Ring Ring 2022: U najboljim godinama

Mesto: Jevrejski kulturni centar Oneg Šabat i Drugstore , Beograd / Datum: 19-26.05.2022./ Foto: Danica Trajković i Stanislav Milojković

Dvadeset i šest godina nije malo. Pod slobodnom pretpostavkom da je sve manje ili više teklo po planu, to bi značilo da ste od bebećih pelena, preko ranih jada školskih i pubertetskeh bolesti, te adolescencije i dvadesetih, konačno zakoračili u odraslo doba i, kako kažu stariji i mudriji, „najbolje godine“. Tako otprilike važi za ljude; plus-minus. S duge strane, u slučaju festivala nove i improvizovane muzike, godine se bolje broje pomoću čuvene, ali apokrifne, kinološke formule: puta sedam; toliko je lako opstati i preteći. Pa vi izračunajte…

Svega nekoliko meseci nakon vandrednog, „pandemijskog“, izdanja, ponovo smo imali prilike da uživamo u muzici domaćih i svetskih majstora. Tokom pet koncertnih večeri nastupilo je trideset i šest umetnika iz čak dvanaest zemalja, a već drugu godinu za redom festival se, pored kluba Drugstore, vratio u svoju matičnu bazu, kulturni centar u Jevrejskoj (JKC) – famoznom mestu gde je Ring Ring i započeo život.

U početku beše DDK trio. Stari znanci domaće publike, Jacques Demierre (klavir), Axel Dörner (truba), i Jonas Kocher (harmonika), otvorili su festival izuzetnim nastupom, koji bi žanrovski mogao da se pronađe u John Cageovoj odrednici small music, terminu koji je skovao kako bi označio zvukove koji su toliko suptilni da se ponekad ne mogu ni opaziti. Hiperbolizacija malih gestova, gotovo zvučnih minijatura, ono je što ovaj trio najbolje ume. Iz presečenog daha slajd trube, polutona harmonike i klavira koji te večeri (verovatno) nijednom nije sviran onako kako je navikao, najednom iskrsavaju roptaji, šuštanja, i perkusije, i penju se u vrtlogu improvizacije do dubokog uzbuđenja. Pa… nazad u mrak, u prazninu koja pruža osećaj punoće, i samim tim sadrži više realnosti nego čitav simfonijski orkestar kada bi raspalio na sceni.

Predaha nema, kako ispred sale tako i unutra. Legendarni „komša“ je, nažalost, zatvorio piljarnicu, a Žikina ponuda na šanku je u dva poteza neutralisana, pa se za „SOS“ i osveženje snalazio kako je ko umeo. Na bini su, Tony Buck i Andy Moor, bubnjar The Necksa i prva gitara The Exa. Da formalizujemo, standardni set bubnjeva, pojačan dodatnim bas bubnjem i raznim zvučnim objektima, te metalnim i plastičnim (egg) šejkerima i drugim idiofonima, i ofucani – do drvene pulpe oguljeni i izujedani – Telecaster koji se svira četkom, udara kolenom, glavom direkt zabija u pod. Između perkusivnih monsuna koju su plavili salu u naletima, i razularene, neukrotive struje kojom su gorele gitarske žice, suština improvizacije svedena je na niz razaranja, u moćnom nastupu prepunom soničnih skokova i kaskadne buke u blokovima.

Letnja pozornica kluba Drugstore i drugo veče doneli su jedan od najboljih koncerata ovogodišnjeg festivala. Reč je o germansko-domaćem triju, Gordan, koji čine Andi Stecher i Guido Möbius iz G.A.M.S., i čuvena Svetlana Spajić, vodeći interpretator tradicionalne srpske i balkanske pesme. Žanrovske odrednice, pita neko? Nema ih! Otprilike, najširi potez od kraut roka i psihodelije (ali lišenih ustajale memle i anahronosti), preko eksperimentalne elektronike i nojza, do epikom prožete srpske tradicionalne muzike maestralno otpevane u svim svojim kompleksnim nijansama lokalnih varijeteta i stilistika. Ali sve to ni izbliza ne dočarava atavistički juriš vokala Spajićeve, optočenog masivnim bas deonicama, i mikrotonalnim zvučnim komadima, otpacima i gličevima, te feedback i loop efektima iz pulsirajuće laboratorije Möbiusa. Stecherovo izuzetno ekspresivno i žovijalno sviranje bubnjeva, čas metronomski čas otvoreno, samo je potcrtavalo lament prošlosti koja se gotovo u obrednom ključu prizivala – preko pitalica, potreskalica, tragikomičnih ispovesti, jadikovki i izreka – kroz pukotinu vremena, i iz dubina jezika, da bude svedok sadašnjosti. Nakon ovakvog koncerta Rabihu Beainiju, šefu Morphine izdavačke kuće, ruke su bile potpuno odrešene.

