Novosadski džez festival 2015: Standardni glasovi i glasovi za standard

Mesto: Srpsko narodno pozorište – Novi Sad, Srbija / Datum: 13-14. novembar 2015. / Foto: zvanična prezentacija Novosadskog džez festivala

Svake godine Novosadski džez festival budi među posetiocima džez koncerata osećaj zatvaranja sezone. Tome su doprineli i nešto hladniji dani u nerealno toplom novembru. Za ovo, 17. izdanje akcenat je stavljen na vokalne izvođače, kako se i navodi u prilično obimnom katalogu festivala. Sam pogled na imena koja se tamo spominju ukazuje na to da se iskoristila širina ustaljene programske šeme festivala. Ispratili smo poslednje dve trećine programa, pa vam prenosimo utiske.

Kada pitate klasičnog muzičara šta sluša u slobodno vreme, uobičajen odgovor je da se slušanje muzike ne može svrstati u slobodno vreme usled prirode posla. Ukoliko baš insistirate, možda ćete ga privoleti da vam kaže da je to džez. U tom ključu sam posmatrao i Mionu Bobić Deler. Ova klasična pianistkinja inače rado koketira sa džezom, a na početku koncerta nam je i predstavila njeno viđenje miksa klasike (u najširem smislu) i džeza. Pri tome je apsolutno zadržala manire i one pokrete desnom rukom između nota koji podsećaju na taktiranje. U celoj slici su jedino jarko crvene cipelice ukazivale na manje formalnu atmosferu. Nedugo zatim na sceni joj se pridružuje njena profesorka solo pevanja Carla Marcotulli i sa bašunastim glasom potpuno prevodi priču u Las Vegas okruženje. Izbor numera, kao i izvođenje samih numera, koncipirano je tako da se prođe kroz više stilova i da se pri tome pokažu vokalne sposobnosti same Carle. Od bluza, do recitacija, opere i kabarea… po meni najupečatljivije su bile pri izvođenju Brecht-Weillove „Surabaya Johnny“. Akcentovanje kabarea je definitivno okruženje gde se vidi najveći potencijal ovog dvojca.

East West European Jazz Orchestra Twins 2015 Dortmund-Novi Sad-Rostov na Donu je pun naziv projekta kojim se kroz bigbendovski pristup integrišu evropske kulture. Ovakve projekte sam uvek posmatrao kao sjajnu šansu za mlade muzičare da prođu kroz jednu fazu džeza koristeći motive narodne muzike kao most za lakši prolazak. Naravno, ima tu dosta i iskusnih muzičara. Norbert Gottschalk najavljen je kao najbolji vokal do kog su mogli doći, ali ne mogu reći da je baš bio u formi, jer se bukvalno činilo da mu saksofonista Ondrej Stveracek pritiče u pomoć svaki put u razmeni pitanje-odgovor solaža. Kad je o solažama već reč, svojih „pet minuta“ je pametno iskoristio Fedor Ruškuc svirajući melodije arapskog prizvuka namesto standardnijeg pristupa solo basu. Dian Pratiwi kao da je osetila pad energije i potrudila se da malo razmrda stvari ne menjajući programsku šemu, tj kad je već džez kao muzika za igru glavna ideja.

Dolazimo tako i do Marie Joao i Maria Laginhae. Kad nešto radite skupa četvrt veka, stvarno je greota da izostane vrhunski rezultat. Iza sebe imaju nekoliko albuma i kada sviraju zajedno dopuštaju sebi da se opredele za bilo koji deo karijere i da ga predstave publici. Dosta toga zavisi i od sastava u kome nastupaju. Formati variraju od dua do orkestra. Zato sam i iskreno shvatio njeno nepotrebno izvinjenje što ih je samo dvoje na sceni i što sviraju kasno, a koje je usledilo zbog tužnog i vrlo vidljivog pražnjenja sale između numera. Maltene im je posvećena „If You Could See Me Now“. U svakom slučaju smo dobili od svega po malo, a opet mnogo. I glas i pojava Marie Joao svrstava je u pravu Alisu (iz zemlje čuda) džez scene, uključujući radoznalost, dobronamernost, odlučnost, naivnost. Ona može biti mračna poput Bjork, ali nikad sumorna, dakle prava osoba za suprotstavljanje crvenoj kraljici srca. Kako sama kaže Mario je kompozitor gotovo svih numera koje su odsvirane na koncertu, ali ako su negde kompozicije u drugom planu onda je to slučaj kod Marie Joao, koja će maltene htela-ne htela svaku numeru prilagoditi sebi, i izvući je iz svakog oblika koji bi se mogao posmatrati kao standardan. Da, ona je kapetan lađe koja nije velika tako da možete osetiti svaki pokret mora i videti sve njegove boje od crne do raznih varijanti zelene i plave. Nije kratka, a ni jednolična, plovidba između Portugala i Mozambika. Ima tu svega, od preganjanja sa mornarima koji su popili previše, do priča sa lokalne pijace, sve do afričkih rituala. I kad Mario zasvira honky-tonk ritam, treba ga prepoznati ispod Marijinog glasa. U retkim slučajevima soliranja počastio nas je nečim što bih okarakterisao kao glam metal na klaviru, a drugi put su to bili Jarrettovi “kelnski“ momenti (primećeni i na njenom koncertu u Beogradu kod Julio Resendea).

