koncerti

21.03.2016.

artacts ’16: Teatar zvuka

Festival u idiličnom austrijskom planinskom gradu Sankt Johann u Tirolu bio je svojevrsna ogledna tačka, i prezentacija načina na koji se svi učesnici u ovom avangardnom kolu bore protiv učaurenosti vlastitog diskursa, ali i elitističke samodovoljnosti

Mesto: Sankt Johann in Tirol, Austrija / Datum: 10-13. mart 2016. / Foto: Monika Husar / Video: Jazzin Tv

 

DSC02940

Hamid Drake

 

Jedan od lajt-motiva “festivalskih” tekstova na Jazzinu je i večito pitanje zašto smo se opredelili baš za taj događaj o kome pišemo. Ponovimo još jednom ono što je dobro poznato, ali nije zgorega podsetiti se radi krajnje poente: širom Evrope održava se na (bukvalno) stotine odličnih džez festivala, na koje hrle najistaknutiji svetski muzičari sa svih meridijana. Iako sa ekonomske tačke gledišta zvuči paradoksalno, za avangardiste su prve decenije 21. veka „zlatno koncertno doba“. Njihovi koncerti se ne mogu isplatiti od prodaje (uglavnom) jeftinih karata, no budžetsko i projektno finansiranje ovakvih događaja doživljava renesansu. Organizatori festivala alternativne kulture (u najširem smislu) nesumnjivo su sve veštiji u umrežavanju i praćenju zaista brojnih konkursa Evropske unije, dok je u bogatim evropskim zemljama poput Nemačke ili Austrije dovoljno nakačiti se na budžetsku slavinu u okviru grada ili regiona, kojima nije problem da iskeširaju koju desetinu hiljada evra za nekoliko „opskurnih“ izvođača. Koji nama fanovima život znače!

Ovakva situacija, dakako, stimuliše i brojne turneje i saradnje muzičara (eno nam Hamida Drakea i Matsa Gustafssona maltene na svakom poštenom festivalu!), kako iskusnijih i priznatih, tako i mlađih koji prave prve korake na sceni. I dok sve to na prvi pogled stvara bogatstvo ponude i koncertni raj za fanove, suočavamo se i sa drugom stranom medalje, koja je uporediva sa odnosom globalne diskografske industrije i interneta: sve je postalo tako dostupno, i sve je teže u moru hiperprodukcije prepoznati kvalitet, odabrati pravu stvar, ne gubiti vreme na plivanje kroz more pesama i albuma ne bi li se pronašlo nešto što će nas istinski ushititi.  Ako nam je devedesetih i ranih dvehiljaditih Ring Ring festival (ili Interzone, Kanjiža…) bio prozor u svet avangarde, kada smo balavili na bilo kakvu avangardn istupanje, neobično korišćenje instrumenata i odudaranje od konvencija pop pesme ili džezerske „sendvič-improvizacije“ (tema-solo-tema), kao nikada ranije postaje bitno i razdvojiti žito od kukolja, avangardno rutinerstvo i šlepanje o „konvencije improvizacije“ (tužan, ali istinit paradoks) od autentičnih, inspirativnih inovatora i improvizatora.

Kucnuo je čas da se retorički zapitamo –  čemu ovaj lament i kakve sve to veze ima sa artacts festivalom u idiličnom planinskom gradiću Sankt Johannu u Tirolu? Zašto smo tamo otišli? Sa stanovišta srpskog festivalskog putnika, koji obično čeka do leta ne bi li uopšte razmišljao o odmoru, već i “preuranjeni” termin je dobrodošao da prekine tradicionalnu zimsku koncertnu sušu. S druge strane, austrijska koncertna scena je toliko fantastično razvijena, a artacts je otprilike najbolji festival u (široj) okolini koji se održava u ovo vreme, pa je to bila dobitna kombinacija.

