Jasna Jovićević: 10 albuma koji su mi promenili život

“Možda i mogu da se foliram kod mnogih drugih stvari, ali kad sviram – nikad“, jasno nam daje do znanja na početku našeg razgovora Jasna Jovićević, subotička muzičarka i kompozitorka hrabrog i beskompromisnog izraza. Njen i dalje aktuelni album Sounding Solitude trijumfalno spaja njena intrigantna muzička rešenja s najličnijim unutrašnjim preispitivanjima i, usudićemo se reći, predstavlja trenutni vrhunac njenog muzičkog i spiritualnog puta.

“Lako je meni kad mi je Muzika oduvek bila safe place – utočište od granica pojavnosti, vezanosti i iluzija. Možda mi je zato uvek i bila čudna podela na žanrove, pravce, forme i linearne kanone. Često sam se u životu selila i tako svedočila načinima kreiranja i čitanja ličnog i muzičkog identiteta; nestalnost, promene, ograničenja stereotipom, očekivanja, prilagođavanja… zato su dobre ove srednje godine, život se sve jasnije pretvara u filmsko platno koje posmatram udobno ušuškana, dok muzika rastvara gustinu na kakvoću iskustva.“

Pre nego što se upustimo u muzičko i spiritualno putovanje koje nam je Jasna priredila svojim osvrtom na muzičke trenutke koji su joj promenili, ali i diktirali život, zadržali smo je još malo u sadašnjem trenutku i upitali je šta je ono čime se trenutno bavi i kakvo mesto muzika ima u trenutnom momentu njenog bitisanja.

“Jasna Jovićević Quinary je možda najbliži omažu svoj ovoj muzici o kojoj ću ovde pričati. U poslednje vreme je to projekat, muzika i ljudi sa kojima se osećam dobro. Za par nedelja branim naučnu doktorsku disertaciju na temu položaja instrumentalistkinja u transdisciplinarnim praksama džeza i tiho planiram koncerte za sledeću godinu. Za koji dan izlazi album prvenac trija ANJALI gde sviram sa sjajnim Elisabeth Harnik i Annette Giesriegl. Puno sam svirala u poslednjih godinu-dve sa svojih nekoliko autorskih projekata i, iskreno, radujem se odmoru koji sam sebi poklonila u sledećih nekoliko meseci. Vreme je da malo utihnem i slušam.“

Uglavnom odbija da navodi uzore koji su direktno uticali na njeno muziciranje i komponovanje i smatra da je njihov uticaj mahom podsvestan, a da na njenu muzičku personu najviše utiču zapravo raznorodni nemuzički elementi. Zbog ovakvog intuitivnog pristupa sviranju i komponovanju njenu je muziku teško podvesti pod ijednu žanrovsku odrednicu.

“Često me svrstavaju u avangardu. Ne smeta mi to. Zapravo, tek kada sam postala označena tako, počela sam promišljenije da istražujem i tu liniju. Na primer, kada je Bojan Jović napisao sjajan osvrt na album Jovićević/Miklós/Wójcinski trija, uporedio me je sa Albertom Aylerom, upućujući mi na taj način pozitivnu kritiku. Odmah sam otišla na Youtube da proverim ko je to. I kad ono… stvarno liči i stvarno je kompliment! Mnogo je uticaja na ono što radim, možda najmanje muzičkih. Postoji samo jedno Biće koje smatram svojim muzičkim uzorom, uzvišenim učiteljem, čarobnjakom, otelovljenjem Svesnosti: Wayne Shorter. Malo je reći da mi je njegova muzika promenila život; malo je reći da je njegova, i da je to muzika.

