tema

28.03.2014.

Hannibal ante portas

Koncert Die Dicken Finger feat. Peter Brötzmann kao povod za osvrt na Hamburšku fri džez scenu

IMG_3430

 

Ako nekoga pitate o Hamburgu, vrlo je verovatno da ćete refleksno biti nahranjeni sve samim nakinđurenim i besmislenim sintagmama: “Venecija severne Evrope”, “najlepši grad Nemačke – grad sa dušom”, “kapija sveta”… Ne ulazeći u brojne empirijske netačnosti i antinomije ovakvih krajnje neodmerenih deskripcija, ostaje vam samo da se privremeno razoružani, sa kiselim ukusom u ustima, povučete u skepsu kao poslednje utočište i oazu.

I dok, sa jedne strane, “sve Venecije svih mogućih svetova” nepovratno tonu u pišaćku, mulj i glib, sa druge strane, istorija možda, zaista, ciklično rešava svoje probleme i naplaćuje nagomilane dugove. Jer, setićemo se kako su pre samo koju godinu (218 – 210 p.n.e, prim aut.), takođe, treštali fri džez i world music iz tubi, bucina i tibija oko sličnih vrata/kapija poput ovih hamburških, u ime legendarnog hit-singla “Hannibal ante portas”. Samo, ovaj put umesto preko ledenih Alpa i u pratnji slonova, Hanibal dolazi sa prvim zracima prolećnog sunca iz Vupertala. Ništa manje odlučan i ratoboran! A Hamburg?! Pa…, Hamburg neka se sunča!

Ali na stranu probleme metaistorije. Ono što je zaista začuđujuće jeste činjenica da gostovanje “patrijarha fri džeza” nije nikakva uobičajenost u koncertnoj ponudi grada. Peter Brocman u Hamburgu nastupa malo češće nego što to radi u Ljubljani ili, zašto ne reći – u Beogradu. Neverovatno ali istinito! Uopšte gledano, kada je reč o idiomatskim izrazima ove vrste džeza, sadržaj je prilično klimav za severnjake sa ovakvim ekonomskim, istorijskim i kulturološkim pedigreom. Ako ništa drugo, posmatrano sa strane, prosečan auslender bi očekivao da grad u kome živi najveći broj milionera zajapurene Nemačke ekonomije – i koji je već nekoliko godina u samom vrhu idiotskih i mizantropskih listi “the most livable cities in the world” – ne doživljava kamenog srca kulturu kao stavku u gradskom/pokrajinskom budžetu.

 

Zgrada Filharmonije

Zgrada Filharmonije

 

Verovatno i ne, s obzirom da će, na primer, nova zgrada filharmonije na Elbi imati koncertnu dvoranu koju su demijurzi Hercog & de Meron projektovali da sa sve teatronom visi u vazduhu – bez ikakvih potpornih stubova – radi što bolje akustike. Da li sam spomenuo da je ceh ove oblaporne gozbe trenutno preko tričavih 800 miliona ojra i ne zaustavlja se (i niko ne zna kada će), jer dezert i espreso još nisu ni posluženi. U redu perverzije ove vrste, ali u čemu je onda problem kada je reč o više nego mlohavoj ponudi?

Za šest meseci koliko autor ovog teksta živi (i stvara) u Hamburgu, bilo je brojem jedva nešto više prilika za koncerte ove vrste. Prva pomisao je da je u pitanju profil centralistički koncipirane kulturne politike i da preferencije kultur-komesarijata gravitiraju ukrupnjene oko koncepta tzv. visoke kulture. Ali teško da bi planski i dirigovani projekat ove vrste mogao da opstane u tržišnoj ekonomiji najstarijeg tipa – iskovane i očeličene u lučkom ključu – sa temeljima u teškom i mračnom kontinentalnom bogatstvu: trgovini. Ne, to svakako nije slučaj i to se najbolje vidi na testerima za visoku kulturu; na primer, hamburški filmski festival je (polu)provincijalnog karaktera, krvavih očiju čvrsto uprtih u Berlinale, festival savremenog baleta po imenima gostujućih trupa i koreografa prilično marginalan i daleko iza, recimo, Beogradskog festivala igre, teatarska ponuda na nivou Bratislave, itd.