Gledajući koncerte, i naknadno razmišljajući o mogućim uglovima pisanja o ovoj manifestaciji, a da nije puko nabrajanje kako je ko svirao („ a onda je Mats Gustafsson zarežao na baritonu kako samo on ume, pa je Eve Risser oduševila delikatnim korišćenjem pedala i efekata prepariranog klavira….“), zavrtela mi se u glavi sledeća misao – i sami organizatori festivala i muzičari, kao da su postali (bolno) svesni konteksta improvizovane muzike danas, te činjenice da je prosečni austrijski (ili napredni evropski) posetilac ovakvih festivala maltene sve video i čuo i da ne može više ništa da ga iznenadi. A svakako ne puka devijacija sviračkih tehnika, duvački falseti, preparirani klaviri, i slično. Festival artacts, jedan u nizu odličnih austrijskih festivala posvećenih džezu i improvizovanoj muzici, bio je svojevrsna ogledna tačka i prezentacija načina na koji se svi učesnici u ovom avangardnom kolu suočavaju sa opasnim izazovom samodovoljnosti, pripadnosti krugu iz koga se retko traži izlaz.

 

DSC03001

 

Sound cabs

 

Verovatno “najsporedniji” od svih programa na festivalu ujedno je bio i konceptualno najzanimljiviji, dovodeći do krajnje tačke toliko priželjkivanu intimu i neposrednost između izvođača i publike. Ideja i realizacija je sledeća: na glavnom gradskom trgu nalazi se mala drvena kućica, “zvučna kabina” , u kojoj će festivalski izvođači, u popodnevnim časovima, svirati trominutne solo improvizacije za jednog čoveka! Vi dođete malo ranije, prijavite se organizatoru koji upiše vaš termin u tabelu, nacrtate se u dogovoreno vreme i za 2e po osobi imate potpuno privatan mini-koncert. Fantastično!

U praksi je to delovalo za nijansu drugačije, pa su zbog velikog interesovanja i malog broja termina prihvatane i grupe od po dvoje-troje ljudi. Tokom sat vremena, jedan muzičar odsvira 6-7 “koncerata”, pa ga odmeni sledeći, i tako dalje.  Prvog “Sound cabs” dana nam se zalomio trubač Thomas Berghammer: svi smo bili uzbuđeni i pomalo zbunjeni situacijom, dvoje Srba i jedna Austrijanka u minijaturnoj drvenoj kabini sa muzičarem. Thomas razbija tremu ćaskanjem – pita nas odakle smo, a kada čuje odgovor, konstatuje kako je bio na Paliću i kako mu se svidelo, ali ga je zbunilo što jezero nije za kupanje. Nakon par minuta dohvata se trube i prigušivača, te se opredeljuje za delikatne luis-armstrongovske vinjete, dakako distorzirane i sa odgovarajućim avangardističkim devijacijama u intonaciji. Sledi aplauz, razdragani osmesi i još malo ćaskanja, pa uleće sledeća tura.

Sutradan nas je dočekao ni manje ni više no legendarni poljski saksofonista, Mikolaj Trzaska! U full opremi, sportskoj zimskoj jakni i sa kapom na glavi. Sušta suprotnost Berghammeru – ništa ćaskanje i druženje, već nakon kurtoaznog pozdrava zažmuri, pa raspaljuje jednu “fri žestinu” iz sve snage – zvuči opako na petoparcu! Posle koncerta je veseo i prilično raspoložen; otkrio nam je i malu tajnu, da je zamolio organizatora da mu kucne na vrata posle tri minuta. Valjda jer sam neće moći da se tek tako suzdrži u okviru zadatog termina, niti će da primeti kako je vreme brzo prohujalo… Naravno, njegova improvizacija je trajala duplo duže od dogovorenog.

Jedno veliko „bravo“ za organizatora!

 

Peter Gannushkin

 

Premda je postavka džez fotografija „zicer“ za prateći program, čemu smo svedoci i na svim domaćim džez festivalima koji nisu smislili ništa pametnije, artacts festival se dosetio da napravi priličnu ekskluzivu i dovede Petera Gannushkina, njujorškog fotografa koji poslednjih 15-ak godina revnosno fotka sve što vredi na tamošnjoj downtown sceni i objavljuje na sajtu https://downtownmusic.net . Dok sam u svojim formativnim džez godinama tek grebao po površini savremenog džeza, google me je stalno upućivao upravo na Gannushkina, to familijarno i lako pamtljivo ime koje sam dobro memorisao, i čije sam fotke pratio tokom čitavog niza godina. I eto ga u Austriji, uživo, sa postavkom fotki koja kombinuje samo jezgro njujorškog downtowna (recimo fotke iz Zornovog kultnog kluba „The Stone“) i fotografije s evropskih festivala, s akcentom na Austriju.

