Jazz Goes to Town: Crtice iz češkog džez života

Festival Jazz Goes To Town u češkom gradu Hradec Králové, na oko sat vremena vožnje istočno od Praga, jedan je od skrivenih bisera festivalske ponude u Evropi, koji će nam vrlo lako promaći u moru izuzetnih džez događaja širom kontinenta. Pre svega, do ovog grada nije baš jednostavno (ni jeftino) doći iz Srbije. O festivalu nećete čuti od drugih džez fanatika koji putuju po Austriji, Nemačkoj, Francuskoj ili zemljama Beneluksa, ili makar po susednoj Mađarskoj ili Rumuniji. Čak ni Google nije dao previše impozantnih rezultata o festivalu.

Vaš recenzent se u ovom mirnom, čistom i pristojnom gradu od 90.000 stanovnika obreo na poziv Michala Wróblewskog, češkog saksofoniste avangardne orijentacije koji je pre tri godine imenovan za umetničkog direktora festivala, a koji je sa autorom teksta učestvovao u programu Jazz in Germany o kome smo pisali pre tri godine. Nakon par nesrećnih Covid sezona, stekli su se uslovi da Jazzin konačno prvi put izveštava sa nekog događaja iz Češke!

Ovo je ujedno bila prilika i za delimično upoznavanje sa češkom džez scenom, čije muzičare gotovo nikad nemamo priliku da gledamo na važnijim džez festivalima u Srbiji. Čak sedam od 11 bendova na festivalu bilo je ili u potpunosti iz Češke, ili su u njima participirali češki muzičari zajedno sa inostranim gostima. Festivalski presek tamošnje scene bio je neočekivano raznovrstan – od ranog džeza s početka 20. veka, preko world music uticaja, do modernog mejnstrima, avangarde i freejazzcore masakra.

U krupnom planu bile su i evropske džez vedete “smelije” orijentacije, na raskršću između onoga što nazivamo “modern creative” i slobodnijih džez formata: u Jazzin redakciji omiljeni Ingebrigt Håker Flaten, pa KUU! s našom Jelenom Kuljić, jedan od časnih ECM veterana – Michael Mantler, te mlađe snage Emmeluth’s Amoeba (Danska/Norveška) i Luise Volkmann iz Nemačke, sa svojim velikim orkestrom “s one strane” u Srbiji dobro nam poznate big bend estetike.

Koncept i kontekst

Jazz Goes To Town je jedan od 3-4 najreferentnija džez festivala u Češkoj. Pod time podrazumevamo pristojan budžet u rangu sa recimo Pančevačkim džez festivalom, inostrane goste, tradiciju i renome. Festival traje već 28 godina, ali tokom svoje istorije imao je i jedan značajan konceptualni obrt. Do pre 7-8 godina okupljao je mejnstrim zvezde i punio koncertne dvorane, sve dok nije došlo do promene upravljačke strukture i umetničkog direktora programa. Selektorski posao je preuzeo saksofonista Zdeněk Závodný iz grupe Frisk, koji je napravio zaokret ka fri džezu i modernijem džez zvuku, a od njega potom i još jedan avangardni saksofonista, ranije pomenuti Michal Wróblewski (1988).

Tokom tih godina došlo je do delimičnog osipanja publike, koje je na ovom festivalu bilo između 50 i 150 po koncertu, zavisno od večeri i izvođača, u različitim dvoranama koje primaju od stotinak do 300-350 ljudi. Po tržišnim parametrima ovo bi možda bio znak za uzbunu, ali u češkim nadležnim strukturama dobro su razumeli da džez festivali i kultura u širem smislu – gle čuda – nisu tržišni proizvod koji mora da povrati uloženi novac. Štaviše, po rečima Wróblewskog, ovaj festival se veoma dobro kotira na državnim konkursima za sufinansiranje događaja u kulturi i uživa dobru reputaciju, čak i sa ovako smelim programom.