Da, Hamburg ima novca, daleko više od rivalskog Berlina, ali, budimo realni, Hamburg je u toj lažnoj dihotomiji nešto što bi se moglo okarakterisati kao “lesser city”. I to se, između ostalog, vidi i po načinu kako ga troši. U Berlinu za jedno kišno veče u sred nedelje, samo kada je reč o fri džezu i improvizovanoj muzici, imate Aksela Dornera i Tonija Baka na Nojkolnu, Marka Riboa solo ili Entonija Brekstona sa nekom od novih postava u Šarlotenburgu, a na Prenclauerbergu,… pa i na Prencu u “Auslandu”ima nešto sigurno. Hamburg je jednostavno tipičan evropski grad srednje veličine, večito u prašini “prvog iza prestonice”, sa svim svojim prednostima i manama. I ništa više! Njegov jedini greh je to što postoji glupavi Berlin kao protivteža. Mislim da bi svima bilo lakše kada bi preselili Berlin, recimo, u Kaliforniju a Hamburg nepromenjen ostao baš ovakav kakav je! Lep i okrugao. “Grad sa dušom”. “Venecija severne Evrope”…

 

Luka

Luka

 

Ali da se vratimo muzici. Dakle, odgovor na pitanje “zašto u Hamburgu ne cveta hiljadu fri džez lokvanja svaki dan” je supply and demand. Da, tako je jednostavno. Hamburžani avangardne provenijencije očigledno ne pate mnogo što im se Brocman dozira u malim šotovima ili što Metjua Šipa ili Vandermarka mogu da vide samo na benziskoj pumpi dok kupuju gorivo i pljuge na putu za gig negde u Skandinaviji. Jer u suprotnom nemački “from the box” ekonomski lovački njuh bi reagovao, i ponuda sa ovakvim finansijskim potencijalom bi bila daleko bolja.

Ne, njima ne smeta ni to što su za poslednjih punih šest meseci mogli da izađu iz kuće svega pet puta i to da bi videli i čuli Rudija Mahala i Henrika Valsdorfa, Džoa Zaksea, Matijasa Šuberta, Luku Maija i … i  to bi manje-više bilo to. Priznaćete, i nije neki “royal flush”, uz izvesne ograde. Pogotovo ne za nekoga ko je toliko bistar da je u stanju da za jednu prosečno ružnjikavu zgradu iskašlje više od osamsto miliona, and counting. Jednostavno, ovdašnja publika je zadovoljna ovime što ima i što joj je ponuđeno. Zato i ovaj specijal sa Brocmanom pada u nedelju, kako bi cela varoš mogla da izađe i da se pokaže.

Ali ni od šepurenja neke vajde. Koncert Die Dicken Finger feat. Piter Brocman (nedelja, 24. mart) je u organizaciji neformalne grupe sredovečnih (polu) diletanata/entuzijasta okupljenih pod eponimnim imenom “Fat Jazz”, koja svakog utorka organizuje džez svirke na različitim lokacijama po gradu. Njihov izbor su uglavnom lokalci bljutavog “modern jazz” usmerenja, sa ponekad po kojim izuzetkom koji pretekne sa berlinskog ovala.

 

IMG_3415

 

Tako, ovaj specijal se održava u baru “Golem” na obali Elbe, uklještenom između riblje pijace i brojnih neoliberalnih spomenika u vidu staklenih predstavništava najčuvenijih svetskih kompanija koje imaju nekakve veze sa brodovima, lukama ili trgovinom. Samo mesto, inače, nema mnogo veze sa ovom vrstom muzike. Kada nije “patrijaršija” obično je dosadan di-džej bar gde dolaze mladi polu-klaberi strejteri iz sveta advertajzinga da piju, da se glasno smeju i slušaju dosadne (mahom disko) setove lokalnih pretencioznih di-džejeva, koji bezdušno kopiraju liste svojih nešto autentičnijih i originalnijih kolega širom Nemačke.

