BJF (1) – Hashima, Naked, Vladimir Kostadinović, Jelena Jovović, James Brandon Lewis, Susana Santos Silva Quintet, Tony Malaby’s TubaCello

Mesto: Dom omladine – Beograd / Datum: 28-29. oktobar 2015. / Foto: Tim Dickeson, Jakov Minić

PRVI DAN

Pre dve godine Beogradski džez festival je imao pet dana zvaničnog programa. Kako koncertnih dešavanja van festivala u Srbiji skoro da uopšte nema, ovo je svakako pomak u dobrom pravcu. Što se budžeta tiče, niko se nije žalio na nedostatak sredstava, a donacije Grada su dospele i na vesti. Ja nikad nisam raspolagao tolikim iznosom, ali ipak, ostaje utisak da je on mogao biti i efektnije utrošen. Elem, ovaj “bonus” dan je rezervisan za snage sa predznakom “domaći”. Predtakt dana na festivalu smo slušali Hašimu, Naked i “Mindedness“  Vladimira Kostadinovića.

Hašima je još uvek nešto novo na srpskoj džez sceni, pa im je pružena šansa da nastupe na festivalu sa albumom koji je snimljen bukvalno u foto-finišu. Materijal smo već imali prilike da čujemo uživo par puta, a ovo festivalsko izvođenje je definitivno najefektnije. Izgleda da se jači tempo oko snimanja albuma isplatio, i da su labaviji šrafovi zategnuti. Kada je reč o muzici koju svira Hašima, ona nema jive, i predstavlja spoj ne preterano srodnih uticaja, pa su muzičari u mogućnosti da biraju između načina izvedbe (sličnu mogućnost baštini i Fish In Oil). Odluka je pala da to bude skockaniji, manje energični manir. Ako uzmemo u obzir da se kroz muziku provlače i domaći etno motivi, možda je u pitanju i svesna odluka da se toj materiji ne priđe na neki od već viđenih načina. Čak su i muzičari na momente delovali kao da je u pitanju neformalnije izvođenje klasične muzike. Ova, kao i činjenica da se saksofon Srđana Mijalkovića nešto slabije čuo, oslobodili su prostor Igoru Miškoviću da ne štedi akorde i preuzme inicijativu i kao autor materijala i kao glavni solista.

Naked je bend koji je uvek privlačio pažnju i publike nezainteresovane toliko za džez. Naslov abuma “Nakedonija“, koji je predstavljen ovom prilikom, a koji u jednu ruku odražava stalnu tematiku muzike Balkana, a sa druge strane priče o utopijskoj zemlji, sam shvatio kao način funkcionisanja benda. I sam Ivan Teofilović je osetio potrebu da naglasi kako bend maltene živi zajedno. Ja nemam problema da ih zamislim kako žive skupa u komuni; to se naslućuje u komunikaciji muzičara na sceni. Naked je najubedljiviji u ovoj formaciji kvarteta. Može se reći da, iako je Branislav Radojković kapiten, pravog golgetera pre Ivana Teofilovića nije bilo u bendu. Pomislio bi čovek da će Ivanu klarinet biti glavni adut, ali ipak je jači utisak ostavio na tenor saksofonu.

Bibap varijante i dalje važe za ono na šta ljudi najčešće pomisle kad im se kaže “jazz“, pa je treći bio i najposećeniji koncert večeri. Neobap mora da se svira energično, a prisutni muzičari su ipak na vrhuncu snage. U tom smislu mi je i bilo čudno što je Kostadinović osetio potrebu da se brani od kategorizacija reda – “mlada snaga od koje se mnogo očekuje“. Kad je o njegovoj svirci reč, efektna upotreba rollova na različitim mestima i bitovima, zaista ostavlja utisak. Kao da je u pitanju primer iz knjige Billa Bruforda “When In Doubt, Roll!“ Naravno, sumnje nema ni u najavi. Kostadinović je još jedan uspešan bubnjar iz kuhinje Miroslava Karlovića.  Iako se isticao svirkom ne može se reći da su mu saradnik na albumu Marko Črnčec i talentovani saksofonista Jure Pukl ostali dužni.

Pavle Medan

DRUGI DAN

Svečano otvaranje 31. beogradskog jazz festivala, povereno je domaćoj umetnici Jeleni Jovović, pedagogu i izvođaču sa internacionalnim iskustvom, koja na našim prostorima uživa status velikog autoriteta u oblasti vokalnog džeza. Posle uvodnog govora Gorana Vesića, predsednika odbora festivala, Jelena je izašla na binu uz pratnju Miloša Čolovića, mladog i izrazito talentovanog kontrabasiste i Dragana Ćaline, koji je upečatljivo vladao klavirskim deonicama. Dušan Novakov, takođe internacionalno priznati bubnjar, koji se sa Jelenom susreo na Džez akademiji u Gracu, ispratio je ceo program kolažnog karaktera sa velikim brojem gostiju i čestim promenama na bini Velike sale Doma omladine.

