recenzije

15.04.2010.

James Chance and Terminal City – The Fix is in (Juno)

Veteran njujorškog no wave zvuka James Chance vraća se iz duge penzije i nakon bezmalo 30 godina izdaje novi studijski album

Uprkos mnogim glasinama, kultna figura njujorškog new/no wave pokreta s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina, saksofonista James Chance (nekad i James White, originalno James Siegfried) je i dalje vrlo živ i zdrav. Nekadašnji vođa legendarnih The Contortions, saradnik Lydie Lunch, Artoa Lindsaya i Rhysa Chattama, uzor mladih bendova kao što su Liars i Black Dice, James ove godine izdaje album koji sasvim sigurno neće napraviti muzičku revoluciju kakvu su započeli Buy ili Off White, a i bilo bi smešno da mu je to namera u zenitu šeste decenije života.

Razoren smrću nekoliko bliskih prijatelja, lošom prodajom albuma i konstantnim promenama članova benda, James je sredinom osamdesetih rešio da batali muziku na neko vreme. To „neko vreme“ je potrajalo sve do 2001. godine, kada je ponovo okupio Contortionse. Gotovo svi originalni članovi (sem basiste Georgea Scotta koji je umro od overdoza pre 30 godina), uključujući gitaristu Jodyja Harrisa, bili su na okupu. Na poziv glumca Vincenta Galloa, svirali su na festivalu All Tomorrow’s Parties, nakon čega su usledile relativno kratke, ali sve češće turneje. Zbog ekonomskih razloga, James je rešio da sa Contortions svira samo po Americi, dok bi mu za evropske turneje društvo pravili francuski muzičari koji su se nazvali Les Contorsions. Vremenom, originalni Contortions su se ponovo osipali, pa je James okupio novu američku grupu nazvavši je Terminal City, i sa njima je snimio ovogodišnji album.

The Fix Is In je ne samo prva studijska ploča Jamesa Chancea u poslednjih pitaj-boga-kol’ko godina, nego je i prva Chanceova ploča u kojoj može uživati svaki poklonik komercijalnog džeza, kome Jamesova zaovstavština s kraja sedamdesetih ništa ne znači. Ipak, ovaj album možemo posmatrati u okviru mejnstrima samo ako ga poredimo sa starim Jamesovim albumima, nikako sa aktuelnim „glavnim tokovima“.

Nervozni saksofon, klavir i vibrafon su uvod u Down and Dirty, pesmu sa najvećim „hit“ potencijalom na ovom albumu. Odmah nakon uvoda, čujemo da Jamesov glas i saksofon zvuče vrlo sveže bez obzira na njegovih 56 godina, dok bluz gitara samo pojačava sirovu atmosferu. Dok slušate Down and Dirty nimalo nije teško zamisliti poluzapušteni džez klub na periferiji Njujorka u kome obitavaju samo oni koji nemaju kintu da se provode u šljaštećem centru. Jedna od najmelodičnijih pesama koje je James ikada snimio je The Street with No Name, a stihovi otkrivaju veliku istinu „da su u svim malim gradovima ulice bez imena potpuno iste“. Skoro pa da mogu zamisliti džezere iz Nju Orleansa kako sviraju u ovoj pesmi.

Blond Ice počinje klavirom i vibrafonom, podsećajući na egzotične melodije Martina Dennyja, ali pravi šou nastaje kada James počne da falšira dok peva, radeći to potpuno svesno i namerno, po ko zna koji put u životu. To vokalno falširanje je ujedno i njegov zaštitni znak koji mu odlično stoji, tek da neupućeni ne pomisle da je to deo „tezge“. Klavirski solo Roberta Aarona u Blond Ice je jedan od najupečatljivijih na celom albumu, a isti čovek je zadužen za atmosferu naslovne teme u kojoj, pored Jamesovog saksofona, najviše dominira upravo njegov zvuk orgulja. Another Pompadour je Jamesova verzija bi-bapa uz koju već vidim Bubišu Simića kako cupka nogom, Aaronov organ i Chanceov saksofon u Chance’s Mood dočaravaju tipičan zvuk sedamdesetih, The Set Up očigledno duguje dosta toga muzici Sun Ra , dok je plesna Leave My Girl Alone sasvim pogodna za sing-a-long.

Kada sam nakon petog, šestog slušanja provalio da The Fix Is In traje skoro 70 minuta, priznajem da sam bio vrlo iznenađen, pošto sam se mogao zakleti da album traje bar 20 minuta kraće – podatak koji vam dosta govori. Ovo je jedan krajnje nepretenciozan album koji ne stremi da postane bilo šta veliko i važno. On je prvenstveno način da se James vrati u formu pred nove koncerte koji slede (ove godine ponovo nastupa na All Tomorrow’s Parties, ovog puta na poziv Matta Groeninga, autora Simpsonsa).

Njegov saksofon i dalje zvuči moćno, iako ne „vileni“ kao pre 30 godina – ovoga puta nateraće da mu se poklone i neke starije džezere, koji su godinama imali rezerve prema njegovom DIY sviranju. Mada, mislim da je najvažnije da se James nakon duge studijske pauze ne samo nije obrukao, već nam je poklonio jedan lep i gotovo easy listening album.

 

 

James Chance – saksofon, klavir, vokal

Robert Aaron – saksofon, klavir, orgulje

Dave Hofstra – akustični bas

Erik Klaasstad – električni bas

Simon Chardiet – gitara

Mac Collehan – truba

A. J. Mantas – vibrafon

Richard Dworkin – bubnjevi



Jedan komentar "James Chance and Terminal City – The Fix is in (Juno)"

  1. jelen каже:

    presluso sam samo ovu stvar sto si okacio, i na stranu sto je zvuk dosta mirniji, amortizovaniji nego back in da days, i ne mislim samo na njegov sax, nego na celu pesmu, zacudjujuce je sto mu je glas skoro iste boje… zvuci i dalje ko onaj nadrkani mrsavi klinja u beloj kosulji sa leptir masnom i rokabili frizurom…. ali ne falsira ko nekad, bar ne na ovoj pesmi koja je okacena…. ono falsiranje sa prvih albuma je nezamenjivo ;))))

    svakako cu preslusati album,iako ova pesma i nije nesto, ipak je chance je mega mega….

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.