Pored frekventnog “Fatt Jazza”,  nešto od koncerata može da se isčačka i u ponudi “MS Stubnic”, bivšeg Istočno-nemačkog ribarskog broda koji je krajem dvadesetog veka pretvoren u kulturni centar. Program ovog nadrealnog plovećeg mastodonta, ukotvljenog na post apokaliptičnom kraju “Hafen Cityja” – najvećeg gradilišta u Evropi, uglavnom je baziran na noise jelovniku sa svim svojim varijetetima, prilozima i predjelima. Od interesantnijih stvari, izdvajaju se gostovanja „Selvhenter“, “Dead Neandhertals”, “MOMBU”, “Mika Vainio”, itd. Na žalost, dugo iščekivani koncerti “The Pyramids” Idrisa Akamora i “NOHOME” Brocmana Jr. na “MS Štubnic” su bili otkazani zbog najavljivane epske oluje koja je trebalo da stigne – po svedočenju friško natapirane voditeljke lokalne tv stanice – direktno iz starog zaveta. Ali koja, cvrc!, na kraju se nije ni desila. Zaista šteta jer na takav lajnap u takvom okruženju (nešto kao berghajnska “Laboratorija” samo u utrobi kita) se ne naleće previše često.

Najozbiljniji, ali i dinamikom najređi, program imaju “SOUND NO WALLS + jazzwerkstatt”, kolaboracija muzičkih produkcija iz Hamburga i Berlina, stipendiranih od strane saveznih kulturnih fondacija i jevrejskih udruženja. Ovde su u igri sve sama ozbiljna imena i “štihovi”: Han Benink, Juri Kejn, Helmut “Džo” Zakse, Urs Lajmgruber, The Globe Unity Orchestra, Džon Ajrebagon Trio, itd. Međutim, pored toga što su koncerti (barem ono iz kategorije slušljivog) u najboljem slučaju jednom-dvaput mesečno, problem predstavlja i izbor lokacija (restorani, teretane, kuhinje po jevrejskim vrtićima i sl.), kao i kretenski elitizam u vidu visokih cena karata, pa je neophodno potegnuti vezu kako bi ste se “uvalili” na spisak. Hop-la-la! Ako znate na šta mislim. Ali toliko o Hamburgu i njegovim skromnim “lesser city” dometima. Da se vratimo muzici.

 

IMG_3431

 

Vitgenštajnovu tezu da je život poput eurokrema – jer ima i svoju belu stranu – najbolje potvrđuje nedeljna svirka. Koncert Die Dicken Finger feat. Piter Brocman u “Golemu” bio je treći (od predviđenih deset) na nemačkoj turneji ovog novooformljenog četverca koji čine Oli Štajdle na bubnjevima, Jan Roder na električnom basu, Olaf Rup na električnoj gitari, i “omiljeni-sin-svih-onih-koji-su-imali-zadovoljstvo” – Peter Brocman na tenor saksofonu, sopran saksofonu i taragotu. Ova saradnja ne treba nikoga da čudi. Iako je sam trio relativno friškijeg datuma, sva tri muzičara su, ako ništa drugo ono prekaljene “radilice” i “duljaji” (po fudbaleru Partizana Igoru Duljaju) berlinske/Nemačke fri scene.

Jana Rodera ćete sresti svaki put kada izađete na ulicu na Nojkolnu gde su koncentrisani neki od poznatih improv barova (npr. nezaobilazni “Sowieso”), gde je u svim ulogama – od blejača do leteće izmene na (kontra)basu, Štajdle svira u većini “mlađih” striktno fri postava na relaciji Hamburg-Berlin-Bavarska, a Olaf Rup je bio na Jelenovoj vol.1 Jazzin di-džej listi. Pored toga, za njega se može reći i da već dugo predstavlja jednog od najzanimljivijih i najboljih gitarista radikalno anti-melodijskog ili anti-harmonijskog usmerenja. Brocmana, za one koji ne prepoznaju lik, delo, bradu i brkove, predstavićemo detaljnije nešto kasnije u tekstu.

