By 
Kroz bezbrojne transformacije svog muzičkog bića, od filmske muzike i (relativno) pitkih džez albuma do ekstremnih onkyo/noise/minimalističkih avantura, japanski avangardista Otomo Yoshihide često je umeo da oda počast velikanima koji su uticali na njegov rad. U tom smislu je naročito indikativno izdanje grupe Ground Zero – Plays Standards (1997); u džezerskom kontekstu, ta crta se ispoljava kroz albume s kvintetom, Flutter (2001) i Tails Out (2004), a naročito kroz posvetu Ericu Dolphyju Out To Lunch (2005), s nešto proširenijom postavom. Stoga okretanje Ornette Colemanovom klasiku nije nikakvo iznenađenje, pa makar nas čekao neobično sveden spisak numera, gde se svih šest zovu – Lonely Woman.
Svestan energije i zaveštanja jednog od najblistavijih dela u opusu rodonačelnika fri-džeza, Otomo Yoshihide kroz nekoliko verzija ove kompozicije ne traži Colemana u sebi, vec univerzum slobode ili barem privid istog – sebe u Colemanu i svakoj noti koju je iko ikada oduvao, pritisnuo, okinuo ili na bilo koji drugi način proizveo. Otomo je ovde Coleman, Dolphy, Merzbow, Schaeffer, i sineasta u isto vreme.
On paralelno stvara, dokumentuje, raščlanjuje i predstavlja te procese, testirajući i izdržljivost sebe i drugih kao slušalaca-stvaralaca. U ovim pažljivo isplaniranim i izvedenim studijama, Otomo još jednom prolazi (i posredno i neposredno) kroz prizivanje i evaluaciju muzičkih i slušalačkih iskustava koja su ga uoblicila u ono što jeste (etnomuzikologija, tape-loop kultura/elektronika i elektro-akustika, fri-džez itd.) u isto vreme razmišljajući o poziciji u kojoj se sada nalazi i kao autor i konzument .
Predivna Quintet verzija koja otvara album je u isto vreme i iritirajuća u izolovanim, produženim i kontrolisanim visokofrekventnim tonovima. Guitar solo je, kao refleksivno-meditativna tema, više omaž višeslojnim delima Torua Takemitsua i Masayukija Takayanagija nego Colemanu. Prvi Trio je plod timskog rada i izmeštanja Otoma u ravan razmišljanja o zadatku postavljenom pred kolaboratora, a ne frontmena, što opet ne znači da čitav proces nije navođen i pažljivo integrisan u osnovnu melodiju – uprkos zvučnim baražima koji kao da svakog časa prete da će se oteti kontroli i rastočiti kompoziciju. Sledeći Trio stav ove šestodelne svite je slava predivne perkusivnosti iskaza dovedene do krajnjih granica.
Otomov cilj nikad nije bio da opusti slusaoca. Drugi Guitar Solo donosi ekstremno produžene distorzirane tonove, koje testiraju izdržljivost i najverziranijeg uha; drugi Quintet je toliko je zahtevan u svom upornom i nametljivom cijuku sinusnih talasa, i podseća na buku koju proizvodi kesa usisivača kad se prepuni i popusti na 2-3 mesta, pa se kroz surov kontrast prepliće s prelepim deonicama kvinteta.
Iako se standardima bavio još devedesetih, u prethodnoj deceniji Yoshihideovog rada obrade postaju postaju poligon samorefleksije i samoaktuacije, gde je element burleske gotovo u potpunosti zamenjen ironičnim. Predani i požrtvovani slušaoci su najbolji kompozitori.
Otomo Yoshihide – električna i akustična gitara
Hiroaki Muzutani – bas, kalimba (1, 3, 4, 6)
Yasuhiro Yoshigaki – bubnjevi, udaraljke (1, 3, 4, 6)
Sachiko M – sinusni talasi (sinewaves) (1, 6)
Jim O’Rourke – EMS sintisajzer (1, 6)
By 
Divna ploča, kakvu i očekujemo od Otomoa i ove ekipe. Nisam siguran šta Ornette Coleman misli o njoj, ali meni je ovo dobrodošla nova stranica u Otomovom muzičkom CV-u.
skoz se slažem, verovatno najbolji otomov rad još od "tails out". da sam ga ranije preslušao, sigurno bi mi uleteo u godišnji top 10, možda i top 5.
sve stoji sto ste napisali i vas dvojica i smiljanic, go otomo go!!!!