U čemu je onda tajna, naizgled nedokučiva nama u Srbiji, gde se svaki malo avangardniji festival suočava sa strogim komisijama što podležu tržišno-populističkim konceptima promišljanja i dodeljivanja novca? Na malom uzorku ovogodišnjeg festivalskog izdanja, vaš izveštač bi zaključio da se najpre radi o izuzetnoj posvećenosti ne samo koncertima kao celovečernjim događajima, već i sistematičnom radu na razvoju matične džez scene i domaćih umetnika.

Već treću godinu za redom održava se rezidencijalni program The Shape of Jazz to Come u kome učestvuju mladi džez umetnici iz Češke, gde oni nekoliko dana zajedno sviraju i rade na novom programu. Na festivalu je nastupio i septet Uthando u kome su svi odreda mladi muzičari i muzičarke tek izašli sa svojih akademija, a okupljeni su u svojevrsnu muzičku zajednicu naklonjenu eksperimentalnijem pristupu džezu. Konačno, sa Michaelom Mantlerom nastupio je internacionalni sastav u kome su većinu muzičara činili upravo Česi, i to ne članovi državnih orkestara, već umetnici iz veoma raznovrsnih polja delovanja.

“Tajnu” treba tražiti i u nastupima pomenutih popularnijih muzičara sa češke scene, kao što su kontrabasista Tomáš Liška ili gitarista David Dorůžka, u čijem bendu bubnjeve svira američki superstar Jeff Balard.  Koncert grupe Originální pražský synkopický orchestra, koji bismo najlakše uporedili sa našim Belgrade Dixieland Orchestra, bio je propraćen pravom euforijom u publici, kakvu nismo verovatno videli ni na jednom drugom koncertu Jazz Goes to Town Festivala. Svi programi posvećenim češkim muzičarima i sceni napravili su interesantan balans sa stranim džez izvođačima savremene i slobodne orijentacije.

Češka džez scena

U razgovoru sa organizatorskim timom festivala, saznajemo da se u Češkoj godišnje objavi oko 50 (!) džez albuma. Iako na ovoj sceni nema imena koja su šire poznata i proslavljena u globalnim okvirima, radi se o zaista (za srpske prilike) impozantnom broju izdanja. Dobar broj tih albuma su samizdat/online, čemu srpski muzičari još nisu toliko skloni (uz časne izuzetke poput novosadske scene okupljene oko Horz etikete i pokojeg pojedinca). To je i sasvim razumno u okolnostima kada prodaja fizičkih nosača ionako ne donosi bogzna kakav profit, a izrada CD-ova i ploča donosi logistički i finansijski izazov.

  
 
 
 
 
 
 
Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Objava koju deli jazzin.rs (@jazzinrs)
 

Premda njihov nastup ne bismo mogli nazvati najutegnutijim, veoma interesantan utisak ostavio je mladi bend Uthando sa tek prvim izdanjem iza sebe, sa dva ženska vokala, violinom, saksofonom, klavirom, i “klasičnom” ritam sekcijom kontrabasa i bubnjeva. Na planu referenci mogli bismo barem formacijski istaći Fire! Orchestra kao poveznicu zbog dva vokala u atipičnom avangardnom džez kontekstu, ali Uthando mnogo više vremena provodi na ivici tišine u finijim međuigrama, te više pripada impro kontekstu nego razuzdanom džez-roku. Ili je barem tako bilo na ovom koncertu, gde se bend tek u drugoj polovini nastupa razmahao do ekstatičnih krešenda s nadahnutim pijanistom Janom Pudlákom i kontrabasistkinjom Klárom Pudlákovom.

Sa te strane džez spektra su bili i znatno iskusniji Frisk u triju koji raspaljuje iz sve snage tragom starijih Zornovih metal-džez sastava, njujorških Gutbucket ili italijana Zu, u tesnom memljivom podrumu jedne pivnice u starom gradskom jezgru. Sinergija ambijenta na tragu neke od manjih prostorija pokojne beogradske Akademije i glasne, ekstremne muzike, bila je pun pogodak za ovaj tip koncerta koji bi manje pogodovao finijim pozorišnim i bioskopskim dvoranama u gradu.

