Harris Eisenstadt – Canada Day (Clean Feed)

Harris Eisenstadt je aktivan na severnoameričkoj džez sceni već desetak godina, i za to vreme izdao je osam studijskih albuma pod svojim imenom, uz pregršt pratećih rola na tuđim izdanjima. Ipak, o ovom talentovanom muzičaru, koga je kompoziciji učio legendarni trubač Wadada Leo Smith, do pre par godina se veoma malo znalo čak i krugovima posvećenih ljubitelja improvizovanog zvuka. Proboj ka nešto širem auditorijumu stiže pre par godina s prelaskom u tabor izdavačke kuće Clean Feed, a Eisenstadtovo kreativno sazrevanje biva sve upadljivije.

Album Canada Day predstavlja ozbiljan iskorak ovog bubnjara ka elitnom rangu savremene džez scene, i to onog ogranka rezervisanog za najmaštovitije kompozitore i aranžere. Ne samo što Eisenstadta neće zanimati da se svirački razmeće pred auditorijumom, već na to neće primoravati ni svoj ansambl, sačinjen od pouzdanih improvizatora Mata Baudera na saksofonu, Nate Wooleyja na trubi, vibrafoniste Chrisa Dingmana i basiste Eivinda Opsvika. Skroman kakav jeste, u javnim nastupima će rado isticati da je najjače adute pokupio od Leo Smitha, dok za svoj poslednji album kaže da je posveta („love-letter“) Miles Davisovom kvintetu iz druge polovine šezdesetih.

No, ako je već Eisenstadt skroman, recenzent nije dužan da mu povlađuje. Na momente će se zaista čuti uticaj Waynea Shortera i prizvuk Milesovih radova iz kasnih šezdesetih (na primer u hladnom, ogoljenom uvodu u Keep Casting Rods), ali retki momenti odsvirani u tom duhu biće tek polazna tačka za samostalno muzičko putovanje. Kategeeper zvuči kao da ju je napisao Dave Douglas – „produženu“ osnovnu temu s unisonim duvačkim deonicama lomi nekoliko karakterističnih brejkova, a jedna od retkih pravolinijskih numera, And When To Come Back, lako se mogla naći i na ovogodišnjoj ploči Denisa Gonzáleza i Faruk Z. Baya Hymn For Tomasz Stanko.

Ove reference ne treba shvatiti kao pokušaj osporavanja Eisenstadtove originalnosti i kompozitorske mašte, već pre kao niz ličnih asocijacija na autore koji su vašem recenzentu jako dragi. A poslednja u nizu tih asocijacija biće na još jednog mladog Kanađanina, uzdanicu Dave Douglasove etikete Greenleaf – Michaela Batesa. Naročito u raskošnim, poletnim numerama Halifax i After an Outdor Bath. Dvojici zemljaka, koji se bore za mesto na njujorškoj sceni, zajedničko je to što prave jako strukturirane, ali istovremeno i prilično nepredvidive kompozicije. U tome će bitnu ulogu igrati ne samo aranžmani, već i način na koji ovi bendlideri tretiraju solističke partiture.

Trubačka sola Nate Wooleyja na momente će se više zasnivati na poigravanjima s teksturom zvuka nego na harmonskim vratolomijama, često uz pomoć raznih prigušivača ili „nemarnog“ propuštanja vazduha pri napadu na ton. Sličnim „trikovima“ će se služiti i Bauder na saksofonu, pa neće biti nikakvo čudo ako od ovog dvojca, umesto rasplamsanih sola, s vremena na vreme dobijemo jedan jedini ton koji se proteže i leluja kroz čitav takt. Međutim, Bauder će biti sposoban i da ispuni vazduh veoma bogatim, masivnim zvukom svog instrumenta, i dinamičnim solima u stilu Chrisa Pottera ili Donny McCaslina. U prednjoj liniji jedina malo slabija tačka je vibrafonista Chris Dingman, koji se više ističe građenjem atmosfere nego upečatljivim instrumentalnim deonicama.

Canada Day je veoma kompleksan album, za koji će važiti onaj stari dobri džezerski kliše da se sa svakim novim slušanjem otkriva sve više skrivenih slojeva kompozicija, te da će strpljivi slušalac biti bogato nagrađen. A na ovakav stereotip bi svaki muzičar ili žanr trebalo da bude veoma ponosan.

Harris Eisenstadt – bubnjevi, kompozicije

Matt Bauder – tenor saksofon

Nate Wooley – truba

Chris Dingman – vibrafon

Eivind Opsvik – kontrabas