BJF (2) : Kornelije Kovač “Fusnota 7+”, Charlie Haden Quartet West

Mesto: Dom Sindikata, Beograd / Datum: 29.10.2010. / Foto: Ivana Čutura

Krajnje je vreme da se selektori programa okanu ideje o reaktiviranju (polu)penzionisanih veterana domaće scene, nikako to ne izlazi na dobro. Prošlogodišnji nastup Marković-Gut Sexteta protekao je po principu „tresla se gora, rodio se miš“, jer jasno se videlo da muzičari u bendu nisu u formi kakvu zahteva nastup na festivalu. Kornelije Kovač je pokušao da pokrije vlastite nedostatke okupivši mlade muzičare, ali ni to nije prošlo ništa bolje. U čemu je sada bio problem?

Pošto smo već krenuli putem narodnih izreka, zaključimo: „Ne tovi se prase pred božić“. To jest, ne pravi se ozbiljan bend tako što se muzičari skupe na par meseci i spreme materijal za jednokratnu upotrebu. Ozbiljni bendovi rade zajedno ne mesecima, već godinama. Ili su makar u toliko dobroj formi, ili se dobro poznaju, pa im novi materijal ne predstavlja nikakav problem.

Poznato nam je da Kornelije Kovač poslednjih par decenija ne svira na redovnoj bazi ni sa jednim ansamblom. Sjajni bubnjar Igor Malešević je ostavio značajan trag u Vasil Hadžimanov Bendu, ali ga je put naveo (čitaj: pare) do Cece, Marakane, i niza drugih tezgi. Goran i Dejan Antović (klavijature, bas) svirali su sa Kornelijovom ćerkom Aleksandrom, Kristijan Mlačak i Strahinja Banović su punokrvni džezeri, a tu se negde umetnuo i akademac Vuk Parđovski na električnoj gitari. Dakle, jedan veteran u diskutabilnoj sviračkoj formi i nikad šarenija mlada ekipa, koja ranije nije svirala zajedno.

Sve što ne valja čuli smo već u prvoj novoj kompoziciji Kornelija Kovača, pod nazivom Norveške impresije. Ne radi se toliko o sviračkoj zarđalosti koliko o upadljivom autorskom lutanju: od kolektivne svirke, do solo partitura na klaviru, pa prelazak u električne vode uz etno-upadice duvača…nazire se Kovačeva namera da napravi kompleksnu kompoziciju dostojnu njegove reputacije legende domaće pop i rok muzike, ali za tako nešto je potrebno non-stop biti u stvaralačkom procesu. Ovako smo dobili tek grubu skicu za neke hipotetičke buduće radove, koji verovatno nikad neće biti realizovani.

Ništa bolji nisu bili ni novi aranžmani starih pesama. Niti su bili naročito džezirani (kako  bismo očekivali zbog konteksta), niti su muzičari bili posebno nadahnuti. Preovladavao je utisak sveopšte stegnutosti, upravo zbog već pomenutog kratkog roka za pripremu. Najradosnije je delovao Malešević, no njegovi su bubnjevi u zvučnoj slici bili toliko pojačani da su, tokom većeg dela koncerta, potpuno ugušili ostatak benda. Mlačkova sola na saksofonu jedva da su se čula, a ni Kornelijev klavir nije bogzna kako bolje prošao kod tonca.

U numeri Anna F videli smo devojčicu Tamaru Milošević u ulozi pevačice. Šarm i pristojnu interpretaciju joj ne možemo osporiti, ali otkuda uopšte ona na džez festivalu? Evo i odgovora: polaznica je škole pevanja „Beogradski glas“, koju drži Aleksandra Kovač. Zgodna prilika za promociju porodičnog biznisa… „Šlag na tortu“ je stavila već pomenuta Kornelijeva ćerka, van svakog konteksta umetnuvši i autorski materijal (pesma U Mojoj Sobi) u očev performans.

Dodajmo i da se Kovač opredelio mahom za najmanje ubedljiv repertoar iz svoje bogate karijere – niz mlakih radova od osamdesetih na ovamo (s izuzetkom Jedne žene), koje bi teško spasili i uzbudljiviji aranžmani. Sveukupno, nastup za zaborav i gotovo izvesnu titulu najlošijeg koncerta na ovogodišnjem BJF-u.