Ako bismo pokušali da uhvatimo neku „supstancu“ njegovih koncertnih fotki, nit koja je Gannushkinu prevashodno zanimljiva, to bi najpre bio nekakav „don’t give a fuck“ stav umetnika koji su se našli na fotkama – nepodnošljiva lakoća „boljenja uveta“ za sve osim muzike koja nastaje na licu mesta. Bilo da se radi o Matthewu Shippu koji za grandioznim koncertnim klavirom svira u naopako obučenoj majici (sa sve naborima i etiketom koja landara), umornom Peteru Brotzmannu sa oklembešenim saksom, The Thing uhvaćene u trenutku otpozdrava publici i spuštanja tenzije…

 

DSC02829

 

Glavni program i “kratki rezovi“

 

Centralni program festivala je po svojoj strukturi manje-više bio u okviru standardnih konvencija za festivale džeza i improvizovane muzike. Prijatna i dobro ozvučena sala kulturnog centra Alte Gerberei za 150-200 ljudi, četiri full-time koncerta po večeri, nekoliko “zvezda” programa i nekoliko manje afirmisanih sastava. Bonus program “koncerata iznenađenja” obuhvatio je i dva popodnevna duo koncerta na različitim lokacijama (šifra: Short Cuts u Saalfeldenu). No programska orijentacija, za razliku od Saalfeldena, teži odaljavanju od “modern-creative” džezerskih matrica, a više naginje “Konfrontationen” festivalu u Nickelsdorfu, stavljajući akcenat na “impro” i uslovno rečeno neočekivane saradnje u duo-trio-kvartet formacijama. Ukratko, sve je na muzičarima, njihovoj trenutnoj inspiraciji i sposobnosti da animiraju zahtevnu publiku. Način na koji su to radili tokom tri koncertna dana bio je i svojevrstan presek tendencija na savremenoj improvizatorskoj i avangardnoj džez sceni.

DSC03029Možda i najindikativniji su bili nastupi maestralne kontrabasistkinje Joëlle Léandre u nekoliko navrata, pa je ova veteranka evropske scene (ne)očekivano bila i prva zvezda festivala – barem po reakcijama oduševljene publike, uključujući i pisca ovih redova. Doduše, njen “redovan” festivalski nastup (Irene Kepl, Joëlle Léandre, Thomas Berghammer, Mark Holub) nije bio taj koji je toliko privukao pažnju, već upravo dva popodnevna dueta  – prvi sa Hamidom Drakeom, i drugi sa pijanistkinjom Elisabeth Harnik ( koja je i u triju Mikolaja Trzaske bila jedno od otkrovenja festivala).

Na stranu njen nesumnjiv improvizatorski autoritet, očekivani spiritualni uzlet u duetu sa Hamidom, maestralno baratanje gudalom i uzbudljive sviračke ideje – njena šarmantna teatralnost je barem podjednako bila zaslužna za široke radosne osmehe na licima u publici. Svaki Joellein pokret kao da kaže: “OK, znam da niste od juče i da ste sve ove standarne impro-gestikulacije i fazone videli sto puta.  Kapiram ja to. Hajde da se ne pravimo važni i da se malo našalimo na vlastiti račun!“.

Njen performans sasvim spontano demistificira elitizam avangardne klike, kroz vickaste komentare i ponašanja. Tako usred duet nastupa sa Hamidom pita organizatore stiže li na tonsku probu na vreme, i može li još malo da svira. Ili nam se „poveri“ kako nije lako svirati popodne…pa na kraju impro-komada nakašlje se i isplazi jezik kao da će baš tog trenutka da „odapne“ od napora, ili od nameštanja cvikera i kape u toku svirke, te položaja tela u odnosu na kontrabas, napravi čitavu muzičko-scensku improvizaciju, sa sve „revoltiranim“ bacanjem gudala na kraju. Autorefleksivna neformalnost koja pogađa pravo u metu – i u odnosu na pozu koju avangardni umetnik zauzima u sviračkom, i u performerskom smislu na bini. Ako ne verujete da impro publici treba i čašica opuštanja, dovoljno je bilo pogledati nastup dinamičnog sastava Elektro Guzzi / with Trombones, i kako „ozbiljnjaci“ uživaju uz maltene klasičan tehno odsviran na konvencionalnim instrumentima.

