A L’ARME! 2022: Muzika koja traži probleme

Datum: 10-13. avgust / Mesto: Berlin / Foto: Carlos H. Juica

Avgust u Berlinu. Korone se više niko živ i ne seća, novo vandredno stanje zamenilo je staro, izmišljen je novi ideološki neprijatelj koga treba mrzeti do uništenja. Čini se da će to biti obrazac u budućnosti. Makar nečim da se skrene izbezumljeni pogled sa ekonomije koja je klinički mrtva i na aparatima.  Stanje redovno u Nemačkoj. Samo dok je leba i igara. Krenimo onda, redom, od igara; leb je poskupeo.

Festival je tradicionalno otvoren u gostujućem prostoru – a izvan Radial Systema, svoje matične kuće – a ovaj put u kulturnom centru Silent Green, u naselju Wedding. Bili smo prethodnih godina u Berghainu, probali smo Säälchen, ali betonski bunker ispod kompleksa nekadašnjeg prvog mehanizovanog krematorijuma u Berlinu za sada je bez premca. Organizaciono, tehnički, akustički i atmosferski; drugim rečima, bez zvučnih stojećih stubova i gužve, a sa klimatizovanim prostorijama, duboko ukopanim ispod male zelene, gradske oaze.

Na samom ulazu u salu dočekala nas je, hm, recimo, zvučno-svetlosno-vodena instalacija, Static Arrival, dvojice njujorčana Nicka Dunstona i Alexa Schwedera,… a nešto dalje, na bini, Kee Avil. Naime, ovo misteriozno ime, ustvari, krije Vicky Mettler, kanadsku kantautorku na poluakustičnoj gitari, i kako ćemo otkriti nekoliko dana docnije, protagonistkinju jednog od najboljih koncerata ovogodišnjeg Al’arme!. Ali ovo njeno alijas izdanje na otvaranju nije bio taj koncert, stoga da ne trčimo pred rudu.

Ukratko, u muziku Kee Avil ulazilo se lako i na mnoga vrata. Tehnički besprekoran nastup, iako, aranžmanski gledano, reč je o vrlo složenim pesmama-skulpturama na ivici kolapsa, materijalu sa njenog debitantskog albuma iz ove godine, a koje bi zvučale podjednako ubedljivo i da su objavljene 1982., na vrhuncu cunamija no wavea. Vrlo neobičan miš-maš delikatno izbalansiranih muzičkih žanrova, njenog zavodljivog vokala, te mnogobrojnih efekata i pedala, kao i ekscentričnog ali svedenog scenskog nastupa.

Nakon ovoga, kola su nekako krenula nizbrdo. Prvo, sa ad hoc elektroakustičnim trijom, koji su činile Maja S.K. Ratkje, kompozitorka i vokalno-improvizaciona performerka, Anja Lauvdal, na klavijaturama i Heida Johannesdottir na procesuiranoj tubi. Norvežanke kao da su dobar deo nastupa tražile svoj glas, međutim, nekako bi uvek ostajale uglibljene na pola puta između opasne blizine Diamande Galas i privlačne daljine fri džeza i nojza.

A zatim, od onoga što je prema očekivanjima trebalo da bude najbolji koncert prve večeri, a možda i čitavog festivala, ostala je samo bleda, anemična slika nedosanjane afrotopije Camae Ayewa, poznatije kao Moor Mother, i njenog novog projekta pod imenom Jazzcodes. Njen i projekat ovde su ključne reči, jer za razliku od Irreversible Entanglements, koji je ozbiljan bend, sa ozbiljnim kompozicijama i promišljenim nastupom, ovde teško da može biti reči o kolektivnom poduzeću. Pomalo prevelika želja Moor Mother da sebe predstavi kao ekskluzivnog nastavljača slavne spoken word tradicije The Last Poets i afro-američkog aktivizma – gde je prosvetiteljstvo razumela kao niz praznjikavih ali veoma bučnih predikata u lingvističkom žaru i sa elementima scenskog delirijuma – prolazila je kao seizmička linija kroz bend praveći kratere koje je bilo nemoguće sakriti. Naravno, sve ovo dodatno je suzilo manevarski prostor ostatka benda, koji jedva da je ispalio dva tona i ciknuo tri glasa, pre svega mislimo na trubu i alt saksofon, ali i na zaista fantastične prateće vokale, što je rezultiralo pomalo praznjikavom, ukupnom slikom. Ovakvih primera je bilo nebrojeno, a kad se oni tako stave jedan do drugog i taksativno pobroje, dobija se, nažalost, razorna osuda tog pristupa usled, ako hoćete, generalnog osporavanja muzike u okviru njenih granica. Šteta!