Drugi dan otvorio je Sandra Klemm & Adam’s Family. Adama Klema smo sinoć čuli u okviru East West European Jazz Orchestra, a ovde vodi glavnu reč sa trubačem Tomažem Gajštom. Ja sam se iskreno ponadao da postoji neka skrivena veza sa poznatom serijom The Addams Family. Ništa od toga. Što se rodbinskih veza tiče, one su, osim u slučaju žene, simbolične. Milan Stanisavljević je venčani kum, Vukašin Mišković-nesuđeni dever, Nikola Matošić-roštilj majstor, Bruno Domiter-kućni ljubimac, dok je Tomaž Gajšt na trenutke prvi, a na trenutke poslednji izbor za zeta. Cela ta slika mi mnogo više paše za klub iznajmljen radi slavlja, gde se prepričavaju baperske priče, nego za veliku salu Srpskog narodnog pozorišta. Uđete u klub, vidite da ste višak, izvinite se i izađete, ali u tom trenutku ne želite da uvredite domaćine, pa na njihov poziv ipak ostajete. Na trpezi je uglavnom materijal sa novog albuma „Nostalgija“. Postojala je želja da se snimi album, pa se dalo u razmišljanje na temu šta bi se moglo snimiti, a da je najiskrenije. Rezultat je dao melodije detinjstva detinjstva.

Čekao je dugo Mark Turner na objavljivanje albuma pod svojim imenom. Imajući u vidu da je to dugo bilo ustvari taman, album Lathe of Heaven će još dugo održati svoju svežinu i aktuelnost. Postavi sa albuma jedino fali Marcus Gilmore, koga je zamenio Obed Calvarie. Može se reći, manje zvučno ime, ali je dosta prirodnije i lakše reći da ova postava zvuči drugačije nego lošije od originalne. Tako nešto se u najmanju ruku i očekuje na nastupima. Tranzicija koja postoji kad pogledate svirku u SF Jazz Collectiveu i u Tarnerovom kvartetu mi  je i dalje neobična i inspirativna imajući u vidu da su svi osim Joe Martina (bas) vezani za SF Jazz Collective i da Turner nije morao daleko da ide za zadovoljavajućom postavkom muzičara. Ono što je Calvarie doneo je tenzija, kao i pasažiće akcentovane svirke, da bi samo na trenutke skrenuo pažnju na sebe (a to radi sa savršenim tajmingom). Već na drugoj numeri („The Edenist“) hrabrost izostavljanja klavira može u potpunosti da se čuje i oseti uz nadilazeći bubanj Calvairea. Čak i ako ste slušali album i znate šta da očekujete, potrebno vam je vreme za fokusiranje. Na festivalu ovaj koncet je definitivno zahtevao najviše pažnje. Posledica ovoga je i izostajanje topline u koju možete da se ušuškate i dišete lagano i duboko. Mogućnost da se harmonske akrobacije Marka Turnera i Avishaia Cohena ogole, u potpunosti je otvorena. Ceo koncert ima jako jasnu i nepromenljivu trasu, a sola su podeljena na ravne časti gde se može čuti i snažan pun ton, ali i vazdušasta maltene subtonika i saksofona i trube. Njih dvojica su solisti, nema spora, ali jelo koje iza njih krčka Joe Martin koristeći iste sastojke miriše daleko i dobro. Verujem da bi nekom prosečnom muzičaru bilo čak i nezamislivo konstruisati funkcionalnu bas deonicu na zadate ideje vodilje, ali Martin to radi sa osmehom. Moguće da bi rezultat bio drugačiji da je bas bio jači u izlaznom miksu sa zvučnika. Naravno, i bez toga vertikalna izrada harmonija koje pravi ovaj kvartet se može nazvati najfinijim ručnim radom, čak i kad ima formu koja podseća vežbanju skala.

Bluzi džez ili džezi bluz, kako vam volja, jer ako volite jedno, volećete i drugo. Glas Kevina Mahoganya je svakako ono što se savršeno uklapa u taj okvir. Korpulentni crnac dubokog glasa iz Kanzas Sitija, sa plućima bariton saksofoniste, spušta loptu posle Tarnera i sad več stopala prate ritam benda. Kako mu je bend napravio intro lako je ušetano u BB Kingov standard „Every Day I Have The Blues“, koji je uvek neobično čuti bez Lucille, ali je Tony Lakatos u punoj fomi i jako lepo popunjava ostavljeni prostor. Ovo je donekle ostavilo jači utisak na mene nego njihova saradnja na albumu The Coltrane Hartman Fantasy Vol 1 od pre par godina. Ostatak benda svakako čine džez muzičari koji vole bluz i koji su komotni u tom okruženju. Kada je reč o zanimljivostima, pažnju privlači neobični štim bubnjeva Gaspera Betroncelja. Kao da je u pitanj neobična kombinacija rockabilly zvuka i onih bubnjića igračaka. Govorim samo o bas bubnju i tomovima koji se najjasnije čuju u varijanti gde su na sceni samo Betroncelj i Mahogany.