Naravno, moj muzički ukus i izraz su se decenijama gradili kroz uticaj mnogih. Sa dedinih ploča starog američkog soula, koje sam do iznemoglosti slušala sama u nedostatku socijalne inteligencije desetogodišnjakinje, lako sam se prešaltala na, pre svega, vokalni džez. Mamila me je kontradiktorna introvertnost saksofonskih soloa i sounda u euforičnim evergreen šlagerima 50ih i 60ih. Niža muzička škola na flauti mi sa druge strane ni blizu nije dala takav povod i želju za još.“

1. Candy Dulfer & David A. Stewart – Lilly Was Here (1989). Onda je došla Ona 1989. sa pesmom „Lilly Was Here“. Mnogi se pitaju zašto se zalažem za afirmaciju žena u džezu: da nije bilo Candy Dulfer, ne bih svirala saksofon. U blještavom sjaju pop muzike i MTV-a (koji je bio primarni izvor nove muzike i trenda za mene), zlatne ere Princea, Eurythmicsa, Georgea Michaela, Michaela Jacksona i Madonne, ovaj spot me je nepovratno katapultirao u osećaj prihvaćenosti i odobravanja da smem da budem. Kako ona dobro svira, kako slasno, ukusno, primamljivo, vešto, kako dobro artikulisan frazir, kako ta pentatonika groova… Tek mnogo kasnije sam shvatila da su žene bile tu sve vreme, od početka, ali ja nisam znala za njih, niko mi nije rekao da ja to mogu. Ova pesma me je usmerila ka instrumentalnom džezu i sviranju saksofona, tihom ličnom mestu koje je postalo neka vrsta  zaštitnićenog staništa.

2. Jamiroquai – Emergency on Planet Earth (1993). Dok sam svaki dan putovala 40 minuta autobusom do gimnazije u Budimpešti, prostranost mog utočišta se širila uz pomoć vokmena i loših sunđerastih slušalica. Acid jazz je harao od Rusa tek oslobođenim gradom, a ja sam se naslađivala spektakularnim albumima grupe Jamiroquai. Pevušila sam napamet sve instrumentalne deonice, posebno bas linije… pa duvači, back vokali… a Jay Kay je bio taj koji je promenio poimanje pop ili džez muzike… ne znam tačno razliku. Mislim da sam Emergency on Planet Earth slušala barem godinu dana dva puta dnevno, obe strane, sve dok nije izašao The Return of The Space Cowboy. I taj sam slušala još godinu-dve, čupala kosu u prvim redovima na koncertima. Fan u pravom smislu te reči.

3. Naná Vasconcelos – Africadeus (1973). Ubrzo sam se na kratko preselila u Grac, a odatle otputovala na godinu dana u Brazil, tačnije u Recife. To je onaj najistureniji deo obale ispod Amazona, iznad Salvadora, tad je imao oko 5 miliona stanovnika – šareni karnevali, rasizam, macumba – crna magija, muzika svih nijansi, široko shvatanje morala, deca koja prvo proplešu pa tek onda prohodaju. Kao devetnaestogodišnjakinja koja je iz bunta ostala sama tu da živi, neustrašivo sam grabila iskustva svih vrsta. Sa društvom sam posle ponoći završila u nekom opskurnom drake queen baru (njima je to uobičajeno bilo kao nama pivnica), jer su hteli da mi predstave njihovog legendarnog lokalnog muzičara koji će mi se sigurno dopasti. Do detalja pamtim momenat dok ulazimo u slabo osvetljeni klub i mesto predviđeno za binu u narandžestim nijansama šarenih krpara i platna, tipično jeftino improvizovana scenografija. Tu sedi On, miran i prisutan, držeći u rukama berimbau kao neki mistik svoj amulet koji jednim zamahom leči sve prisutne: Naná Vasconcelos. Solo koncert je trajao skoro dva sata, ali mene je uradio forever. Osim uzvišenog duhovnog iskustva, možda sam po prvi put čula nameru umetnika u jednom tonu, sveobuhvatnu snagu minimalizma i transcedentalni efekat oscinata. Nikada pre nisam osetila toliko jaku političku ideju i saosećanje prema zajednici na tako jednostavan, zvukom pomalo škrt način. Ovaj album nema rok trajanja:

4. Dresch Quartet – Gondolatok a régiekről (1990). Po povratku u Budimpeštu ništa nije bilo isto, a peštanski džezeri su prašili svuda i stalno. Imala sam tu privilegiju da svedočim revoluciji, renesansi i prvom talasu oslobodilačkog kreativnog naleta s početka 90ih. Iako Mađari, kao ni Poljaci, dugo nisu putovali ili bili javno uključeni u zapadnjačke muzičke trendove, komunizam im je zasigurao marginalan prostor koji je zapravo bio i više nego plodno zemljište za kreiranje autentičnog stila u džezu. Avangarda nastala kroz kuraž i revolt je bilo ono što me je obrnulo 180 stepeni dok sam slušala tenor Drescha Mihálya. Nisam kupovala njegove albume, ne znam pokazati prstom ni na jedno izdanje, ali sam išla za njim svuda, čula ga barem 100 puta uživo. Šta je to bilo, odakle je on vadio te fraze? Kao da mu je Bartók šaputao melodiju na desno uvo, a Coltrane metodu kojom to da artikuliše na levo. A on ih nije poslušao, nego je svima u inat tako snažno duvao i tako silno voleo muziku. Svi su zbog njega počeli sa sviraju tárogató, i Lovano i Liebman… Nema mu ravnog ni danas. Prolazio je, i danas prolazi, kroz različite faze, ova je jedna od mojih omiljenih:

5. Nancy Wilson & Cannonball Adderley – Nancy Wilson/Cannonball Adderley (1962). Očigledno sam se uvek poigravala sa suprotnostima između struktuiranog i popularnog s jedne strane, i apstraktno-stihijskog s druge. Uvek razigrani Cannonball Adderley mi je olakšao ulaz na veliku kapiju mejnstrima kroz koju je dozvoljeno proći samo ako pristaneš na pravila igre. Nije to samo slatki sound i prepoznatljivi frazir koji su ga izdvajali od svih ostalih, niti virtuoznost, preciznost i promišljenost, već smisao za humor pun ljubavi i poniznosti prema muzici. Naravno da uvek Kind of Blue i sve solaže sva tri duvača, ali je Nancy Wilson/Cannonball Adderley album zbog kojeg sam pristala na formu jer sam najzad razumela moć detalja u zadatim okvirima. Ovo je jedan od onih albuma za koje ne treba posebno raspoloženje da bih ga slušala, on je domaći, porodica je.

6. Kenny Garrett- Triology (1995). „Franc List“ džez akademija u Budimpešti je protekla u znaku pravila, okvira, tradicionalnog džeza, Omnibook bukvara i džez policije. Džez tradicija se zasniva na učenju kroz kopiranje i imitiranje „velikih“, nisam imala ništa protiv, iako nikada do kraja nisam razumela zašto. Potajno sam slušala Kennyja Garetta i Joshuau Redmana. Iskreno, vežbala sam ono što se tražilo, ali me smaralo da gledam unazad, volela sam šta se dešavalo u savremenom džezu. Dok su svi na akademiji stručno analizirali harmonske progresije i upper structure approach, mene je vozio Brazil, groove, savremena big band muzika i avangarda, sve u isto vreme. Kenny Garretta sam slušala uživo puno puta, a kad sam bila u Njujorku 2005, presedela sam 5 dana njegove rezidencije u klubu „Iridium“ bez da sam trepnula. Ah, najbolji sound na altu ikada.

Otišla sam u Njujork, ne zadugo u Toronto, gde sam i ostala skoro pet godina i tu magistrirala. Ali pre toga, nakon prve posete Kanadi i pripreme za odlazak, u razmaku od možda samo nekoliko meseci, desila su mi se dva sledeća albuma za koje pouzdano mogu reći da su imali najveći uticaj na mene. I to ne samo kao muzičarku, nego na postojanje, suštinu, svrhu i poimanje. Kasnije se ispostavilo da su oboje iz istog „legla“. Tu je moj početak i kraj. Znam da zvuči dramatično, ali epiphany verovatno i jeste osvešćivanje jednog trena kao preseka, od kojeg se računa ono pre, i ono posle toga.