U kratkom brifingu o okolnostima češke džez scene, informisan sam da gitarista David Dorůžka na njoj ima značajno mesto, što se i moglo videti po veoma dobroj poseti koncertu i nedvojbeno pozitivnim reakcijama publike. U ovom slučaju došlo je do značajnog nesklada između afiniteta vašeg izveštača (nezainteresovanosti za savremeni gitarski mejnstrim) i veoma visoke izvođačke kompetencije njegovog benda u kome je Jeff Balard stalni član, a ne tek puki celebrity gost za potrebe festivala. Nešto interesantniji bio je uvodni koncert Tomáša Liške, koga bismo mogli okarakterisati kao češkog Nenada Vasilića. U njegovom bendu naročito je zabriljirao naše gore list Nikola Zarić, austrijski harmonikaš srpskih korena, ali je Liškin bend ipak glavnu snagu crpeo iz interaktivnog shvatanja muzike te lepih tema iz korpusa našeg kolektivnog doživljaja lepog.

U rezidencijalnom sastavu The Shape of Jazz to Come sreli smo još jednog muzičara koji govori srpski. Mladi pijanista Miloš Kunc, za koga će se u neformalnom razgovoru ispostaviti da je odlično upućen u dešavanja na beogradskoj klupskoj džez sceni, rođen je u mešovitom braku (majka iz Srbije) a živi u Češkoj. U kvintetu muzičara participirao je i frenetični bubnjar Jakub Švejnar koga smo prethodno gledali s postavom Uthando, gošća iz Nemačke Luise Volkmann na saksofonu, violinista Milan Jakeš i Kateřina Vacková na kontrabasu i vokalu, takođe iz benda Uthando. Ovaj šarolik sastav kao da se nije razmahao i uigrao do kraja, što je donekle i bilo za očekivati od tek prvih nekoliko dana zajedničkog rada, ne toliko iskusnih muzičara sa različitih muzičkih scena.

Hedlajneri

U najavi programa samih organizatora, najveći fokus je bio na projektu Michael Mantler: Songs, gde je ovaj trubač i kompozitor okupio većinski češki ansambl sa čak sedam vokala i (relativno) konvencionalnim big bendom. Treba reći da ovo nije prvi put da Mantler pravi muziku tematizovanu oko “songova”, koji često imaju teatarski prizvuk, ali za ovu priliku jeste pripremio premijerni novi materijal, ranije komponovan i potom uvežbavan sa muzičarima tokom nekoliko dana u Češkoj. Ovo je bio najambiciozniji koncert na festivalu u svakom smislu – od kompleksnih kompozicija i aranžmana do broja ljudi na bini.

Utoliko nije bilo lako ući u specifičan, pomalo hermetičan, a svakako izuzetno elaboriran muzički univerzum Michaela Mantlera, pa ja čak i naslušanom posetiocu trebalo barem 10-15 minuta da “pohvata” sve muzičke ideje utkane u mračne kompozicije, podcrtane turobnim tekstovima o čovečanstvu koje ide dođavola, ratovima koji idu ruku pod ruku s kapitalističkom trgovinom, i većinski temama. Ovaj materijal je u svom tekstualnom konceptu (barem kod onih tekstova koje je pisao Mantler) blizak možda čak i Rodgeru Watersu, dok na muzičkom planu uklapa koncepte big benda, kamerne klasične muzike, tragove ECM-ovske elegičnosti, avangardno-teatarskog pristupa, kroz nizanje velikog broja pojedinačnih vokalnih songova. Možda bi bilo potrebno još koje slušanje ne bi li okakva muzika na pravi način ušla u uši, ali je i ovako Mantler ostavio utisak ozbiljnog kompozitora i koncept-majstora.

