koncerti

26.08.2014.

Jazz Middelheim 2014: Susreti džez elite

Stabilna finansijska struktura i tradicionalno dobra prodaja karata daju festivalu u Antverpenu snažan zamajac za realizaciju ekskluzivnih programskih sadržaja

Mesto: Antverpen, Belgija / Datum: 14-17. avgust 2014. / Foto: Maurits Van Hout

Antwerpen,14 augustus 2014 Jazz Middelheim

 

Nedavno smo pisali o tome kako je prošao ovogodišnji džez festival u Gentu, a sada ćemo se pozabaviti njegovim starijim bratom (prikladnije bi bilo reći – ocem), antverpenskim Middelheim festivalom. Zvanično osnovan još 1969. godine kao serijal džez koncerata u antverpenskom parku Middelheim, svoje sadašnje ime dobija 1973, kada se i seli na sadašnju lokaciju, u ogromnu zelenu oazu Park den Brandt  preko puta ulice, i do 1981. održava se svake godine. Nakon toga, sve do 2007, festival se održava svake druge godine, da bi se potom vratio na jednogodišnju formu.

Sam grad Antverpen nije pitoreskan kao Gent, ali ima svoj značaj – osim što raspolaže trećom po veličini lukom u Evropi i predstavlja jedan od svetskih centara za obradu i trgovinu dijamantima, kao jedan od najvećih gradova sveta predstavljao je i jedan od njegovih kulturnih centara s kraja XV i početkom XVI veka. Danas je domaćin i ovom, najvećem belgijskom džez festivalu, koji konkurenciju ima u još sijaset drugih sličnih manifestacija kojima je Belgija prebogata. Stabilna finansijska struktura i tradicionalno dobra prodaja karata (u toku četiri dana festival poseti oko 20.000 ljudi) ipak daje Jazz Middelheimu startnu prednost, omogućavajući mu realizaciju ekskluzivnih sadržaja, čija je izvedba često ograničena na neretko samo to jedno ili eventualno još par drugih (imajući u vidu komplikovanu logistiku i troškove koji povlači svaki od takvih nastupa.

 

DAN 1

 

Pod ogromnim festivalskim šatorom, krenulo je upravo sa jednim takvim, skoro pa ekskluzivitetom. Ovogodišnji rezident festivala bio je naš stari poznanik, pijanista Vijay Iyer koji je tri od četiri večeri festivala predstavljao svoje najaktuelnije projekte. Tako smo prvo veče slušali na papiru svakako najinteresantniju formu seksteta (Steve Lehman – alt saksofon, Mark Shim – tenor saksofon, Harish Raghavan – kontrabas, Graham Haynes – kornet, Tyshawn Sorey – bubnjevi) i svedočili vrlo inspirativnoj svirci svakog od navedenih pojedinaca.

Namerno podvlačim “pojedinaca” jer ovako obimnom bendu je kao celini potrebno još vremena da prodiše, a svega dva koncerta ove godine će to naravno prolongirati. Komadi repertoara sastavljenog od nekoliko prearanžiranih odlomaka Iyerove svite pisane za formaciju od 20 muzičara “Open Street”, i  nešto originalnog materijala pisanog upravo  za ovaj sekstet, preplitali su se u pomalo neprirodnom maniru, ali su svakako efektno predstavili energiju i umeće svakog od aktera ansambla. Novi aranžman numere “Threnody” s Iyerovog albuma “Tragicomic” izveden na samom kraju nastupa, ostavio je želju da sekstet što pre zabeleži ovakav materijal i na traku.

 

 

Dave Douglas, i pored najrazličitijih projekata kojima je u toku godine sličnim žarom posvećen, uvek nađe prostora za nekoliko koncerata svog kvinteta, a jednom od njih imali smo izuzetno zadovoljstvo da prisustvujemo prve večeri festivala. Apsolviranoj činjenici da je iza uslovno rečeno novog kvinteta (Douglas/Irabagon/Mitchell/Oh/Royston) izuzetna prošlogodišnja ploča, dodajmo da bend nakon odgovarajuće kilometraže zvuči rame uz rame sa starijim dugovečnijim Douglasovim formatima tog profila. Pomešan materijal sa albuma “Time Travel” i, reklo bi se, novih neobjavljenih komada, koji obećavaju i buduću vitalnost kvinteta, u prvi plan stavlja svemoćnog, ali nadasve duhovitog Jona Irabagona, i zapanjujuće muzikalnog Rudyja Roystona koji predstavlja vezivno tkivo neophodno bendu ovakvog profila.