Kratki drugi dan – što zbog broja koncerata, njihovog kvaliteta, kao i najslabije posete publike – vratio nas je u Radial System. A tamo pravo mini čudo! Ozloglašena velika dvorana, ničim drugim do činom božije milosti, dočekala nas je potpuno ispražnjena. Konačno su uklonjeni gledalište i metalne tribine koji su čitavu deceniju – usled reverberacije – vršili totalno akustičko silovanje posetioca, i upropastili toliko koncerata. Ali kako, u tamnoj noći treba gledati samo zvezde, manimo se gluposti, i zaplivajmo ka svetlosti.

Duet Ilog plemenito je kopile nastalo u ekstatičnom, čeonom sudaru smelosti vedeta berlinske scene, Ignaza Schicka, multiinstrumentaliste, i Olivera Steidlea, bubnjara i perkusioniste. Duo je već desetak godina na svim poternicama džez puritanaca, i izbliza bi najjednostavnije moglo da se opiše kao idiosinkratički nojz turntablizam, a ako vam to zvuči štagod, onda još prostije, brutalni vinil terorizam. Šta to uopšte znači, i kako to zvuči i izgleda pitate se? Otprilike, kao kada biste stavili glavu u mikrotalasnu, i otpanjili na jedanaest.

Drugim rečima, preparirani gramofoni na čije rotirajuće plotne Schick baca, lomi, slaže vinile, kao palačinke, jedan na drugi, puštajući igle da nasumično skaču, grebu i krvare po usijanom poliuretanu, pucajući usput i prafe rafale iz semplera, koji na momente služi i kao no-input mixer, a sve vreme nošen ubitačnim topotom Olija na procesuiranim bubnjevima. Potpuno fiju! Na sekund prepoznajemo Dolphyjev zvuk, ali Schick brže bolje podiže i drmusa gramofon, zatrpavajući bas klarinet fatalnom srčom umirućih tonova. Đavo nikad ne miruje, te ga ni to nije potpuno zadovoljilo, iz kofera iza sebe vadi bariton saksofon i dodaje nov sloj urlika u ovoj psihoakustičkoj agoniji. Možda je disonanca istina o harmoniji, kako je tvrdio Adorno, ali kod Iloga – sveopšta ili delimična – harmonija nikada nije ni postojala. Na kraju, manimo se za trenutak prideva i predikata, ovde je buka kod kuće, tu ona slavi svoja divlja slavlja jer to je njeno carstvo. Ovde se uživa u nesputanom, hokus-pokus zanosu čoveka i elementarnog jezika pijanih mašina. Ilog, drugovi i drugarice!

Potpuno gluvi i ošašavljeni uspevamo nekako da dogmižemo do velike sale, tek toliko da se prostremo po podu koliko smo dugi. Na sceni, u sredini prostorije, nastupao je European Sports Car – originalno, duo programskog direktora festivala, inače školovanog pijaniste a večeras za sintisajzerima, Louisa Rastiga, i perkusioniste Marcela Dreschera – premijerno, uz pojačanje nezaobilazne, Rieko Okuda, na klavijaturama i violini. Tinitus izazvan prethodnim koncertom nije nam puno dopustio, ali nekako smo uspeli da razaberemo šta je šta u polučasovnom power setu koji se držao pravca drone-kraut rock-jazzcore, uz, na momente, recitovanje Rastiga.

Konačno, za poslednji koncert drugog dana, skandinavski kvintet Shining, nismo imali previše strpljenja. Duge, isfenirane kose, helanke, čizme, koreografija u crnom na bini, i neubedljivi (speed) metal koji bi malo da lizne i proba, i fri džez… mislim da smo rekli i previše, sve vam je jasno.

Ah, ta Evropa! Ponekad čovek mora da se zapita kakve, zaista, mi to živote vodimo u najbogatijim, i (na papiru), najsrećnijim i najprosperitetnijim zemljama za život. Naime, treći dan otvoren je nastupom (ponovo) norveškog kvinteta japanskog imena, Nakama, koji u svom jezgru ima neskriveno, i pomalo nametljivo, divljenje prema japanskoj kulturi, japanskom minimalizmu, uopšte, svemu japanskom… i na kraju, pogodili ste: zen budizmu. (Naravno da je to prvo što su nam rekli kada su se popeli na binu.) Ruku na srce, muzički gledano kvintet nije toliko loš, u pitanju je osrednji moderni ECM zvuk sa svim svojim manama i manama (sic!); to jest kada se prihvate svirke – na momente čak i raspale – a kada ne šapuću predugačke i nerazgovetne deonice teksta, i kada ne recituju delove sanskrita na japanskom. U svakom slučaju želimo im sve najbolje, i ako se više nikada ne sretnemo u životu na koncertima, sasvim je u redu.