Nasuprot njemu, ostali koncerti inostranih izvođača delovali su prilično razdragano, a naročito nemačka saksofonistkinja Luise Volkmann i njen veliki bend Été Large, koji izvire negde iz rok bunta poznih šezdesetih i sedamdesetih, te donosi raspojasani rok-big-bendovski pristup sa muškim i ženskim vokalom i dinamičnim temama u srednjem i bržem tempu. Još jedan u svojoj biti rok koncert odsvirali su KUU!, nemački all-star bend u kome uz Jelenu Kuljić na vokalu i elektronici, učestvuju i gitaristi Kalle Kalima i Frank Möbus, odnosno mladi superstar Christian Lillinger na bubnjevima. Svi odreda sa sjajnim džez karijerama, ovde su delovali prilično fokusirano na aranžmane i teme, orijentisani ka pesmama te soloima dobro uklopljenim u energični rok format.

Konačno, najbolji koncert odsvirao je Ingebrigt Håker Flaten sa svojim septetom koji je promovisao vanserijski prošlogodišnji album “(Exit) Knarr”. Ko je ovaj album slušao, uživo nije doživeo previše iznenađenja i koncertnih de(re)konstrukcija, što se može razumeti zbog veoma pažljivo raspisanih tema i kompozicija, skandinavski elegičnih, rokerski razmahanih, pank i fri džezerskih. Doslednost albumu je bila berićetna i zbog specifičnih produženih klimaksa kompozicija, naročito u numerama “H​å​kk​å​ran (For Oppdal)” i “Museumplein (For Amsterdam)”, koji su na koncertu po prirodi stvari bili još duži i ekstatičniji.

U nešto drugačijoj formaciji nego na albumu naročito se dobro snašao gitarista Jonathan Horne, Flatenov saradnik iz benda The Young Mothers, sa svojom rokerskom energijom i slobodnijim, ekspresivnim stilom sviranja. Ali ovo je postava kolektivnog razmišljanja, gde soloi gotovo neprimetno izviru iz kompozicija i u njih se isto tako vraćaju, tvoreći “totalnu muziku” koja koristi sva moguća muzička sredstva. Ingebrigt Håker Flaten uspešno kreira i naraciju i emociju, neuhvatljive kvalitete koji dolaze iz iskustva i “hiljadugodišnjeg” sviranja u ovakvim sastavima, ali i razumevanja da muzika najbolje pronalazi slušaoca kada uz složenu muzičku ideju gađa i pravo u srce.

Jedino (delimično) razočaranje iz inostranog programa bio je sastav Emmeluth’s Amoeba, koji je predstavio manje-više generičko viđenje fri džeza i avangardnijih strujanja na skandinavskoj džez sceni. Što naravno nije loše funkcionisalo u „raspaljivačkim“ deonicama i naročito onim koje je odsvirao talentovani gitarista Karl Bjorå, ali u kontekstu ostalih koncerata su ipak ostali pomalo zaboravljeni na kraju.

Epilog

Razvoj neke scene ili festivala je dugotrajan i mukotrpan proces bez predvidivih ishoda. Utoliko ni ne možemo reći da će Jazz Goes to Town nužno dostići mesto u vrhu evropske džez ponude, ili barem centralnoevropske, kakvo bi imao da se održava u bilo kom austrijskom gradiću. Pa, ipak, kao zemlja koja se graniči sa Nemačkom, i čiji je glavni grad Prag na samo 4 sata vožnje brzim vozom do Berlina, Češka i njena džez scena imaju dosta solidan logistički potencijal za umrežavanje i povezivanje s ovim većim regionalnim centrima, kao i dalji razvoj muzičara kroz svirke na obližnjim scenama.

Jazz Goes to Town pak, iz ovdašnje, srpske perspektive, može biti interesantan kako onima koji posećuju festival u Skopju, tako i onima koji prate austrijske festivale kao što su Konfrontationen, Artacts, Music Unlimited ili Jazz Festival Saalfelden. To je lepo i referentno festivalsko društvo, a novih iskustava nikad dosta.