 

 

Pisanje o susretima dvojice giganata Herbieja Hancocka i Waynea Shortera doima mi se kao prilično delikatna rabota. Očekivanja iskreno nisu visoka, jer još iz vremena kada sam dvojac gledao u pratnji Davea Hollanda i Briana Bladea, ostavljali su utisak hermetičnosti i intimnosti doživljaja razumljivih isključivo njima. Dadatna okolnost apsolutne popunjenosti kapaciteta festivalskog prostora, te u takvim uslovima pozicija koja nam nije omogućavala bliskost sa onim što se dešava na bini, svakako nije nije išla na ruku krajnjem povoljnom utisku.

U početku je Hancock dugo bio taj koji je održavao kakav-takav intenzitet koncerta, skakućući sa standardnog džez vokabulara prebogatih harmonija i povremenih disonantnih pasaža, preko Bartoka, pa do sintisajzerskih samostalno generisanih perkusivnih ritmova i bombastičnih pasaža, dok je Shorteru na prvi pogled bio potreban priličan trud da odsvira i prvu i svaku sledeću mahom kratku frazu na svom altu.

No kako je odmicalo vreme, tako je i svirka dva majstora, koji još od ranih šezdesetih zauzimaju mesto u super-ligi džeza, postajala sve bogatija zahvaljujući interakciji i timski građenom intenzitetu, što su, uzevši u obzir činjenicu da je u pitanju u potpunosti improvizovana muzika, ipak presudni sastojci. Koncert, koji je bio kvalitetom jako promenljivog karaktera, od uspelih pasaža do pogubljenih konaca, na kraju je očekivano završen opštim odobravanjem pet hiljada ljudi koji su u prvom redu došli da pozdrave dve istinske legende.

 

 

Još jedna specifičnost i ekskluzivnost festivala ogleda se u programu smeštenom u manji šator pored glavne bine, u kojem izabrani bend ili muzičar nastupa u četiri različite postave u toku pauza glavnog programa. Prvog dana, na veliku radost, imali smo priliku čuti bend The Bureau of Atomic Tourism, iza kojeg stoji šest izuzetnih individualaca iz avangardnog i fri džez miljea, a o kome smo već pisali i ovde. Od solo Rhodesa, preko saksofonsko-gitarskog dueta, akustičnog kvarteta, do potpunog trijumfa kompletnog seksteta koji je furioznom izvedbom pretio da oduva konstrukciju šatora (novajlije u bendu su basista Ingebrigt Haker Flaten i gitarista Hilmar Jensson) prisustvovali smo upravo na maloj bini jednom od najuzbudljivijih događaja na celom festivalu.

Najuposleniji (s obzirom na broj festivalskih nastupa reklo bi se i maltene jedini) bubnjar u Belgiji Teun Verbruggen, uz prilično obilnu pomoć grantova belgijskih državnih institucija, održava ovaj internacionalni projekat već duže vreme sa desetak koncerata godišnje, i kao takav ima moju apsolutnu preporuku domaćim organizatorima odgovarajućih dešavanja.

 

 

DAN 2

 

Koncept festivala je svakodnevno predstavljanje i afirmacija uvek jake belgijske džez scene, tako da smo drugog dana mogli da se još jedanput uverimo u snagu njihove big-bendovske tradicije, ovaj put kroz orkestar saksofoniste Bruna Vansine. U aranžmanima koji u svojoj izraženoj ritmičnosti, ali i intuitvnom pristupu izvedbi njegovih članova, prilično duguju uticajima Gila Evansa, posebno su se pored agilnog Vansine istakli i pomenuti Teun Verbruggen i američki klarinetista, veteran John Ruocco.

Krajnje namere dansko-britanske postavke Phronesis, koje se tiču njihovog muzičkog izraza, i posle antverpenskog koncerta ostale su mi prilično nejasne. Potiskivanje ogromnih potencijala svakog od pojedinaca trija, verovatno u želji da se kod slušaoca/kritičara stvori slika o tome da je bend svesno odmaknut od želje za pukim dokazivanjem svoje zanatske superiornosti, ostavlja dozu nedorečenosti. Posebno kada bend u naponu uzbudljive interakcije omane u finalnom poentiranju, misleći valjda da bi istinski gruv bio protumačen kao prizemna kategorija. Kako god, vrlo dobar koncert, koji je energiju crpeo sa nedavno objavljenog live albuma “Life To Everything”, rezultirao je i bisom pred raspoloženom publikom.

 

 

Bez bremena prevelikog očekivanja vašeg izveštača, američka pevačica Stacey Kent je priredila krajnje opuštajući i nepretenciozan koncert, koji je odgovarajuće došao kao most predaha između dve svirke s potencijalno većom dozom uzbuđenja. Duhom prilično bliski onome što su nekad radili Astrud Gilberto i Stan Getz, Kentova i njen suprug saksofonista i flautista, autor i aranžer kompletnog autorskog materijala, Jim Tomlinson, predstavili su, uz pratnju pouzdanog benda,  mahom sambom i bosa-novom inspirisan novi album “The Changing Light”. Lepršavo, vedro, suptilno, neodoljivo sladunjavo… nekako prijatno.

