Joe Lovano: Kako prodreti u „nepoznato”

Kada se Joe Lovano pojavio na dogovorenom intervjuu koji sam radio za Pančevački džez festival, prvo što je nakon stiska ruke uradio bilo je da pohvali moju Blue Note majicu. A ja, kao da sam samo to čekao, uzvratio sam mu sa: “Please Joe, this is yesterday’s news, I need an ECM shirt now“. Aludirao sam na to da je, i pored nedvosmislenih asocijacija s legendarnom američkom izdavačkom kućom, saksofonista u zadnjih nekoliko godina mnogo više okrenut ka kultnoj nemačkoj etiketi.

(Bolan) sudar različitih svetova

U skladu s tim i Lovanov svirački izraz u skladu sa okruženjem dobija drugačije konture od onih za koje ga prosečni džez konzument vezuje. Kao jedan od najprepoznatljivijih saksofonista svoje generacije, ono što ga je uvek krasilo bili su bogat i širok ton, fluidnost izraza, ritmičnost i bezgrešan osećaj za svingovanje. I upravo ovo poslednje mi se učinilo potpuno out-of-place (da ne kažem neumesno) na koncertu, koji je Lovano u društvu trija Marcina Wasilewskog odsvirao u okviru prošlogodišnjeg Beogradskog džez festivala. Učinio mi se taj clash toliko dramatičnim, da sam na momente pomislio čak i na generalnu nepomirljivost američke i evropske džez estetike.

Koncert koji je usledio posle godinu dana, svega dvadesetak kilometara dalje, u istoj postavci zvučao je međutim skoro potpuno drugačije. Sa saksofonistom koji je postao integralni deo ovog kvarteta, shvatio sam da je njegova svirka te večeri bio samo još jedan (ovaj put veoma uspešan) pokušaj izmeštanja svojih trenutnih impulsa unutar muzike koju to veče izvodi i stvara sa specifičnim ljudima. Drugim rečima, njegova intuicija iskusnog vrhunskog muzičara je to veče funkcionisala mnogo bolje.

Iskreno, bez prevelikih očekivanja od pančevačke svirke, sa realnom dozom skepse da ću prisustvovati sličnom neuspehu kao i godinu dana ranije (intervju se odvijao pre koncerta), bio sam slobodan da ga upitam za eventualne različite pristupe u svirci kada svira u različitim muzičkim situacijama:

“Ne sviram ništa drugačije kada sviram s Jakobom Broom nego što to radim sa Marcinovim bendom, Hankom Jonesom, Elvinom Jonesom ili McCoyem Tynerom. Ne radi se o stilu, već o osećaju, soundu, ritmu…  Oduvek sam težio muzičkom okruženju u kojem možeš da budeš ono što jesi. Sve je u ljudima s kojima sviraš i odnosu s njima. Ja sam od onih muzičara koji puštaju muziku da diše unutar onoga što pokušavam da odsviram“.

Ne vežbam da bih to što sam navežbao preslikao na moju svirku, bez obzira kakva je muzika u pitanju. Moji soloi su vođeni okruženjem u kome sviram. Poštujem neke muzičare koji vežbaju tačno ono što će kasnije svirati, ima tu sjajnih virtuoza, ali pitanje je – kako ćeš da iskoristiš to što si uvežbao da prodreš u “nepoznato“? Kao što je Wayne Shorter rekao: “How do you reherse the unknown?“. Moraš da ga proživiš…“

Once Around the Room

Kada smo kod Jakoba Broa, danskog gitariste i kompozitora, on i Lovano su početkom novembra, naravno za ECM, objavili izvrstan album Once Around the Room. U pitanju je omaž legendarnom bubnjaru Paulu Motianu s kojim oba muzičara imaju jake veze. Dok je Jakob Bro svoj debi na ECM etiketi imao 2006. na Motianovom albumu Garden of Eden (a ovaj ga smatrao omiljenim muzičarem mlađe generacije), Lovano je sa prekidima, u uzbudljivom triju s bubnjarem i gitaristom Billom Frisellom, svirao skoro tri decenije. Ako primetimo da je Jakob Bro, sa svojim autohtonim pogledom na instrument i više nego dostojan naslednik Frisellove filozofije, shvatamo da ovo izuzetno kompetentna postavka da se oda počast Motianu.

Ovaj album je sastavljen od Lovanovih i Broovih originalnih kompozicija, dve kolektivne improvizacije i novog aranžmana Motianove dramatične „Drum Music“. Ovo je istovremeno i savršen momenat da se osvrnemo na Lovanov doprinos na nizu izuzetnih, ako ne i, barem za format džez trija, revolucionarnih, albuma koje je trio Motian/Lovano/Frisell snimio tokom 80-ih godina prošlog veka, počevši sa upravo ECM izdanjem Psalm. Nedvojbeno pod uticajem samog Motiana, koji je u ranom dobu odlučio da pojam držanja ritma u džezu izvrne naopačke, Lovanova svirka je na ovim albumima impresionistički vođena, harmonski slobodnija i ritmički nesputanija. A baš takva je i na kolektivnoj improvizaciji “Sound Creation“ s albuma Once Around the Room, koja savršeno oslikava Motianovo uzbuđenje prema spontanosti unutar ansambla.

Dodatni stimulans, za koji se Lovano potpuno otvorio i pretočio ga u potpuni trijumf na ovoj ploči, bila je svakako pomenuta saradnja s jednim od najautentičnijih i kreativnijih evropskih bendova – Marcin Wasilewski trijom. Uticaj impresionizma velikana poljskog džeza se prosto razliva zahvaljujući kombinaciji dugačkih nota, dinamičkog opsega i slobodne rasviranosti.  Znajući da je bio i jedan od organizatora memorijalnog koncerta u Bruklinu ove godine posvećenog Tomaszu Stanku, pitao sam ga za njegove veze s čuvenom poljskom džez scenom:

“Na mojoj prvoj evropskoj turneji s big bendom Woodyja Hermanna, koji i sam vuče poljske korene, svirao sam na varšavskom festivalu Jazz Jamboree gde sam imao sreću da džemujem sa fantastičnim lokalnim muzičarima.  Svi su bili u tom momentu zagledani u budućnost, ali i dalje utemeljeni u tradiciji. Jedan od njih je bio i Tomasz Stanko, koji nas je do kraja sve inspirisao svojom strastvenošću i idejom da na svom instrumentu i svojoj muzici bude samo on.“

Sviđala vam se ili ne Lovanova svirka i njegovi angažmani u ponekad naoko neprirodnim postavkama, jedna stvar se nakon ove kratke analize nameće – saksofonista u sve projekte ulazi čista srca, nošen ničim drugim do emocijom i željom da prodre u to famozno “nepoznato“ u potrazi za iskustvom koje će ga kao muzičara, a možda i čoveka, oplemeniti.