Poslednji koncerti pred mini pauzu ponovo su nas vratili u Jevrejsku. Iz gradića na istoku Kvebeka, posetio nas je elektroakustični, čak četrnaestočlani ansambl, Le GGRIL. Veseli kanađani već petnaest godina nastupaju zajedno, i bave se novom muzikom kroz šarenolika istraživanja, a koja su  proistekla iz igre, te najneobičnijih grafičkih partitura, strukturalne i dirigovane improvizacije, kao i izvođenjem kompozicija nekih od ključnih aktera ove scene, na primer, Johna Butchera i Xaviera Charlesa. Reč je o muzici gde je dovoljno da od nje ukradete i jedan njen delić da bi ste u njoj uživali. Na kraju, Éric Normand, šef orkestra, na momente vodio je ansambl koristeći prilično upečatljiv komunikacijski aparat i kodifikovanu tehniku dirigiranja, čija se gestikuacija, za indikaciju tipa interpretacije koji se traži od izvođača, najviše može svrstati u „brejk dens“ ili sličnu formu sportskog plesa. Publika je slušala i gledala, zašto je neophodno i da razume?

Tačku na prvi deo festivala stavili su Tony Buck i Gianni Gebbia, u duetu uzbudljivog naziva, Fruitful Darkness, i još uzbudljivije muzike. I dok se Buck, na našu veliku sreću, uveliko raspištoljio i odomaćio po hodnicima i ćoškovima JKC/a, Drugstora i beogradskih kafana, za Giannija je ovo bilo emotivno putovanje u prošlost jer se vratio na Ring-Ring prvi put posle dvadeset i četiri godine. Iako bismo ga rado slušali češće, itekako je vredelo čekati. Da raščistimo prvo par stvari. I dok ćete verovatno od nekoga čuti da je muzika ovog fantastičnog dueta „new age“, „fusion“, pa čak i sladunjava u svom karakteru, znajte da je to istina. Ali ona je i mnogo toga drugog, i ove (pežorativne) odrednice ni izbliza ne obuhvataju njenu jednostavnu i univerzalnu lepotu. Na kraju, i za rahmetli Dona Cherryja su koristili slične opise, pa ko se ne bi rado i uvek obreo u društvu ovog istinskog genija.

Vratimo se koncertu. Sve počinje jednom lakom, eliptičnom, i harmonijski ne previše zahtevnom frazom Gebbije, dok činele i metalni šejkeri, u slapovima, krče put i sprovode melodiju, sa tek po kojim akcentom na podnostojećem tom bubnju. Od mnoštva pedala sa nastupa prethodnih godina, ostao je te tek tablet s programom za efekte, (ovaj put, čak, i bez neizbežne velike Vox volume pedale), kroz koje Gebbia provlači saksofon, a u čijoj šumi foldera se nalazi čitava audioteka terenskih i arhivskih snimaka njegove rodne Sicilije. Tako, folklorni zapis horske pesme ribara iz četrdesetih godina prošlog veka, prilikom vađenja i ubijanja tune, biva upotpunjen dramom koju unosi Buck perkusijama, (i ove večeri za duplim bas bubnjem), puštajući procesuirani sopran saksofon – u rukama istinskog melodijskog slikara – da u delirijumu kružnog disanja zbaci sa sebe okove milozvučnih pasaža, i odazove se zovu svoje prve, neukroćene, fri džez prirode. Krešendo u finalu donosi raspršeno vreme, i u njemu izuzetne trenutke u trajanju i izuzetna mesta u prostoru. Nakon koncerta, usled nešto energičnije debate ispred JKC, filistinski nastrojene komšije polivaju nas vodom, valjda kako bi nas rashladile. Ubrzo počinje i kiša i najavljuje pauzu.