Nema sumnje da se svaki slušalac, svako uho, na poseban način oseća uzbuđeno, ali sve što više o tome razmišljam, uviđam da mi verovatno nikada neće dosaditi da slušam Kena Vandermarka. Ne radi se tu o ekskluzivnosti ili čežnji, srećom, viđamo se redovno i često, već jednostavno u pitanju je čovek neprikosnovene radne etike, muzičar čija muzika ne miruje, i, najvažnije, nikada nije falsifikat. U Berlinu je, svako malo, ali na Al’arme! nije svraćao od 2012. Zašto, pitate se? Pa, zato što kad Vandermark svira, vrlo lako može da vas ponese opijajuća misao kako je sve ostalo na programu, da izvinete, notorno, beživotno sranje.

Koncert je originalno najavljen kao trio sa Macie Stewart, vokal, klavijature i violina, i Claire Rousay, perkusije. Nažalost i na sreću, poslednja je imala težak sudar i prošla je samo sa ogrebotinama. Umesto nje uskočio je mladi berlinski bubnjar, Ludwig Wandinger, u vezi sa kojim će se ispostaviti, usled talenta i stila, da Paul Lytton ne mora da brine o nasledniku.

Počelo je mikroskopski, kao u laboratoriji zvuka, ozvučivanjem najtananijih vibracija, gde svaki dah klarineta, krhkost glasa, drhtaj violine, svaki šušanj koji oko tišine rasprostire izotermalna folija koju gužva Wandinger, ima svoju težinu, oblik i zapreminu. Vreme neumoljivo gura i pritiska takt, i Vandermark na tenoru, u frazi zastrašujuće sonornosti, iznenada survava se na ovaj vakum i u pražnjenju donosi olakšanje. Na sneru pulsiraju i bride ožiljci koje useca kreni-stani poliritmija, i Stewart, konačno, kroz pukotine pušta krik ispreplitan dronovima žica da se prospe sa bine. Ovde ne postoji nekakav sistem jer sistem unapred sadrži sve moguće odgovore, i na sva moguća pitanja. Naime, ako postoji sistem tada ništa nije neizvesno, a ovo je upravo đavolski neizvesna muzika.

I na ovom koncertu se videlo i čulo da je Vandermark trenutno na vrhuncu svog umeća. Između harmonijskog poigravanja i melodijsko-tematskog pristupa improvizaciji, te konstantnog ispitivanja tekstura zvuka, tu i tamo bacio bi po koji vrući fank vamp publici u krilo, čisto jer mu se može. Maksimalna efikasnost uz potpunu ravnotežu sadržaja i forme. Na kraju, rutinirano finale istinskog majstora ove muzike, i nenametljiva, ali paklena manifestacija autentične genijalnosti. Na klarinetu, sve vreme ostajući pripijen uz stalan nemir kolektivne improvizacije, Vandemark se neprimetno povukao na obode zvučne slike i umesto razmetljivog sola prve zvezde trija, opredelio se za višeminutni (!), pulsirajući, prigušeni ostinato koji se ne razvija već u jednom dahu, juriša, stalno napred – poput bujice koja se razvalila iz korita – krčeći put krešendu muziciranja Stewartove i Wandingera. O da, to je to!

Treće veče završeno je neupečatljivim nastupima prvo, Franka Bretschneidera i Jana Jelineka, a zatim i Faride Amadou, Dj Illvibea i Warren G. Crudupa III. O tome može neko drugi, na nekom drugom mestu.

Završnica desetog Al’arme! lansirana je odličnim koncertom Eve Risser, Marie Reich i Laure Totenhagen. Risser je već dugo vlasnica jednog od najuzbudljivijih, prepariranih klavira u Evropi, naravno, bila je na Ring Ringu, doduše davno, a mogla bi i ponovo da svrati. I dok je ona potpuno briljirala, šou su, ipak, ukrale Reich, na violini, i naročito vokal Totenhagenove. Akcenat je bio na zvučnim teksturama, gde se potpuno zanemarivala tradicionalna uloga glasa u džez muzici. Drugim rečima, vokali koji prizivaju užas: od trajanja prirodnog glasa, školske skale koja ide od najdubljeg basa do najtoplijih falseta, preko sveoslobadjajuće provale zvukova, te modulacije od najmilozvučnijeg mrmljanja i tepanja, do snage čistog besa.