 

 

Odlučnost i jasna definicija cilja i namera koje nedostaju gorepomenutom Phronesisu, od samog starta njegove karijere su od kontrabasiste i pijaniste Avishaija Cohena najavile zvezdu kojoj će publika “jesti iz ruke”, čak i kada promoviše srednje uspelu ploču mahom kamerne muzike sa gudačkim kvartetom. Na stranu što je to veče pomenuti studijski materijal zvučao, uz standardni Cohenov trio (Nitai Hershkovitz/Daniel Dor) daleko dinamičnije i živopisnije nego na traci, ekstaza i histerija kojom je završen ovaj koncert nakon dva bisa, uz naveće adute iz standarnog repertoara basiste, mogla se predvideti još od momenta kada je ovaj kročio na binu. Energičan i zapaljiv nastup trija nakon oficijalnog dela, sa strane može izgledati i kao podilaženje i mali bespotreban teatar nakon već uspešno završenog posla, no kroz prste se za ovaj umetnički upitan momenat da progledati, sve dok je krajnje očigledno da Cohen prosto živi za takve trenutke.

Na maloj sceni je svoja različita lica, u četiri navrata, predstavio mladi francuski pijanista Thomas Enhco – od suptilnog klavirskog solo recitala, do energičnog trio nastupa na uspelom tragu pijanista srednje generacije kao što su Aaron Paarks ili Aaron Goldberg.

 

 

DAN 3

 

Trećeg dana smo najpre videli kakve su benefite trojica mladića sa Kraljevskog konzervatorijuma u Antverpenu uspela da izvuku nakon četvorodnevnog druženja s basistom i vođom  Phronesisa Jasperom Hoibyjem. Nakon toga se, posle jednodnevne pauze, na binu vratio Vijay Iyer, s aktuelnim “Veteran’s Dreams” projektom. Rađen duže od tri godine u kolaboraciji s pesnikom i em-sijem Mikeom Laddom i konačno izdat septembra prošle godine, album je naposletku praktično bitisao bez valjane žive promocije, sve dok mu Jazz Middelheim nije pružio evropsku šansu.

Sedmočlana postava pokušala je da, kroz muziku i poeziju, dočara snove nekoliko ratnih veterana iz Iraka i Avganistana, te i pored izlizanog pozadinskog motiva, napravi snažan i skoro uznemiravajući efekat, sa ciljem buđenja empatije prema ovim bivšim vojnicima. Stilski je ovaj nastup bio najbliže hip- i trip-hopu, bez preteranog instrumentalnog isticanja, gde su za svirački angažovane deonice bili zaduženi gitarista Liberty Ellman i bubnjar Tyshawn Sorey.  Publika je toplo pozdravila izuzetno ambiciozan i kompleksan projekat koji bi, međutim, radi boljeg praćenja, ipak  najbolje išao uz slušaocima podeljen libreto.

 

 

Trenutno verovatno najpoznatiji belgijski džezer, pijanista Jef Neve, nakon brojnih koncerata u različitim formacijama  prethodnih godina, proslavio je desetogodišnjicu svog angažovanja u formatu trija. Uz sveprisutnog bubnjara Teuna Verbruggena i basistu Rubena Samamu, simboličnu podršku su dala i tri duvača u delu programa koji se tiču Neveovog orkestriranijeg opusa. Pozitivnog i simpatičnog Nevea publika kao jednog od “svojih” prima krajnje srdačno, ali je meni uglavnom pitak i mahom predvidiv zvuk klasičnog klavirskog trija, koji tek na momente zazvuči intrigantnije, više služio kao pozadinski efekat  za listanje pamfleta i bogatog propratnog štampanog materijala ,te ćaskanje sa kolegama iz drugih kuća.  Sve naravno uz čuveno belgijsko pivo i neodoljivi pomfrit.

 

 

Laganim i pitkim tonom je okončan je ovaj treći, programski najtanji dan festivala, i to uz odavanje počasti jednoj od najvećih legendi belgijskog džeza, usno-harmonikašu (i gitaristi) Tootsu Thielemansu. Koncert je dopadljivim klavirskim solo recitalom otvorio Bert van den Brink, a zatim su se  smenjivale različite postave muzičara koje su tokom godina manje ili više sarađivale s Tootsom (pomenimo najpoznatije: Eliane Elias, Bert Joris, Philip Catherine, Bart Denolf, Marc Johnson, Bruno Castelucci…) u prijatnim  interpretacijama. Kako standarda koje je Toots voleo da svira, preko njegovih originalnih komada, pa sve do onih tuđih, kojima je harmonikaš svojim doprinosom dao pečat. Ono što se i očekivalo, na kraju se i dogodilo –  uz burne ovacije, još uvek vitalni i duhoviti Thielmans se i sam na kraju, svojim jedinstvenim tonom hromatske harmonike, pridružio kolegama i pokazao da ni sa svoje 92 još nije za staro gvožđe.

