Bojan Đorđević: U slavu totalne muzike

Davne 1996. godine, za vreme međunarodnih sankcija protiv Jugoslavije, u redakciji za kulturu Radija B92 osnovan je Prvi festival Nove muzike. Dragan Ilić, danas „TV Manijak“, tada samo novinar, i Bojan Đorđević, autor kultne emisije Pomen crvenom patuljku, imali su ideju da se u integralnoj formi – sa festivalske platforme – publici u Srbiji detaljnije predstave improvizovana i eksperimentalna muzika, te savremeni džez, alternativni rok i world music. Baza je postavljena u kulturnom centru Rex u Jevreskoj ulici, kolektiv Škart uradio je vizuelni identitet, a kao nom de guerre izabrano je ime Ring Ring. Sve ostalo je čudesna istorija. Dvadeset i pet godina kasnije, i više od trista dvadeset koncerata i nekoliko stotina muzičara koji su protutnjali binama Ring Ringa, razgovaramo sa Bojanom Đorđevićem, direktorom festivala, o prošlosti i budućnosti, sećanjima i aktuelnom trenutku.

Šta je prva asocijacija koja ti pada na pamet kada pomisliš na Ring Ring?

Maj, Reks, pogled s balkona Reksa na muzičare i publiku, uzbuđenje I prepuštanje muzici na kraju.

Šta ti je najveća inspiracija prilikom organizovanja koncerata i festivala?

Uživanje u sjajnim koncertima, susreti i razgovori sa kreativnim ljudima, omogućavanje domaćim umetnicima da naprave nešto novo i otvore neka nova vrata.

Katalog učesnika Ring Ringa više je nego impresivan. Teško da u Evropi postoji festival sličnog profila koji bi mogao da mu parira. Koji koncerti su ti ostali u specijalnom sećanju?

Ne bih se složio da ne postoji festival sličnog profila u Evropi, možda pre ne postoji u ovako finansijski skromnoj zemlji. Ali, opet „Skopje Jazz Festival“ kao najsvetliji svetionik na Balkanu stoji već 40 godina, sa ultradobrim programom. Da ne pominjem “Music unlimited”, “Moers”, “Konfrontationen”, “Meteo”,… ili da pomenem samo najsvežije primere dugovečnih festivala ili naš bratski festival u Cerknu.

Da se vratim na pitanje – ima ih mnogo, pa ću nabrojati nekoliko, koji ne moraju biti najbolji ili najznačajniji, ali su ostavili, po nečemu, poseban pečat, pri čemu ću sigurno nešto izostaviti. Koncert japanskog mega sastava Ground Zero, na njihovoj poslednjoj turneji je bio po mnogo čemu fantastičan i nešto čega se beogradska publika i dalje seća. Mnogo se stvari te 1997. skockalo u pravo vreme, bend je bio fenomenalno usviran i raspoložen, a publika neverovatno brojna i znatiželjna. Godine 2000. je festival bio izmešten u Dom omladine Beograda, ali i pored spektakla koji je priredio Kimmo Pohjonen (publika je povodom 10 godina festivala izabrala baš njegov koncert kao najbolji), poseban pečat nosi premijera “Last Balkan Tango” projekta Borisa Kovača, koji je kasnije izveden širom sveta preko 250 puta, a album sa tom muzikom je prodat u preko desethiljada kopija. No, najverovatniji je bio poslednji koncert festivala, koji je bio smešten u malu salu DOB-a, na kojem su se po prvi put na bini sreli domaći muzičari Miloš Matić, Boris Kovač, Robert Roža, Srđan Muc, Nemanja Aćimović, Goran Nikolić sa vrhunskim strancima Otomo Yoshihide, Sachiko M, Vladimir Volkov, Toshimaru Nakamura. Ne samo da je gužva bila neverovatna za Ring Ring pojmove, nego su inspiracija i entuzijazam muzičara izbrisali sve granice između svetski poznatih faca i naših, između vrhunskih improvizatora i onih kojima to nije muzički blisko.

Kad je nekome Pere Ubu najomiljeniji bend, jasno je da je dolazak mrguda Dejvida Tomasa bio neviđen doživljaj, bez obzira što sam ih više puta gledao. I pored toga što im EML sintisajzer nije stigao, već je ostao zaglavljen na aerodromu gde su presedali, pomoć je nesebično pružio Tomas Ankersmit i žurka je bila nezaboravna. Još jedan takav rok koncert za pamćenje je bio nastup sastava The Ex 4 godine kasnije. Kada su u programu za 2009. najavljeni The Necks, poznavaoci su očekivali da ćemo čuti fenomenalan koncert sa čime se ništa neće moći da meri. No, i pored očekivano fenomenalnog nastupa ovog trija, meni su bili potpuno fascinantni francuzi Hubbub, kao i neverovatni trio koji su činili Antonelo Salis, Hamid Drejk i Paolo Anđeli, koji su se spustili na pod Reksa, a publika je ispunila salu i skoro sedela muzičarima u krilu.