Ono što je takođe bilo kuriozitet je lakoća komuniciranja u triju, s obzirom da je ovo njihov premijerni nastup. I dok bi Risser puštala svoj klavir da štekće i brekće, utrobe napunjene koječime, poput treske kovčega s blagom, Reich je pratila čas pizzicato deonicama čas dugim dronovima potcrtavanim glasom, glasom koji podvriskuje i podcvrcuje nalik na neponovljivu Ivu Bittovu. Njima nasuprot, u sopstvenoj senci, kao u gardu, stajala je Totenhagen, čekala je buru da joj priđe, koristeći glas samo kao otkrovenje sadržaja unutrašnjeg života. Boreći se za vazduh, kričeći, gotovo u ropcu, uspevala je da prenese sve što joj leži na duši, svu utamničenu jeku, uzdrhtala i trepereći u transu kako ludačkim gnevom tako i beskrajnom simpatijom. Puštajući da je gromovi klavira i violine satru, jedva držeći se na nogama, završila je gotovo unutrašnjim monologom, šapućući samoj sebi, kao u nekakvoj strašnoj želji da ne izgubi i te poslednje zamotuljke glasnih žica koje nije do kraja iskašljala.

Nakon ovoga usledio je produženi predah, s obzirom da smo i trajanje koncerta Blacks’ Myths, basiste, Luka Stewarta, i bubnjara, Warren G. Crudupa III, spojili sa pauzom. Pokušali smo, ali u pitanju je bio džez vrlo bazičnog vokabulara, prošaran nasnimljenim govorima na temu rasne diskriminacije, a sve u službi nekakvog hashtag aktivizma-radi-aktivizma. Bubanj i bas koji na ovaj način razumeju (džez) vreme, iskreno, ne mogu mnogo daleko da dobace.

Sećate li se najave s početka teksta o koncertu za pamćenje Vicky Mettler? Najveće iznenađenje na festivalu, bez dileme bio je njen duet sa pijanistkinjom i zemljakinjom, Lisom Cay Miller. Kada jezik samo ne bi bio tako oskudno opremljen, te bi zaista mogao da prenese i delić onoga što smo doživeli te večeri. Jedno je sigurno, da je Miller radila živom stvoru to što je radila klaviru, bila bi na naslovnoj strani svih dnevnih novina. Naime, u njenom sviranju bilo je toliko istine, smelosti i pregnantnosti, jedan potpuno sirov i autentičan izraz koji je prijao poput letnjeg osveženja, apsolutno lišen onoga što je često boljka savremenog fri džez i improv klavira. Što će reći, bizarne mešavine, na jednoj strani, zaostavštine svetih otaca, Teloniusa i Cecila, i klasičarske, pomalo isprazne i sterilne, mehaničnosti, na drugoj. Ne, ništa od toga.

Njen preparirani klavir je ideja dovedena do smirenosti i prozračnosti u autentičnoj formi. Redom: komadi metalnih ploča za grebanje, razne tekstilne i kožne prevlake i futrole nabacane preko žica, te metalna udaraljka za insekte kojom bi po utrobi instrumenta jurila, navodila i bukvalno tukla tuce činela, tegića, lagera, metalnih posudica za vodu, i razne druge zamislive i nezamislive predmete. Poput lovca na bisere, Miller je istraživala dubine utrobe klavira i provlačila se kroz metalne strune da bi na površinu iznela njihova blaga.

Ali ovo nije bio solilokvij. Podjednako fantastična Mettler, takođe je intervenisala na svome instrumentu, te je prirodno baršunasti, mekani i kontrastirani zvuk poluakustične gitare potpuno promenjen umetanjem komada metala na nekoliko mesta između žica i vrata instrumenta. Bez jalovih tirada i bujica, već kroz nepredvidivo kolebanje tonova arpeggia i fragmente harmonije, te krhkost i potpuno raspršeno vreme, Mettlerova je zajedno sa svojom saborkinjom svirala neposrednu muziku, otkrivajući publici samo one najintimnije i najskrivenije tajne improvizacije. Pored Vandermark trija, jedini bis na festivalu. Bravo!

Festival je zvanično zatvoren tehno lajv ektom Dmytroa Fedorenka, pod pseudonimom Kotra, te austrijskog seksteta Ventil.

Za sam kraj, osvrnimo se na rečenicu koja stoji u uvodnom tekstu na sajtu festivala, a koju je na zatvaranju ponovio Louis Rastig, programski direktor, „postoji muzika koja pronalazi rešenja i ona koja traži probleme [,] svaki put kada se nađemo u dilemi, ovaj festival će odabrati potonju”. Problema je bilo, ponešto i od rešenja, u svakom slučaju, najveći test vremena, muzike i publike je položen, i posle deset godina (trebalo bi) znatno lakše da se diše. Vreme će pokazati.