Koncert Charlieja Hadena bio je sušta suprotnost u svakom pogledu. Elegancija, suptilnost, mera, virtuoznost, emocija….sve je bilo toliko savršeno da ne znam odakle bih počeo sa sipanjem hvalospeva.

Puna dvorana Doma Sindikata dočekala je legendu s ljubavlju i toplim višeminutnim aplauzima. Basista se odužio prisećanjem na svoj dolazak u Beograd pre skoro četrdeset godina (s bendom Ornettea Colemana), te anegdotama o muzičarima s kojima je tada radio i ispijanju šljivovice. Lepe reči je potom odmenila još lepša muzika…

Današnji Charlie Haden nije avanturista poput Waynea Shortera. Putujući s legendarnim Quartet Westom (gde je Larenca Marablea na bubnjevima odmenio Rodney Green), on jednostavno svira ono što voli i ume, bez ikakve napetosti i poriva za dokazivanjem. A kada imate uz sebe gotovo podjednako iskusnu i rasterećenu grupu vrhunskih muzičara, stiču se svi preduslovi za nezaboravan koncert.

Školska je to svirka u kojoj se smenjuju osnovne teme i sola ravnomerno raspoređena među četvoricom muzičara, samo što na bini nisu bili učenici već profesori – svi do jednog!

Autorskim materijalom benda dominirao je saksofonista Ernie Watts. I prošle godine je ovaj veteran bio najsvetlija tačka u nastupu Kurta Ellinga na Kolarcu, a sada se našao u još prirodnijem okruženju, gde je njegov istančani senzibilitet lakše došao do izražaja.

Svaki Wattsov ton je na mestu, intonacija perfektna, osećaj za melodiju i dramaturgiju sola neprevaziđen, a nije se libio ni da preovlađujući sentimentalni ugođaj začini odlascima na ivicu falseta i diskretnim nagoveštajima fri-svirke. Kada je na sredini koncerta odsvirao višeminutni solo bez pratnje benda, desio se jedan od onih magičnih trenutaka koji satima odzvanjaju u glavi, a ostaju u sećanju godinama.

Još jedan antologijski momenat je započeo sentimentalnim prisećanjem na pesmu nastalu davne 1957. godine…Lonely Woman!!! Jednu od najlepših džez melodija ikada izvešće čovek koji je učestvovao u njenom stvaranju! Haden otvara svirajući bas potpuno isto kao na verziji s Ornette Colemanovog antologijskog izdanja The Shape Of Jazz To Come, i momentalno me obuzima jeza po čitavom telu.

Za očekivati je bilo da temu iznese Ernie Watts (i to je radio fenomenalno), no apsolutni šampion ove verzije Lonely Woman bio je graciozni pijanista Alan Broadbent. Njegov solo trajao je dobrih sedam-osam minuta, ako ne i duže…pa još bez pratnje benda. I nijednog trenutka ne samo što nije bilo dosadno, već smo dobili neprerađenu esenciju džeza, porciju takve suptilnosti, emocionalnosti i dramatičnosti od koje može samo da zastane dah. Jedna kap po basovima levom rukom, pa meandriranje s obe, pa red poigravanja s tananim tonovima na ivici tišine.

A na bis – Miles Davisova i Bill Evansova Blue In Green! Možete li zamisliti bilo koju današnju džez postavu koja bi bolje od Quartet Westa odsvirala ovu pesmu? Niko mi ne pada na pamet. Ovoga puta, zabriljirao je sam Haden sa svojim toplim tonom na kontrabasu. Zanimljivo je u tim trenucima bilo posmatrati bubnjara Rodneya Greena, koji je jedva dodirujući činelu palicama davao osoben šmek čitavom doživljaju… dokazujući po ko zna koji put da ne morate odsvirati hiljadu tonova kako biste se uvukli u srca ljubitelja dobre muzike.

Kada je Shorter prethodne večeri završio svoj nastup bio sam siguran da se radi o koncertu godine, a sada bih dodao da mu je sjajni Charlie Haden bio gotovo rame uz rame. Organizatori BJF-a su ove godine napravili toliko dobar odabir iz ponude inostranih džez veterana, da mi preostaje samo da se duboko naklonim i zahvalim na onome što smo videli u prethodna dva dana.