By 
Mesto: Narodno pozorište, Užice / Datum: 25-27.5.2023 / Foto: Atila Sabo
Istorijat džeza u Užicu jeste oskudan i svako hronološko i analitičko bavljenje tom tematikom osuđeno je na baratanje tankim i upitnim zabeleškama. Ne libeći se korišćenja i mitova, užički liričar, novinar i publicista Zoran Jeremić je u svom eseju Dugo putovanje do Bazzuma, koji je predstavio poslednjeg dana festivala, uspeo da nametne temu kakvog-takvog džez kontinuiteta u ovoj varoši. A, ako je Tantalove muke u pronalaženju valjanih informacija i dokumentarnog materijala prilikom pripreme monografije čak i o instituciji kakav je Beogradski džez festival u svom – kao i uvek, nadahnutom – izlaganju apostrofirao njen autor Vojislav Pantić prvog dana Bazzuma, možemo samo pretpostaviti u kakvom se nebranom grožđu nalazio Jeremić.
Uvid u stanje na lokalnoj džez sceni smo imali već prvog dana kada su nastupili hor G.L.A.S. i sastavi Jazz Balance i Jazz Republic. Kada se tih dana znala povesti rasprava o kvalitetu užičke džez scene, dolazilo se na koncu uvek do jedinog valjanog sažetka: za početak, bitno je da postoji. No, nastup trija Jazz Balance gostovanjem mlade sugrađanke Sofije Ćirović dobio je neočekivani kvalitet. Izvodeći mahom džez standarde, a završivši uverljivo bossa nova klasikom “Chega de Saudade“ (koji je u odgovarajućoj verziji na engleskom jeziku posvetila rodnom gradu), studentkinja beogradskog FMU stavila je do znanja da joj pripada ravnopravno mesto u novoj struji talentovanih mladih pevačica na beogradskoj sceni poniklih u ovoj instituciji.
No, korektno vokalno izvođenje džez standarda, iako neophodno polazište, samo je početna tačka u potrazi za sopstvenim glasom. Njen nastup to veče u sali užičkog pozorišta jeste toplo i emotivno pozdravljen od sugrađana, ali je autora ovog teksta nanovo naveo na razmišljanje da li pevač/ica u taktovima i frazama koje nisu upisane u podsvesti, na jeziku koji nije maternji, može doći do vrhunskih umetničkih dometa, biti prirodan, artikulisan, dotaći dušu, imati one retke momente kada se zaustavlja igra prostora i vremena, a kreće muzički trans. I ako može, koliko je to težak put i koliko je proćerdano energije i talenta na pristup u kom se ne mogu ni izbliza dosegnuti oni umetnici sa prostora gde je ta muzika organska. Sofija će se za svoj put verovatno odlučiti veoma brzo.
Ovakve dileme mogle su biti lajt-motiv čak i tokom uvodnog koncerta drugog dana festivala, kada su na sceni Narodnog pozorišta nastupili već iskusni i etablirani džezeri. Slovenačko-italijanski pijanista Renato Chicco je, naime, kroz svojih deset godina sudelovanja na njujorškoj sceni uspeo da sasvim dobro uđe u suštinu muzike, čija suština leži u kulturi iz afroameričke tradicije. Njegova celovečernja posveta pijanistima i kompozitorima na čijim se delima i estetici bazira najbolja pijanistička tradicija američkog džeza je i najbolje pokriće za generalni cilj festivala koji, kako je navedeno, planira da neguje tzv. mainstream izraz. Svirajući autorsku, kao i muziku McCoya Tynera, Billyja Eckstinea i Cedara Waltona (čija verzija komada “Martha’s Prize“ je uspela da kondenzuje razne aspekte Chiccove klavirske persone, u prvom redu impresivnu locked hands tehniku) pijanista je sa svojim trijom (Miloš Čolović-bas, Dušan Ivanišević-bubnjevi) priredio, na zadovoljstvo prisutnih, prijatan i nepretenciozan koncert.