Nakon trodnevnog intermezza, završnica festivala pripala je veteranima i mladim nadama. Velika Joelle Leandre autentična je heroina muzike. Svakim trzajem žice, svakim zamahom gudala, svime što je zapisala i odsvirala (a posebno onim što nije), preispitivala je i pomerala granice za generacije koje će tek doći. Njen koncert na festivalu istinska je privilegija, i Ring Ring publika još jednom je pokazala da ume da se oduži. Sala dupke puna, kofer diskova rasprodat, aplauz kao retko kome. A Joelle ko Joelle, klasičarska disciplina i intenzivna fizikalnost kombinovani sa najsuptilnijom estetskom krhkošću, nastup u jednom dahu, začinjen tek sa po kojom pauzom za slepstik koketerije i njena dobro poznata izmotavanja. Ekspresivni i nepredvidivi glissandi i portamenti, produžene tehnike, vrlo originalne arco deonice, ekstenzivna upotreba glasa, kao i kratak uvod u filozofiju improvizacije (sic!), samo neke su od crtica sa nastupa gde su strogost i sloboda rame uz rame podelili trenutak. Trebalo je čuti i videti uživo.

Kvintetu Jasna Jovićević Quinary pripao je nezahvalan zadatak da pokuša nekako da resetuje publiku (tj. šta je ostalo od nje), posle uzbudljivog nastupa Leandre. I oni su prilično uspeli u tome. Predstavljene su kompozicije sa poslednja albuma, gde je telo muzike činio gudački kvartet, Filip Krumes (violina), Rastko Popović (viola), Pavle Popović (violončelo) i Milan Nikolić (kontrabas), s jezgrom u vidu muziciranja Jasne Jovićević, naizmenično na saksofonima, handpanu, bas klarinetu, i flauti. Ovo je savremeni džez u svoj svojoj raskoši i transžanrovskoj sveobuhvatnosti, ali i vrlo lična, introspektivna muzika lišena blažene obamrlosti, koja se upinje i poziva slušaoca da pronikne u njenu tajnu.

Poslednji dan festivala doneo je dva različita koncerta po mnogo čemu, ali i vrlo slična u nekoliko pogleda. Naime, i dok smo u novoj muzici nekako navikli olako da se koristimo previše jakim frazama i floskulama, postoje, međutim, trenuci kada ove reči nisu potpuno lišene supstance. Na primer, Phil Minton. Jedan od veterana radikalne, vokalne improvizacije i verovatno njen najekstremniji sledbenik, već osamdeset i dve godine hodajuća je laboratorija za preispitivanje mogućnosti ljudskog glasa. Kada ovako opičenog genija i zvučnog teroristu postavite na sceni u stolicu pored maestralnog Szilarda Mezeia, u svom fahu ništa manje superiornog violistu i kompozitora, dobijete najsuptilniji i najblistaviji primer definicije nove muzike.

Isprepletanih žica, metalnih i onih glasovnih, duo je tkao najneverovatnije auditivne teksture koje ni u jednom trenutku ne miruju na istom mestu i na isti način. I dok bi Szilard, poput arheologa, tek kroz pukotine i naprsline otkrivao detalje i minijature grandioznih arhiva zvuka koje krije u svojoj violi, Minton je kao u ekstazi bljuvao i siktao divlje ekstrapolacije najneverovatnije zvučne palete, za koju niste ni sanjali da ljudsko telo uopšte može da proizvede.

Gong na dvadeset i šesti Ring Ring u full frontal totalnom jurišu udario je srpsko-finski kvartet Echo Pointers, koji čine Adele Sauros (tenor saksofon), Predrag Okiljević (saksofoni), Marko Čurčić (bas), a na čelu sa starim znancem publike, perkusionistom Acom Škorićem. Ovo je muzika čiste mladalačke energije, oblikovana raznorodnim uticajima, svirana srcem i duboko beskompromisna u pristupu.

Od festivala se rastajemo lenjo i tromo, ne čeka nam se ponovo godinu dana.