7. Joni Mitchell – Blue (1971). Pitam se i danas zašto sam tako kasno čula za Joni Mitchell. Mislim se, barem da sam je slušala kao mlađa, bolje bih razumela sebe, ne bih se trošila na nesigurnost tako dugo. Postoje hiljade stranica studija o tome zašto je ona najveća inovatorka i kantautorka, kako je svojim iskrivljenim hvatovima na gitari promenila i nadogradila muziku, a zvonkim vokalom otvorila novo poglavlje džez pevanja. Nije ona ni džez ni hipi, nije ni slikarka ni muzičarka, nije ni skandalozna ni krhka, ona je meni Shakti, ako je Shorter Shiva. Dugo sam slušala albume Travelogue i , svakako, Mingus, ali jedino je Blue izvrnuo moju kožu naopačke i od tada ne hodam isto. Svaki ton na ovom albumu je triger za po jedan nervni završetak u mom telu. Prvi put sam ga čula dok sam gostovala na rezidenciji u umetničkom rezortu Banff Centar, Rocky Mountains, na -25 stepeni Celzijusa, dok su mi srne lizale led sa prozora šumske kolibe. Imala sam full ugođaj.

8.  Wayne Shorter Quartet – Alegria (2003). Čini mi se da bih mogla ceo život samo o ovom albumu da pričam, ali sada kada treba da ispišem naslov, najradije bih nečujno izgovorila ime albuma i kreatora, kao neko tajno učenje koje se prenosi šapatom na uvo. Na parkingu ispred zgrade u autu, na drndavom CD plejeru sam prvi put čula njegov sopran. Prvi ton, samo jedan ton je bio dovoljan. Sećam se da sam zaustavila plejer posle prvog tona i briznula u plač. Nisam ni znala ko svira, drugar mi doneo CD da čujem. Uobraženo je reći, znam, ali meni je taj album dovoljan, ma da ništa drugo ne slušam više. Sve sve je tu.

Mnogi se neće složiti da je Shorterov kvartet ( Danilo Perez, Brian Blade i John Patitucci) sa kojima je svirao poslednjih petnaestak godina njegov masterpiece. Meni je upravo to. Kolokvijalno mi je pričati o savršenstvu instrumentacije, kompozicije, interakcije i zajedništva, sazvučja i soloa…to je sve samo nus produkt onoga šta On predstavlja. Jeste li gledali onaj dokumentarac o njemu kada su ga pitali kako bi on svirao povezivanje sa kosmosom, kako on čuje kosmos? Znala sam tačno, čula sam već taj ton… Samo jedan ton mu je trebao da materijalizuje pravu prirodu uma. Sveprisutni, blagonakloni, darežljivi, razigran i mudri Wayne Shorter.

.

9. Wayne Shorter Quartet – Beyond the Sound Barrier (2005). Ako je Alegria bio uvodna praksa, onda je Beyond the Sound Barrier bio album samo za bliske učenike, iako je osvojio Grammy i sve ostalo. Kao kada spoznaš neke velike istine koje najčešće ne nose dobre vesti, komfor i veselje, pa bi u nekim momentima najradije sve zaboravio i vratio se na „normalno“, ali u isto vreme treperiš od uzbuđenja zbog istine o nepoznatom. Tako je mene ovaj album poveo na put bez povratka. Razara, kida pa sastavlja, miluje pa te odalami, vrti kao ringišpil kroz čistilište, kakva elegancija i uzvišenost, kakvo savršenstvo izraza i mogućih ishoda pojavnog. Nakon ovog albuma sam morala ponovo da učim kako da budem…. ako uopšte.

10. David Lang – “Just (After Song of Songs)“ sa Youth Original Soundtrack albuma (2014). Volim minimalizam, volim jednostavnost, iako volim i haos. Jednostavnost je dobra, potrebna mi je isto koliko i kompleksnost. Isto je to. Šta više. Muzikom reći sa malo, suzdržano, spokojno, sofisticirano, zapravo daje nepreglednu dubinu. Oduševljavaju me kompozicije koje povezuju dimenzije i šire prostranstva naizgled jednostavnim formama, to je vrhunska praksa. Ostavila sam je za kraj, jer je hronološki stigla nakon svih ovih katarzičnih momenata, taman na vreme da me umiri i nauči kako da ukrotim i usmerim lutalicu.