Drugu stranu teatralnog „novčića“ prikazao nam je još jedan sjajni muzičar, bubnjar Edward Perraud , koga se dobro sećamo i iz sastava Das Kapital (nastupali na BJF-u 2012. godine). U međuvremenu je ovaj virtuoz postao deo hvaljenog trija Eve Risser, koji je sada preimenovan u „En Corps“ po prvom albumu grupe, dajući značaj kolektivu ispred njegove nekada nominalne zvezde (postavu kompletira basista Benjamin Duboc). U svojim drečavo-crvenim cipeliškama, šarenoj košulji i sa fićfirićkom razbarušenom frizuricom deluje kao pravi šarlatan, komičar, pre nego ozbiljan muzičar – što on nesumnjivo jeste. No opet, Perraudovo povremeno prenaglašeno čarli-čaplinovsko ponašanje (zamahivao prethodno bačenom činelom ka Evi Risser, pravio „mošu“, što krajnje koncentrisanu pijanistkinju nije ni najmanje zabavilo) je suštinski u drugom planu u odnosu na ono što radi kao muzičar – razbacujući „bombe“ po činelama i dobošima, mahnito improvizujući, ne bi li devastirao delikatan post-avant-džezerski izraz iznikao iz The Necks šinjela. Na njegovoj liniji vizuelno-sviračke teatralnosti je delimično i stari znanac srpske publike Thomas Lehn sa svojim analogno-elektronskim sokoćalima, u interesantnoj postavci Thermal sa Johnom Butcherom na saksofonu i Andyjem Moorom na gitari.

 

DSC03274

 

Colin Stenson je, pak, postigao ono za šta bi mnogi muzičari prodali dušu đavolu, da se poslužimo bluzerskom mitologijom.  Zaista je originalan i kao kompozitor, i kao aranžer, izvođač, performer, a da u njegovom nastupu nema ničega tendenciozno zabavljačkog.  Njegov je nastup svedeno umetnički. Na bini je sam sa svojim saksofonima, u pantalonama i običnoj beloj majici, ne kliberi se i ne gestikulira dok svira. Ruku na srce, specifična priroda njegovog sviranja i instrumentarijum mu tako nešto i ne dopuštaju. Bas saksofon je takva grdosija koju je teško uopšte i držati u rukama, a kamoli svirati na Stetsonov način, bez predaha i uz veoma zahtevnu tehniku cirkularnog disanja tokom 15-20 minuta, koliko traje njegov prosečan koncertni komad.

Sve što se dešava tokom Stetsonovog nastupa je ništa manje nego impozantno: masivan zvuk saksofona, bezmalo antički-herojska figura u borbi sa tom strašnom nemani, transfer osećaja izuzetnog fizičkog napora, koji se dešava dok predivna muzika ispunjuje čitavu dvoranu jače, intenzivnije i emotivnije od čitavih big bendova. Kratak pozdrav i zahvalnica između pesama, uz nezaobilazno istezanje leđa, gutljaj vina ili vode, brisanje znoja sa lica uz jedan „uh“, uzdah olakšanja. Beše najstrožije zabranjeno da se prave video klipovi, budući da je Stetson odsvirao tri nova komada sa još nesnimljenog solo albuma – jedan standarni „teškaš“ sa vokalnim prožimanjima, jednu „vazdušastu“, lepršavu kompoziciju, i jednu bezmalo grind-core-metal „krljačinu“ sa dosta zanimljivih brejkova i manje klasičnih „stetsonovskih“ repetitivnih struktura. Hit na pomolu!