Koncert je rasprodat i prostorija od nekih 80 kvm je ispunjena do poslednjeg mesta. Sociološki, kulturološki i antropološki presek publike večito isti, bez obzira na epohu, grad, zemlju, kontinent, planetu: standardno “manly” postava, većina između pete i šeste decenije, lokanje na baru kao da je u toku devetnaesti dan aftera na Oktobar festu…sve u svemu ljut “sausage party” (VJ Sluško citat, prim. aut).

 

IMG_3427

 

Svirka počinje furiozno i u “in your face” maniru bez pardona. Odmah na početku bih da primetim jednu malu redundantnost. Bez obzira na marljivost i posebnu vrstu negovanja zvučne materije od strane Die Dicken Finger, ipak, još dok su plakati i flajeri za koncert bili u pripremi za štampu, znalo se da o nekakvoj distributivnoj pravdi ovde nema ni govora. Bilo je očigledno ko će u potpunosti ukrasti šou. I ovde je u praksi mudro ilustrovana stavka iz istorije džez muzike; izvojevane autonomije instrumenata i emancipacije solista, pretumbana pravila i negirane forme odlično se mogu razumeti u postavci stvari Die Dicken Finger trija na nedeljnom koncertu. Jer, krećući se u tom famoznom “hermeneutičkom krugu improvizacije” u ovoj ali i toliko drugih postava, znali su šta se može očekivati od takvog frontmena i kapetana kao što je Brocman, pa se čini da je ceo trio u svojim svirkama formirao neku vrstu ekvilibrijuma i stao u istu liniju kako bi dobio na volumenu zvuka i time “odgrizao” i obezbedio parče i za sebe. Melodijski instrumenti postaju ritmički, ritmički obaraju melodijama.

Štajdle, uzgred budi rečeno, i frizuricom i izgledom (a ne samo svirkom) sve više postaje Valter Vizel. U sumanutom tempu, od prvog takta poput hobotnice, u osnovnoj ritmičkoj pratnji nije silazio sa činela. Sve vreme uz konstantne složene brejkove na sneru i tomu oko kojih dahće i lapće high hat, naglašavajući određenu (samo njemu znanu) formulu, i uz stalna povremena vraćanja na poliritmičku ravnomernost i gotovo fank-rok gruv dobacivanje sa Roderom na basu. Ali sve to na realnih 450 bpm i uvaljano u jedan veliki, sočni drum roll.

Roder bi četvorodelnim taktom prihvatio ovu na momente potpuno ravnomernu vrtešku ritmičkog i melodijskog kretanja, a onda bi se pedalama i u trku popeo nazad na prestissimo kojim ih je šibao i gonio Štajdle. Na drugoj strani, tremolovi Rupove gitare su trajali čitavu večnost i bili i omotač i zapremina čitavog ovog haosa (maltene) dostojnog Jamacunikog “Hanataraš” ili Merzbowa. Čas bi nečim što izdaleka podseća na flamenko raheo (ali kad bi ga svirao Derek Bejli ili možda pre Otomo) šamarao i davio žice na gitari, čas bi razvlačio akord po akord pucajućih bluz arpeđa koji su poput čioda mapirali čitav solo i fijukali iznad glava prisutnih. A Brocman?