Saksofonista Jovan Maljoković se ni sa svojih 80 godina ne predaje. Štaviše, vitalan je i razigran kao i uvek. Opšteprihvaćen i u onoj nedžezerskoj Srbiji kao sinonim za džez, Maljoković je skoro u potpunosti ispunio dvoranu i razgalio je programom Na raskrsnici svetova – pitkom mešavinom džeza, popa, Kube i Srbije. Iako je te večeri ulogu basiste preuzeo regularni gitarista benda Goran Potić, krnji oktet je delovao raspoloženo, posebno bratski trubački duo Nemanje i Strahinje Banovića. Ako bismo motou festivala iz prethodnog pasusa dodali i proklamovani cillj da pomenuti mainstream “sačuva od upliva raznih komercijalnih podvarijanti“, opisani koncert bi verovatno došao u koliziju sa stremljenjima selektora. Jovi, međutim, nećemo ovom prilikom zamerati previše jer je kao takav teško zamenjiva figura u srpskom džezu.
Poslednje veče festivala otvorio je trombonista Nemanja Zlatarev sa svojim sastavom FunktastiCoalition. Potpuno beskrvnu fjužn svirku obojenu light fankom, koja se bez ikakvih uzbuđenja kreće unutar manirističkih odrednica žanra, Zlatarev je izveo u društvu (novog kolege iz RTS-ovog big benda) gitariste Jevrema Ćosića i trojice prekaljenih zanatlija beogradske scene – Aleksandra Miletića, Peđe Milanovića i Petra Radmilovića. Album Superimposed, koji je bio okosnica ovog nastupa, tako je predstavljen sa četiri godine zakašnjenja u odsustvu svih koji su ga snimali osim, naravno, samog Zlatareva. Ako je već doneta odluka da Bazzum ove godine dobije internacionalni karakter, prilično potentna domaća scena morala je biti predstavljena reprezentativnije.
Centralno mesto u najavama Bazzuma s pravom je pripalo američkim gostima. U svirci saksofoniste Stevea Carringtona i trubača Freddieja Hendrixa publika beogradskih klubova je imala već priliku da u par navrata uživa. Ipak, osobenost užičkog nastupa ogledala se u prisustvu jednog od najistaknutijih post-bop pijanista iz plejade tzv. mladih lavova džeza – Cyrusa Chestnuta.
Već od prvih taktova poletne uvodne numere jasno je da tapija na originalni i distinktivni feel i estetiku takvog izraza neupitno pripada onima koji su vodu zahvatali sa izvora. Carringtonu i Hendrixu jedino je bilo stalo da već ionako raspoloženoj užičkoj publici pruže čistu zabavu, prošaranu tek prstohvatom spiritualnosti. Tako u udarničkim stvarima kreću uvek krajnje intenzivno i bespoštedno; toliko, da bi se zahtevniji slušalac zapitao da li je dinamička nadgradnja i dalji vrhunac soloa uopšte moguć. Srećom su se dvojica muzičara uvek dočekivali na noge.
Cyrus Chestnut, s druge strane, svojim improvizacijama prilazi odmerenije – robusnu perkusivnu tehniku “umiruje“ svojim dubokim korenima u gospelu, soulu i tradicionalnim spritualima. U takvoj konstelaciji je atmosfera u užičkom pozorištu u momentima bluz i soul sevdaha – zahvaljujući spontanom afektiranju publike – znala da neočekivano zaliči na njuorleanske ceremonijale. Takav auditorijum zaslužio je nagradu u vidu, na bis izvedene, kratke ali visokooktanske verzije “Giant Steps“, a domaća ritam sekcija sastavljena od basiste Milana Nikolića i bubnjara Anđelka Stupara je više nego adekvatno odgovorila zahtevno postavljenim standardima.
Drugo izdanje Bazzuma održano je najviše zahvaljujući entuzijazmu lokalnog udruženja JazzEre koji je uspeo da iz privatnih i budžetskih resursa “izboksuje“ dovoljna sredstva za realizaciju festivala. Iako, sudeći po broju posetilaca finansijski uspešniji, a sada i internacionalnog karaktera, ostaje mali žal za odricanjem koncepta čijim smo se naznakama radovali prošle godine. U godini kada će Užice uživati status prestonice kulture Srbije, sasvim je izvesno da ćemo svedočiti i trećem izdanju festivala, koji će raspolagati osetno većim budžetom, nadajmo se, iskoriščenim na umetnički opravdan način.
By 