Prvi deo koncerta u formi akustičnog kvarteta izvodio je autorske numere Jelene Jovović uglavnom u sving džez-bluz-pop aranžmanima, uz pojavljivanje jednog po jednog gosta i to: Bradford Leali, Steve Fishwick i Max Kochetov . Posle četiri uvodne numere u kojima je vokal očekivano dominirao, usledio je drugi deo koncerta, koji je udružio goste u septet, i, uz Milana Pavkovića na kontrabasu, doneo i drugu zvezdu večeri. Claus Raible uneo je specifičnu boemsku i mahersku džez notu svojim aranžmanima, sviranjem, dirigovanjem i uopšte pojavom na bini. Koncert je završen interesantnim aranžmanom standarda “Spellbound“ Clifforda Jordana, uz utisak da je u drugom delu koncerta Jelena podredila svoj vokal instrumentalistima koji su i obeležili njen dosadašnji rad.

James Brandon Lewis, čiji lik je krasio poster festivala uz slogan „Future of Jazz“, od prvog tona iznenadio je publiku. Najviše svojim originalnim, frenetičnim i strastvenim izvođenjem albuma „Days of Freeman“, u triju u kojem još sviraju Warren Crudup – bubnjevi i Luke Stewart – bas gitara. Nastup je počeo interesantnim Brandonovim gospel solom, posle koga je bend krenuo da kroz repetitivne bas i saksofon deonice diže tenziju. Živi nastup bio je daleko agresivniji i neobuzdaniji, što se delom može objasniti time što je u odnosu na CD, u Beogradu svirala drugačija postava muzičara. Sve vreme koncerta, bubnjar Warren je svojim izrazito glasnim i aktivnim sviranjem zadavao mnogo muka tehničarima na bini, jer su gotovo na svakih 10-ak minuta bas pedala i mikrofoni na tomovima otpadali od siline udaraca. Basista Luke je bio povezivajući faktor, koji je veoma kreativnim sviranjem varirao od soul, r’n’b, do rok i noise pristupa. Dinamički vrhunac koncert je dobio u omažu čuvenog hita Fugeesa „Ready or Not“ pod imenom „Bamako Love“, u kome je bend posle laganog uvoda, došao do tačke ključanja, koju je beogradska publika osetila i pozdravila. Trio je najbolje zvučao u glasnim deonicama, koje su i dominirale tokom koncerta, dok je u nešto tišim delovima bilo primetno neubedljivo suzdržavanje eksplozivnog bubnjara, koji svoju strast nije dovoljno uspevao da iskontroliše.

Videlo se da bend uživa na bini, a samo trajanje koncerta od preko dva sata moglo je da bude korigovano, kako se ne bi došlo do neizbežne monotonije. Ostaje utisak da je potrebno još neko vreme da ovaj originalni i vatreni trio na pravi način obuzda i fokusira svoje izvođenje, kako bi se sa pravom sećali kako smo u Beogradu 2015-e gledali prave buduće zvezde džez scene.

Publika koja je imala karte i za sledeći koncert Susana Santos Silva quintet-a, pomalo se iznenadila kada je ušla u salu Amerikana i videla da je koncert već u toku.

Specifičan spoj free-improve pristupa instrumentu, improvizacije po grupama, klasičarski aranžmani, kontrapunkt deonice saksofona i trube, minimalizam sa ukusom. Postavu kvinteta činili su portugalski jazz muzičari i švedski kontrabasista Torbjorn Zetterberg, a sve pod palicom mlade trubačice Susane Santos Silve. Koncert je imao organski kvalitet u kome su numere izvirale iz interakcija muzičara, raspisanih aranžmana i fragmentnih melodija. Ceo nastup je tekao veoma prirodno i stekao se utisak kao da su se numere prelivale jedna u drugu pojačavajući meditativnu atmosferu sete ili prolaznosti kao lajt-motiva njihovog albuma „Impermanence“. Često se dešavalo da se kontrabas izdvajao iz teksture slobodnih improvizacija, i to linijom koja bi bend vodila u pravcu koherentnijeg izraza. Suzana, harizmatična i nenametljiva liderka, bila je vrlo koncentrisana, kao i ostali, na osluškivanje svakog proizvedenog tona, kako svojeg (u kojem je bilo šuštanja trube, cičanja i zvuka vazduha),  tako i ostalih u kvintetu.

TubaCello Tonyja Malabyja, njujorškog saksofoniste, nastupio je bez bubnjara koji je potpisan u programu, i možda je upravo ovaj faktor bio presudan u odabiru dela publike da ovaj slušalački zahtevan i interesantan koncert ipak napuste pre vremena. Umesto jednog od potencijalno najuspelijih koncerata, dobili smo trio bez prave ritmičke podloge, što je dobilo mnogo avangardniji i za slušaoca zahtevniji karakter. Možda je slika bubnjara iz trija Brandona Lewisa, koji sedi i kucka mobilni telefon dok sluša bend na bini, dovoljno oslikao ovaj momenat.. I pored sviranja u triju umesto kvartetu, muzičari su zahvaljujući  iskustvu i neverovatnoj muzikalnosti uspeli da izguraju koncert na visokom nivou. Posebno se pored Malabyja istakao klasično obrazovani čelista Christopher Hoffman, čije je intoniranje u picikatu i sa gudalom bilo na gotovo nestvarnom nivou.

Bojazan da bi nedovoljan broj inostranih  zvezda uticao na slabiju posećenost festivala, ipak je bila suvišna. Beogradski džez festival ima auditorijum, spreman da popuni salu i do poslednjeg mesta, čak i kada im je program nedovoljno poznat. To pokazuje da postoji posebno poverenje između beogradske publike i organizatora festivala koje predstavlja veliki kapital koji odgovorni moraju da i ubuduće iskoriste na najbolji mogući način.

Igor Mišković