 

IMG_3439

 

Ko god misli da je Brocmana slušao dovoljno puta da su iznenađenja nemoguća – grdno se vara! I dok je u jednom trenutku rešetao čuvenim “machine gun” vampovima u falsetu, na momente bi se zastrašujuće lako i superiorno deganžirao nebu pod oblake u nimalo lake sonične altissimo overtone deonice, da bi se iznenada sa eksplozijom i velikim patosom stropoštao u donji registar, gde je sa gotovo htonskim tonovima u vibratu podvlačio i podebljavao fraze…

Čak i sam Jan Roder kao da je zaboravio sa kim svira i otvorenih usta, iskreno u čudu, smeje se i izbezumljeno gestikulira Oliju da snimi Brocmana koji prstima jurca gore-dole dok “šmirgla” telo taragota, i manijakalnim jurišnicama burgija njihov gusto naslagan zvučni zid buke. A taman kad su pomisli da su konačno poklopili “matorog”! Ali “ne možeš ošišati lava i poklopiti Brocmana kad solira a ostati živ da prepričaš”, kaže stara narodna. U toku je bila opšta ofanziva iz svih oružja. Volute za volutama, urlanja, režanja, meandrirali su brutalni pasaži dok su šikljali i štektali iz zvona tamno bakarnog tenora. Teško je bilo stajati na nogama!

I onda kreće kao šlagvort nepatvoreni mini-šou koji svi toliko vole iako su ga videli po ko zna koliko puta – nebitno da li je reč o 1974. ili 2014. godini, da li je ispred njega domaća Ring-Ring publika koja u ekstazi iz zadnjica ispaljuje vatromet i konfete dok ga sluša, ili sede nemačke blazirane glave – Brocman završava frazu i vadi omanji lovački nož, okreće mouth piece dok pridržava čep na vratu guske i sečivom kreće da tanji neusviranu trsku. Nema šta, na delu je manifest doslednog fluksusovca, i potpuno konvertovana publika baulja u skoro religioznom flešu dok halapljivo čeka novi “kick-in”. “Noch mehr, noch mehr”!

Da se razumemo, tu nema Ornetovih bezglavih (ali veličanstvenih) donkihotovskih juriša, koltrejnovskih meditativnih i transcedentalnih posveta i inkantacija, ili, pak, Ajlerovog škripanja i negacija “lepote zvuka” u travestijama koje leže na razvalinama delta bluza, gospela i pleh muzike. Ne, Brocman je Nemac u najpozitivnijem smislu te reči. Pored toga, i on sam je jedno od kapitalnih poglavlja u istoj toj debeloj, sakralnoj knjizi gde su i Kolmen i Ajler i Koltrejn i mnogi drugi sveci. Ove fraze su najsilovitije koje možete čuti u čitavoj istoriji džeza. Jednostavne, čiste, svedene i metodološki vrlo jasno i dosledno izvedene. Svaka je u jednom dahu, razgovetna, sa jasnim početkom i krajem, punih i intenzivnih boja i sa namerno uprošćenim i jezgrovitim glavnim delom.

 

IMG_3437

 

Istovremeno, i to je ono što mnogi ne (žele da) čuju, Brocman je – kad mu je ćef – raskošan liričar sa koloritom (timbre) staroga kova. On ni u jednom trenutku ne poseže za zvučnim ukrasima ili praznim hodom, zastrašujuće je sadržajan, i prosto je neverovatno koliko toga živog, vatrenog i neispričanog ovaj starac u osmoj deceniji (sic!) života ima da kaže. I to kaže odlučno, jasno i glasno!

Na kraju, posle opšteg transa i amoka publike, četverac izlazi na bis. Brocman na sopranu rapidno počinje temu, razvija je kratko u gotovo ornitološkim disonancama gornjeg registra, i onda završava dugim lirskim kontrapunktom. U publici odavno niko više ne sedi! Brocman potpuno smireno silazi sa improvizovane mini bine, i polako kreće da se pakuje kao da je na kasi u supermarketu. Gegajuci se, očigledno potpuno razvaljen, prilazi mu Oli Štajdle mokar poput nekog koga su gurnuli u bazen. Brocman ga pogleda kao da ga prvi put vidi te večeri i ležerno mu kaže: “Pa, i nije bilo tako loše”. Ma jok, ćale, bilo je onako.

 

IMG_3422

 

Tagovi: ,



Jedan komentar "Hannibal ante portas"

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.