 

DSC03215

 

Ostatak programa je doneo niz više ili manje uspešnih kolaboracija, gde smo se sreli i sa ovde nedovoljno poznatom grčkom scenom (naročito je bio zanimljiv nastup „laptopiste“ Yannisa Kyriakidesa sa The Ex gitaristom Andyjem Moorom, u analogno-digitalnim improvizacijama na stare grčke narodne numere puštane sa računara), starim znancima avangardne publike (odlični Luc Ex u postavi sa Abom Baarsom, Hamidom Drakeom i Ingrid Laubrock, pa solidni  Mikolaj Trzaska, već pomenuti The Thermal…), uz još nekoliko kolaboracija u koje su bili uključeni austrijski muzičari (kompletan program ovde).

U takvom odnosu snaga,  i sa ovakvim festivalskim konceptom, Mats Gustafsson i The Thing su bili neka vrsta “revijalnog” koncerta – na samom kraju festivala, sa sklonjenim stolicama, u potpunoDSC03342 rokerskom ambijentu i sa isto takvim senzibilitetom benda. Sva trojica muzičara svoje kompozitorsko-aranžerske ambicije sada zadovoljavaju u drugim grupama (Paal Nilsen-Love ima svoj Large Unit, Ingebrigt Haker Flaten – Young Mothers, a Mats Gustafsson žari i pali sa Fire!Orchestra), pa im The Thing dođe kao nekakav izduvni ventil, gde “rokaju“ do mile volje bez preteranih artističkih tendencija, silovito, od srca. Njihov koncert je predvidiva, ali lekovita porcija čistog zadovoljstva i lepršave svirke, kakva je dobrodošla svakom festivalu bilo kakve muzike. Muzike kao takve!

Na kraju je ostao mali žal što smo ostali uskraćeni za još jedan prilično zanimljivo osmišljen koncertni nastup- The  Kids Improvisers Orchestra! OK, ni sama ideja „jazz for kids“ i sličnih inicijativa nije toliko nova, viđali smo to i po domaćim festivalima (od Inđije do Subotice), ali dovođenje te ideje do ekstrema, odnosno navikavanje klinaca na impro muziku od malih nogu i koncerta u tom duhu, činilo se jako zabavnim. Na kraju su nam organizatori s tugom preneli da nisu uspeli da skupe dovoljno interesenata, iako su prošle godine uspešno realizovali i taj program.

****

Jedan od lajt-motiva opuštenosti  između festivalskih nastupa bio je gledanje plakata i flajera za predstojeće koncerte u Sankt Johannu i drugim okolnim gradovima (ali i za sveže objavljeni program Jazz Cerkno festivala). Sve to je bilo propraćeno standardnim čemerno-tugaljivim uzdasima srpske delegacije (žal što tako nije kod nas) i (ne)realnim planovima za buduća putovanja (kao da imamo stotine dana odmora na poslu i plivamo u parama – neće da bude!). Pisac ovih redova bi se, ipak, potrudio da bude glas optimizma – iako Austrija nije baš najjeftinija destinacija, uz jedna kola i 3-4 čoveka troškovi puta se svode na razumnu meru (ni autobuska/vozna karta nije debakl), a većina obližnjih festivala nije ni previše skupa (čitav artacts, sa svojih 14 zvaničnih koncerata, cenio je festivalsku kartu 60e, iliti oko 4e po koncertu). Uz malo discipline u štednji i dobru organizaciju, ne mora se čekati do leta za prve festivalske planove, a možda će upravo neko od vaših favorita posetiti sledeći artacts u Austriji.

 

.

Tagovi: , , , , , , , ,



Jedan komentar "artacts ’16: Teatar zvuka"

  1. jelen каже:

    moguce da je „the thing“ predvidiv ali samo u varijanti da covek na njihovom certu zna da ce da napuni gace i da ce oblaporno da se valja u ekstazi kao prase … meni je sinoc bio 5-6 put da ih slusham i izrachunao sam da su mi jedan od par najomiljenijih bendova ikada… nekako sam u fazonu da ako su matorci imali „the stooges“, james chancea&skretnichare, „suicide“, capt beefhearta i mc5, ili sheppa, kolmena, ajlera, lowa, rajta i aoc,… mi danas imamo „the thing“… chisto, mocno, iz muda,…u glavu, u srce, u telo… nokaut!

    inache, dobar festival artact 😉

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.