Različite sale su bile domaćini pojedinim koncertima festivala, a u Kolarcu su 2012 Atomic, po meni, odsvirali najbolji koncert na festivalu ikada. Iste godine, veče pred izbore su publiku u Reksu bukvalno oduvali Trio Sonore (Brotzman, Vandermark i Gustafson). Zbog poplava i dana žalosti, deo programa nismo mogli da ostvarimo u maju, ali smo zato, tokom jeseni čuli sjajne koncerte, a Chicago Sextet Ingerbrigt Haker Flatena u Studiju 6 možete i danas pogledati na YT kanalu RTSa.

I tako dođosmo do selidbe u SKC, gde su u jednoj večeri 2018. nastupili prvo Marina Džukljev i Aron Porteleki, a zatim Ken Vandermark i Pol Nilssen Lav. Kakvo magično veče improvizovane muzike!!! Marina i Aron su kasnije objavili kao CD snimak sa koncerta, a deo tog snimka će se naći i na kompilacijskom Cdu “Ring Ring – 25 godina sa domaćim autorima”, koji će do kraja godine objaviti Multimedia Music. Na prethodnom festivalu, 2019, po meni nije bilo manje dobrog koncerta, ali je Svetlana Spajić, inače od domaćih najčešće zastupljana na binama festivala, sa svojim Metamorphic Orchestrom.

Fri džez, Improvizovana i eksperimentalna muzika neotuđiv su deo tvog života bar četiri decenije, od vremena Studenta, domaće i strane publicistike, preko radija i Pomena crvenom patuljku i Disco 3000, do organizovanja najrazličitijih koncerata i festivala. Kako ti se danas čini ova scena, da li vidiš neke konstante, određene pomake, postoje li i ovde trendovi?

Odgovor na ovo pitanje bi zahtevao posebnu knjigu, ako govorimo o svetskoj sceni. Trendovi svakako postoje, mada se time ne rukovodim prilikom selekcije, a scena je živa i intenzivna. Kad je domaća scena u pitanju, situacija, bez obzira na neuslove mi se čini boljom nego što je bila pre pet godina. Neke nove inicijative su tu, novi ljudi, ali i friški umetnici, koje ćemo tek otkrivati tokom sledećih godina. Ono što je važno je razvoj scene u različitim sredinama. Kao što su “Ring Ring”, “Interzone” u Novom Sadu i “Jazz, improvizovana muzika…” u Kanjiži, a nešto kasnije serija “Improstor” i “Improve” značajno doprineli razvoju lokalne scene, tako će i nove inicijative otvoriti uši i oči nekoj novoj publici, ali i napraviti prostor za kreativne muzičare.

Punih 25 godina si selektor Ring Ringa, devet godina Todo Mundo festivala, koji su ključni kriterijumi prilikom pravljenja programa? Takođe, čime se sve rukovodiš prilikom sastavljanja novog izdanja festivala, tj. koliko si beskompromisan? Da li se oslanjaš isključivo na sopstveni ukus ili prihvataš sugestije u vidu mišljenja kolega selektora, muzičara, praćenja programa drugih festivala, te osvrta stručne javnosti, različitih periodika ili ponuda izdavačkih kuća? 

Praviti program je divan i zahtevan zadatak, naročito kad ste sebi postavili lestvicu visoko tokom više od 20 godina organizovanja festivala. Najlakše bi bilo reći da je ključni kriterijum kvalitet, ali odgovor na ovo pitanje ne može biti jednoznačan. Program festivala kroji mnogo makaza, ali jedan krojač. Jednostavno, ponekad, koliko god cenili nekog umetnika ili grupu, ne možete ih pozivati svake  godine. Naravno žanrovska raspoređenost je neophodna – Ring Ring od samih početaka nije bio festival samo jednog podžanra ili žanra, već je mreža bacana široko, bez obzira kako to neupućenima može izgledati. Svakako uticaj na programiranje ima i to ko je u vreme festivala slobodan, ko je u Evropi ili negde još bliže, kao i finansijske mogućnosti ili nemogućnosti. Ono što je obavezno je da u programu budu zastupljeni domaći umetnici i da oni nemaju status showcase-a, već su ravnopravni sa stranim majstorima.

