BJF (5) : Sinne Eeg, Alice Russell

Mesto: Kolarac, Beograd / Datum: 30.10. 2010. / Foto: Ivana Čutura

Da se razumemo odmah – to što neke pevačice sjajno pevaju nije vredno hvale samo po sebi, baš kao što od tehničke potkovanosti i virtuoznosti kod bilo kog instrumentaliste nema puno vajde ako kreativna vizija škripi. Sinne Eeg i Allice Russell se, svaka na svoj način, kreću u strogo zacrtanim stilskim okvirima i pokušavaju da profitiraju na snazi interpretacije, i to čine s promenljivim uspehom.

Kolarac je za ovu priliku bio toliko krcat, da mi uopšte nije bilo jasno kako su svi gosti uspeli da se spakuju. Nakon svake pesme još po 20-30 ljudi je ulazilo na balkon, sedišta su odavno bila popunjena, a sveže pridošlice su se tiskale sa strane i po ćoškovima.

Sinne Eeg je otvorila ponoćni program treće festivalske večeri. Danska pevačica u konzervativnoj večernjoj toaleti okreće se starinskom vokalnom džezu, bez ikakve želje da unese trunku nepredvidivosti u svoj nastup. Peva mekanim baršunastim glasom, izdašno se prepušta vokalizama u laganom i srednjem tempu, repertoar joj je sačinjen od velikog broja balada, a situaciju tek na momente vadi sasvim solidan prateći bend – kada dobije priliku da se rasvira. Idealna prilika da zamislite Homera Simpsona kako iz udobne stolice u poslednjim redovima dobacuje: „Booooring!“

Najsvetliji momenat je bio izvođenje čuvene My Favorite Things, gde smo dobili par promena ritma i tempa, te višeminutna sola članova benda. A i Sinnein vokalni performans je tada dobio dugo priželjkivanu dinamiku. Publika je jako dobro reagovala i na jedan bubnjarski solo po principu „red činela, red doboša“, a vašem izveštaču se svidelo par sola na kontrabasu.

Potom je usledila podugačka pauza pred nastup Alice Russell, koji je počeo oko pola dva i trajao narednih sat i po. Sudeći po reakcijama koje su usledile, većina ljudi je sinoć došla upravo zbog njenog koncerta. Ni činjenica da je Kolarac neadekvatan prostor za ovakvu svirku nije uspela da se ispreči između izvođača i publike, pa je već na drugoj pesmi započelo ustajanje sa stolica i ples između redova, sa strane, i na balkonu.

Alice Russell izvodi neo-fank-soul koji na njenom poslednjem studijskom izdanju Pot Of Gold zvuči ispolirano i sterilno – kao drugorazredna i radijskim stanicama prilagođena verzija onoga što s velikim uspehom rade Sharon Jones & The Dap Kings. Veliku nadu sam polagao u činjenicu da ovakva svirka obično mnogo bolje zvuči uživo, te da Alice deluje kao harizmatična scenska persona koja bi „na prepad“ mogla da prikrije manjkavosti vlastite muzike.

Tako je manje-više i bilo. Razdragana i uvek nasmejana Alice je vrlo brzo uspostavila odličnu komunikaciju s publikom, iznova animirajući masu između pesama u stilu iskusnog šoumena. Nije izostala ni koreografija u kojoj bi svi muzičari istovremeno skakali ili bacali poglede levo-desno, a pravu histeriju kod auditorijuma u jednom trenutku je izazvalo izrežirano „padanje u nesvest“ čitavog benda – sem šefice.

Sama muzika je bila jako nabijena gruvom, preko kojeg je Alice briljirala snažnim i prodornim vokalom. No baš kao i na studijskim izdanjima (sem, možda, na My Favorite Letters iz 2005) pesme su često jednolične i vrte se oko tri-četiri standardne vokalne fraze i banalnih melodija.

Da je bilo i gostujućih duvača koje bi dopunili „tvrdu“ postavku s gitarama, klavijaturama i violinom, zvučna slika bi verovatno bila dosta zanimljivija. Ovako je najveća čar nastupa počivala na vizuelnom perfomansu i veoma šarmantnoj Alice Russell.

No sve ovo su samo impresije kritičarskog džangrizala – publika je bezrezervno prigrlila bend na bini i ispratila koncert u apsolutnoj euforiji od početka do kraja. Ako bismo sudili samo po prijemu kod auditorijuma, ovo je verovatno bio najuspeliji koncert na ovogodišnjem BJF-u.

.