samo, ne znam zasto se (uopste i uvek)potencira to "testira slusaoca", "i naizdrzljiviji slusalac", "i najizverziranije uho", itd… nije ovde rec ni o fizickim pripremama ragbista, niti o askezi religioznih frikova (kushnja, ovo-ono), niti se estetski dozivljaj i reper estetickog prosudjivanja meri time ko duze izdrzi da slusa cd a da mu ne eksplodiraju jaja…
jbg, otkud znam, ali nije ni nuzno ni intrinsicno svojstvo gitare kao instrumenta (ili bilo kog instrumenta) da se svira kao sto to rade klepton ili ne-znam-ni-ja ko od tih matorih (satro bluz)smaraca…. gitara apsolutno moze da se svira i na nacin na koji to radi otomo, ribo, bejli, takanajagi, frit, etc a da to ne zahteva teorijsku apologezu… nije valjda da to nismo ukapirali u 2011-oj? nije valjda da sve mora ispocetka, ko 40-tih sa bepop-om i solistima? :)))))))))))
naravno, problem je kanonizacije i estetske standardizacije, kada je rec o vrednovanju i gradaciji, sta je svirka a sta smaranje… recimo, ja smatram da je klepton dosadan i uzasan na gitari, da je svira skroz pogresno…. a da je ribo najbolji gitarista ikada…!!!
recimo
;))))))))
"teorijska apologeza" će biti neophodna dokle god otomo nastupa pred stostruko manjim auditorijumom nego klepton 🙂 i to ne zato što je muzika sa manjim brojem obožavatelja manje vredna, već iz novinarsko-metodološkog razloga – obraćamo se auditorijumu za koji u svakom trenutku pretpostavljamo (i priželjkujemo) da ga ne čine samo otomovi fanovi i prekaljeni avangardisti, već i oni koji bi mogli da prihvate ovu muziku sa drugačijih estetskih pozicija. ako pretpostavimo da će ovaj tekst čitati na pr. ljubitelji ECM produkcije ili mejnstrim bapa, bilo bi apsurdno tretirati sinusne talase kao svakodnevnu stvar u džezu, kako bismo pravednički insistirali na istorijskoj potvrđenosti otomovih metoda.
pošto sam ja ubacio u tekst sporne termine, da pojasnim -"testiranje", "verziranost", "izdržljivost" i slični izrazi ovde su upotrebljeni kao deskriptivno, a ne vrednosno određenje – uostalom, kroz tekst se može uočiti naklonost ka otomovoj muzici, i da mu se ne zamera na učestalim fidbekovima i sinusnim talasima. na kraju krajeva, i meni je ribot omiljeni gitarista, a otomo je tu negde u vrhu…
hey j.,
apsolutno mi je jasno da je txt afirmativan…;)))to sa komentom je bila neka vrsta retorickog pitanja ili slovenske antiteze… nije bilo vama direktno upuceno, ali kul je obrazlozenje, "prekaljeni avangardisti" i to… ooxoxxoxoxo well done!!!
pozdr! ;))))
Ovaj gornji snimak – kao da na momente citira Zlatka Manojlovica 'Jednoj ženi', tj. zvuči mi kao onaj serijal gde se parodiraju razni gitaristi 😀
"Sinusni talasi" stvarno zvuči gadno kad se kaže na srpskom. Mislim da je i netačno, tj. da bi ispravno bilo sinusoidni talasi, ali čak i ako grešim, ružno, bre. Na engleskom "sine wave" zvuči mnogo bolje. Naravno, radi se o "čistim" tonovima čiji oblik talasa ima izgled sinusoide, tj. crteža sinusne funkcije. Razlog što se ovo naglašava je što je sinusna funkcija praktično jedina talasna funkcija u fizici koja zadržava isti oblik kada joj se doda druga sinusna funkcija iste frekvencije i bilo koje faze. Ovo sinusoidnim tonovima daje jedinstvena akustička svojstva, pored toga što je "čist" sinusoidni ton jedan od najčistijih zvukova koji postoje, u njemu nema harmonika. Ovo objašnjava zašto su se Sachiko, Otomo, Toshimaru Nakamura, Tau Sugimoto i drugi toliko opseli njima poslednjih deceniju i kusur – prilično zen koncept.
e ljudi, upravo citam knjigu Vladana Radovanovica "Muzika i elektroakusticka muzika" fantasticna je!(besplatna reklama)
aj sad dodaj u reklamu ko je izdavač i gde ima da se kupi 🙂
"Muzika i elektroakustička muzika" Vladana Radovanovica:
http://www.ikzs.com/index.php?stranica=opis&knjiga=363
i jos jedna odlicna knjiga
Izvan muzičkog dela. Performativna praksa Satija,Kejdza,Fluksusa,La Monta Janga i Dzona Zorna" Bojane Cvejic:
http://www.ikzs.com/index.php?stranica=opis&knjiga=194
nabavio obe, radovanovic je soma i po, bojana cv. je oko soma…
ima po svim gradskim knjizh. koje i inache valjaju izdanja zorana stojanovica (beopolis, a.belic kod kolarca, itd)…
pozzz
' "Sinusni talasi" stvarno zvuči gadno kad se kaže na srpskom. '
ali, ne zvuči li jezik koji nema svoju terminologiju – smiješno?