Prilikom promišljanja programa, moj “ukus” dolazi negde kod drugog kruga selekcije. U prvom osluškujem ponude kako onih koji su već bili na festivalu, tako i novih, “neotkrivenih”, alii pratim šta se i ko svira na drugim festivalima, kod ljudi kojima verujem, ali svakako oslušnem i preporuke nekolicine domaćih pažljivih slušalaca čijem “ukusu” verujem. Izdavačke kuće su ovde manje bitne, mada mi je uvek drago kad dobijem novi album, bez obzira da li je od samih muzičara, agenata ili izdavača. Treba imati u vidu, da svaki susret sa nekim ko se bavi organizacijom sličnih programa vodi  razgovore u pravcu ko je koga doveo, šta je ko zanimljivo čuo, o kakvim se ljudima radi.

Beskompromisnost – to tako lepo zvuči, ali to je nemoguće ostvariti u programiranju festivala. Beskompromisnost ovde se izražava u stavu da festival treba da se održava.

Širom Evrope primećuje se trend ako ne osipanja, a ono sigurno stagnacije broja posetilaca na koncertima fri-džeza, improvizovane i eksperimentalne muzike. S jedne strane, postoji teza da je ovo muzika „šezdeset osmaša“ i da oni s pravom decenijama nose scenu. S druge, globalno gledano, kao da postoji komunikacijski šum u kontaktu sa mlađim generacijama, a koje – paradoksalno – oberučke prihvataju takvu muziku ako joj samo nekako bivaju izloženi. Na koji način je moguće sistemsko podmlađivanje publike, kao jedine održive strategije za budućnost?

Smanjenje publike je normalna posledica pandemije, ali i starenja publike, što nije sulučaj samo sa eksperimentalnom muzikom ili fri-džezom. Na drugim mestima i u drugim žanrovima se to još više vidi. No, svakako da nam je mlađa publika neophodna, naročito u zemlji gde ta mlada publika masovno odlazi iz zemlje. Ne bih se složio sa stavom da je ovo muzika „šezdeset osmaša“, jer ta generacija je već doživela smenu generacija, sad dominiraju neki mlađi, ali ipak muzičari srednje generacije. To što su do skora na scenama dominirali Brotzmann, Frith, Lovens i drugi, i što i dalje odsviraju sjajne koncerte, ne znači da dominiraju. Već odavno ne! Sistemsko podmlađivanje, to lepo zvuči, ali mislim da ni zemlje sa bogatijom i raznovrsnijom scenom nemaju dobar odgovor na to pitanje. Mogućnost promena je srž ove muzike, ali čini mi se da će se naš hod van institucija nastaviti, a suština je uključivanje mlađih generacija, naročito entuzijasta u sve delove procesa. Kako? Na to odgovor ne tražimo godinama samo mi. U Srbiji je to pitanje još komplikovanije, mladi ljudi su bili uključeni u aktivnosti vezane za festival, ali su napustili zemlju. Čini mi se, da nisu, njihov zarazni entuzijazam bi dao dodatne dobre vibracije i privukao ljude njihove generacije. No, ne možemo im ništa prigovoriti. Mada, nadam se da će uskoro mlađe generacije pokazati da je to tako samo iz današnje perspektive, a da se u pozadini kuva nešto kreativno.

Gotovo je nemoguće zamisliti, i ne samo u Srbiji, da festivali poput Ring Ringa – koji poslovično ne privlače veliki broj ljudi – mogu da opstanu bez podrške domaćih i stranih institucija. Uz određene zagrade, ova relacija je decenijama prilično dobro funkcionisala. Međutim, poslednjih godina, svet se nalazi u permanentnom vandrednom stanju, od ekonomske krize do pandemije kojoj se trenutno ne vidi kraj. Sve ovo utiče na zaokret prilikom kreiranja kulturnih politika i gotovo da se sva kultura, relativno prema ekonomskim mogućnostima zemalja, tretira isključivo kroz prizmu masovne kulture. Posledica toga je sve manje (finansijskog) razumevanja za mikrokoncepte. Kako obezbediti sigurnu budućnost festivala u novonastalim okolnostima?

Sviđa mi se koncepcija pitanja na koje je nemoguće dati odgovor pun nade. Borba koju vodimo je vrlo slična onome kroz šta je Jazzin prolazio, baziran na entuzijazmu urednika i saradnika. Samo što Ring Ring uspeva na razne načine da preživi nešto duže. Možda zbog toga što nisu presečene sve niti kulturne politike koja podržava to što nazivaš “mikrokonceptima”. Još uvek, srećom u institucijama postoje ljudi koji misle da se vredi boriti i opstaju tamo, iako često sa gorčinom u stomaku. Radiiti u institucijama je uvek bio veliki kompromis, na koji nisu svi spremni. Samo zamislite komisiju koja odlučuje o finansijkoj podršci festivalima, koliko oni paradajza treba da prime, koliko štucaju jer ih svi spominju. Po dobrom ili lošem. Nisu oni krivi što je sistem loše postavljen i prostor za manevar je mikroskopski. Zato je njihova odgovornost još i veća, a obraz mora biti čist.