U manjem šatoru su trećeg dana, u dve varijante, nastupili Belgijanci MannGold de Cobre, najpre u originalnoj formi kvinteta, da bi im se u druga dva seta pridružilo još 18 duvača u furioznoj fuziji, koja bi im bila vajld-karta za svirku i na nekom rok festivalu. Nekakav grub opis bi se sadržao u fikciji, u kojoj se članovima MC5 pridružuje duvačka sekcija koju je aranžirao Sun Ra.

 

DAN 4

 

Poslednji dan festivala počeo je prilično ranije, skoro u podne, koncertom sedmočlanog Carate Urio Orchestre agilnog antverpenskog saksofoniste Joachima Badenhorsta, donevši na mahove jako interesantan krosover melodičnih orkestriranih deonica, minimalizma i slobodne improvizacije. Nakon toga je Vijay Iyer okončao ulogu rezidenta poslednjim projektom koji, igrom slučaja, uključuje upravo antverpenski gudački kvartet i art-kolektiv The HERMESensemble.

Komad koji je pijanista stavio na papir još 2005, tek je ove godine objavljen, i to kao njegov prvenac za minhenski ECM.  Od svoja tri nastupa, Iyer  se jedino na onom prvom (sa sekstetom) prikazao kao vrstan džez pijanista, dok se ovde (ako se delom izuzme jedan solo-klavirski mahom improvizovani segment) ponovo čuvao za isključivo kompozitorsku ulogu. Brižljivo raspisane klavirske deonice i funkcionalno manipulisanje elektronikom se se ovde uklopili u koncept tzv. savremene klasične muzike.  I pored znalački raspisanih rigoroznih partitura (Iyer je i sam izvrstan violinista), svita iz deset kratkih stavova pruža na momente prilike i za slobodnu interakciju u kojoj su akteri, dalo se primetiti, posebno znali da uživaju. Još jedan od uspelih poduhvata jednog od najambicioznijih i najvrednijih muzičara na džez sceni.

 

 

Svirka dva bliska prijatelja, a svojevremeno mentora i štićenika, trubača Enrica Rave i pijaniste Stefana Bollanija, bila je daleko od hermetičnosti i intimnosti koju sugeriše ovakav format, i koju smo uglavnom dobili od dueta njihovih slavnih američkih kolega prvog dana.  Dvojica muzičara više od decenije saradnje funkcionišu gotovo intuitivno, prirodno se nadovezujući na fraze onog drugog. Red lirskih emotivnih, ali nikako bljutavih pasaža, koji su odavno stavili italijanski pečat na formu džeza, red šaljivih upadica, red virtuozne svirke, doprineli su ugođaju  koji je bio savršeno prijemčiv s jedne i uzbudljivo-avanturistički s druge strane.

 

 

Međuprostor između glavnih dešavanja popunjavao španski tenor saksofonista klasičnog baperskog stila i tona Gorka Benitez. Nažalost, ni u jednom momentu nije uspeo da skrene pažnju, kako zbog neinventivnog fraziranja i tankog materijala, tako i zbog osrednjeg pratećeg benda.

Sam kraj festivala je, za mene  pomalo neočekivano, nakon četiri dana istinskog muzičkog hedonizma doneo šlag na torti – koncert žive legende Ahmada Jamala. Nekada ga je Miles Davis navodio kao primarnog uzora, posebno apostrofirajući poštovanje tišine koje ovaj sprovodi kroz svoju muzičku filozofiju.  Već nekoliko godina unazad, ovaj 84-godišnji pijanista proživljava novu mladost, prešaltavši se na staze suptilne bravure i virtuoziteta, puštajući da ga izvrsni prateći muzičari (Manolo Badrena, Reginald Veal i Herlin Riley) inspirišu i izvuku svaki atom preostale energije.

Od uvodne “Saturday Morning” do zaključnih, kontrastno u odnosu na ostatak nastupa,  smirenijih “Blue Moon” i “Morning Mist”, kod Jamala je jasno da uživa u svakom momentu provedenom na bini. Muzički nimalo inferioran u odnosu na mlađe kolege, neprestano nameće jedinstven stil koji prepliće liriku, ritmičku suverenost i izvrsnu tehniku obojenu ekspresivnošću klaster akorada i sveprisutnu ritmičku sinkopiranost. Kiša koja je krenula da simultano pada u ritmu sa Vealovim završnim solom na basu, dala je notu žala zbog spoznaje da je ovaj četvorodnevni muzički praznik završen. No svaki od skoro 1800 km od Beograda do dalekog Antverpena bio je vredan ovog iskustva.

 

 

Tagovi: ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.