđa na Telecasteru… a Katherina izađe na proscenijum samo sa šejkerom i uz takt nogama otpeva novi hit, i katarzom podeli more i zaustavi lavinu. Na njihovim koncertima nema proseravanja, nema nepotrebno komplikovanih aranžmana ili sladunjavih podilaženja bilo kome, The Ex poštuje i ceni svoju publiku, i ona im vraća istom merom, srdačno, nepatvoreno i uvek u ekstazi; ovaj put “samo” dva bisa. Srećan rođendan, majstori, bravo i hvala!

Završnica festivala nas je vratila u Jevrejsku. Naziv kelnskog trija C/W|N akronim je prezimena ovih fascinantnih umetnika, pijanistkinje Dušice Cajlan, saksofoniste Georga Wissela i perkusioniste Etienna Nillesena. Ovo je zaprepašćujuće živa muzika koja nastaje pred vama kao plod ljubavi komponovanja u realnom vremenu i struktuirane improvizacije u svoj svojoj veličanstvenosti. Počelo je zvučnim i tonalnim minijaturama proširenih tehnika sviranja, gde su troje ravnopravnih muzičara mikro gestovima publici postepeno otkrivali sve one najskrivenije kutke svojih instrumenata, da bi se postepeno – od intimnosti tišine do krešenda buke, i natrag – uzdizali i ponirali u vrtlogu furioznog muziciranja i konstantnog traganja za novim soničnim kvalitetima. Iz utrobe pripremljenog klavira, čas su nečujno šaputale maljice čas su ispadali zavežljaji razigranih tonova, jureći u susret šuškanju, lupkanju, čegrtanju i coktanju, onomatopeji prave male oluje izazvane kružnim disanjem prigušenog saksofona te nepravilnim pulsiranjem membrane sner bubnja. Čudesno!

Dvadeset i osmi Ring Ring zatvoren je nastupom all-star postave Šalter ansambla. Desetočlani elektroakustički sastav impresivnog imenika i isto toliko vrsnosti, kreativnosti i umeća, izveo je tri kompozicije specijalno napisane za novi koncertni program,  Interstices / Interferences, Jonasa Kochera i Gaudenza Badrutta, My Wish Your Command, Tomaža Groma, i šum III, Elisabeth Harnik. Gotovo klasičarsku ozbiljnost izvedbe kompozicija, uglavno koncentrisanih oko tonalnog i dinamičkog kvaliteta, razbijala je žovijalna neposrednost ansambla, u vidu višeminutnog “objašnjenja” Badrutta na teškom dijalektu švajcarskog-nemačkog bez prevoda, ili solo deonice programiranog robota na sner bubnju Tomaža Groma. Ring Ringovski koncert par excellence za finale!  

(M.P.)