Ova muzika koju mi toliko volimo i mislimo da nema bolje, samo je deo jedne velike scene i podrška joj je neophodna. Ali kad imate ovakvu medijsku ponudu vezanu za muziku koja nije ultra komercijalna, teško je očekivati da će sistem biti potpuno drugačiji. Promene su neophodne, ali to smo znali i kad je festival počeo svoj život, a znamo i danas.

Festivali poput Ring Ringa (i Kanjiže, između ostalih), pored edukovanja i emancipacije publike i kritike, doveli su, u gotovo čudesnim uslovima, do artikulacije jedne potpuno nove muzičke scene u Srbiji. Ako ništa drugo, time su ispunjeni uslovi za intervenciju nacionalnih institucija i suptilniji medijski tretman, koji je, trenutno, automatizovan i rigidan. Da li bi se, eventualno, većim angažmanom medija nešto promenilo i vidiš li tu prostor za manevar i eventualno prolaz ka širem auditorijumu. Da li te omasovljavanje publike kao koncept uopšte zanima?

Kao što sam već naveo gore, domaća scena, nakon uspona i padova, ponovo je u uzletu. Podrška institucija bi bila dragocena, ali je i na umetnicima i nama koji se bavimo organizacijom da kroz postojeće konkurse (nacionalne i evropske) ostvarimo svoje ciljeve. Jedan od zamajaca promena bi bili mediji, ali već sam rekao, to izgleda kao utopija. Svakako, pored privatnih online radio stanica, jedino je Radio Beograd 3 otvoren za drugačiju muziku, pa je logično da tu kucamo na otvorena vrata. Ali, mediji nisu samo elektronski, već moraju biti i pisani uključeni u to. Dakle, još Jazzina, da se povrati taj duh pisanja, čitanja, diskusije. Čini mi se da je pisanje vrlo slaba karika i da se na tome mora raditi.

Opšte je poznato da je Ring Ring – i to ne jednom – služio kao programski vodič većim, komercijalnim festivalima, recimo, poput Beogradskog džez festivala, koji sad već poslovično, doduše uvek sa par godina zakašnjenja, preuzima muzičare koju su prvo nastupali kod vas. Dakle, koju ulogu ima Ring Ring u kulturnoj ponudi Srbije, i po čemu se on suštinski razlikuje od masovnijih, a programski donekle sličnih festivala?

Bojim se da ljudi koji vode BDžF često nisu svesni da je tako nešto već bilo na Ring Ringu, ali je normalno da jedan festival pozove nekoga, pa isti taj bude poznvan na druge festivale. Nije ovo takmičenje, ali je realno i zdravo da mi probijamo barijere, otvaramo prostor i uvodimo nove autore i bendove. Time što “veliki” festivali par godina kasnije otvaraju vratima nekim od heroja Ring Ring festivala je dodatni plus i rasterećenje za nas – sad u sledećih par godina nema potrebe da na festival zovemo Martina Kihena, Fish in Oil, Dragon’s Fuel… Ostavljaju nam prostora da zovemo mlade, nove autore.

Da li postoji neka realna, a neostvarena želja u vidu gostovanja? Takođe, ako bi se za trenutak prepustili sanjarenju, na primer, kada finansije ili vremenska ravan ne bi predstavljale problem, koga bi voleo da vidiš na bini Ring Ringa?

Često se jedem što ne možemo na festival da dovedemo neki od sastava koji u isto vreme nastupaju na festivalu u Cerknu, u Sloveniji, ali se takvi koncerti, na kraju najčešće ostvare. Ima mnogo muzičara koje bih rado video na festivalu, ali srećom ima ih toliko da neke sigurno nikad nećemo dovesti u Beograd. Ako ne bi bilo ograničenja, onda su to svakako Lindzi Kuper i njen sastav Oh! Moscow, ili Art Bears, koji doduše nisu nikad ni nastupali, i svakako This Heat i Sun Ra Arkestra. Od bendova koje sam imao prilike da gledam, japanski After Dinner.

Koga bi mogao svake godine iznova da gledaš i slušaš na Ring Ringu?

Ha, svakako Tijanu Stanković, Marinu Džukljev i Acu Škorića, od domaćih, a Paolo Anđelija, The Ex, Kena Vandermarka, Franca Haucingera i Ivu Bitovu, od stranaca.

Na kraju, da li postoji neko ili nešto, a bez čega ne bi mogao da zamisliš Ring Ring?

Kad smo mogli da izvedemo Ring Ring bez Reksa dve godine, rekao bih da možemo sve. Svakako nemoguć je Ring Ring bez stresa, ali na kraju, apsolutno je nemoguć bez uživanja u inovativnoj muzici.