tema

9.12.2019.

Fragmenti aure – vodič kroz vizuelni identitet ECM (5): Svetovi od muzike



Prvi album izdat pod etiketom ECM, katalоški broj 1001, američkog pijaniste Mala Waldrona Free At Last, u prevodu znači „Konačno slobodan“. Za Waldrona pojam „slobode“ nije imao značenje u smislu muzičke ekspresije imajući u vidu da je free jazz te 1969. godine već bio široko rasprostranjen i delimično prihvaćen kao ravnopravna forma jazz muzike. Za njega je pojam slobode imao drugačije značenje i značio je KVALITET. Kvalitet koji se zasniva na strukturi u integralnom smislu i zavrsava se na istoj. Značenje slobode u pojmu kvaliteta direktno je povezano sa inicijalnom idejom i konceptom Manfreda Eichera – omogućiti jazz muzičarima najbolje tehničke uslove za „zapisivanje“ njihovih ideja, tehničke uslove koji su do tada bili isključivo rezervisani za izvođače klasične muzike. Pre osnivanja izdavačke kuće ECM, Eicher je radio kao producent klasične muzike za legendarnu izdavačku kuću Deutsche Grammophon. Karijeru je počeo kao pomoćnik producenata,  a što je dovelo do sticanja vrlo značajnih iskustava u radu sa tehničkim licima, toncima, pa samim tim i opremom najvišeg ranga i kvaliteta.

Peter Laenger, Manfred Eicher, Robert Levin i Kim Kashkashian


Šezdesetih godina prošlog veka jazz je bio pod velikim pritiskom drugih izvora, počev od rok muzike koja je imala svoju nezadrživu ekspanziju. I upravo tada, jedan čovek se priprema da kreira medijum za svoje ideje o muzici koja je bila potpuno suprotna svim trendovima i tendencijama. Razlog ne leži u egocentrizmu, samoljublju, veličanju sopstvenog imena kroz kontroverzu, nego zato što jednostavno nije bio ganut takvim trendovima. Ubrzo nakon nekoliko prvih izdanja bilo je potpuno jasno zašto je Eicher svoju produkciju nazvao „Edicija savremene muzike“, a da pri tom reč savremena nema nikakvu vezu sa trenutnim trendovima i trenutnom modom.

Klasično obrazovan, praktično bezuslovno posvećen suštini i sa instinktom za blagi povetarac i sjajni vihor kreativnosti, taj čovek je neodvojiv od muzike koju je producirao – muzike koju je omogućio, kojoj je posredovao, koju je inicirao. I pored svega, ta muzika je bila poklon za njega samog. Šta god da kažete za njegovu estetiku, jedna stvar je krajnje očigledna – ona mora imati veze sa prostorom, nenastanjenim i širokim, sa prostorom koji uspeva da prigrli slušaoca.

Manfred Eicher 2012./ foto: Sebastian Widmann

„Usidrena u vremenu, muzika otvara svoj sopstveni prostor, svoje sopstveno vreme koje kao da sadrži sve što je neobjašnjivo i misteriozno.“ Manfred Eicher

Zvukovi nastaju u tišini, ali njihov cilj je odjek, rezonancija i preobražaj koji nastaju u umu slušaoca. Eicher je konstantno koristio sebe kao poligon za testiranje. Ako mu muzika ne govori, ako ne priča priču, ne bi postojalo ni interesovanje za istu. To ne znači da ta muzika može ili bi trebalo imati isto značenje za svakog slušaoca i da bi je trebalo shvatiti na isti način. Eicherov senzibilitet i uticaj okoline u kojoj je odrastao možda najbolje razume Peter Rüedi koji je takođe rođen i odrastao na obali Bodenskog jezera. Otvoren prostor, otvorena praznina, zimska magla i letnji odsjaj vode, verovatno su uticale i na njegov karakter imajući u vidu daleko čuvenu Eicherovu strast prema onim krajevima krajnjem severu. Poput Ingmara Bergmana i Eicher biva opčinjen „Nordijskim svetlom“. Ta fasciniranost ogleda se u njegovom čestom izboru fotografija pejsaža koje oslikavaju spoljne granice civilizacije, nastalih na severu Norveške, Islandu, Grenlandu ili delovima Arktika.



Sever za Eichera ne predstavlja isključivo geografsku odrednicu već nešto znatno dublje i složenije. Stihovi engleskog pisca Wystana Hugha Audena koji su nastali nakon njegove posete Islandu “And North means to all: Reject”, nas upućuje na imperativ “odbacivanja”. On može imati različita značenja, odbacivanje možemo shvatiti i primeniti na više načina, ali smisao te reči zasniva se u svakom slučaju na samosvesnoj samoći, dobro adaptiranoj idejama o životu, te načinu života dijametralno suprotnim, populističkim i potrošačkim životnim stilovima koji se propagiraju. Radije slika usamljenog čoveka u sivilu izmaglice nego slika nasmejanih ljudi koji sede za stolom ispod suncobrana. Umesto suncem okupanog pejsaža koji odiše svetlošću i perspektivom, radije tragovi hladne kiše na pustom planinskom predelu u sumrak. Odbojni Sever sve više postaje slika privlačna mnogima, privlačnija od ležernog i pristupačnog Juga. Samoća kao derivat Severa predstavlja jedan od krucijalnih motiva ECM produkcije. Bilo da se radi o velikom broju solo albuma koji su snimljeni tokom istorije duge pola veka, bilo da se radi o vizuelnom, grafičkom. Peter Rüedi primećuje da se i dizajn omota, pogotovo na samom početku, vrlo često zasnivao jedino na naslovu. Čak i ta slova u naslovu kao da imaju svoje, samostalno značenje i da im nije potrebna podrška drugih.

Osećaj Severa konstantno je prisutan, čak i ako fotografije pejsaža nisu nastale na severu Evrope.  Prosto imate osećaj kao da je fotograf zabeležio jedan momenat na dalekom hladnom Severu. Nikada ne biste pretpostavili da je fotografija Jana Jedličke, koja se nalazi na naslovnoj strani omota Garbarekovog albuma Twelve Moons, zapravo nastala u zapadnoj Toskani. Fantazija inspirisana plavo-sivom večernjom svetlošću na fotografiji istog trenutka nas seli u tajgu daleko od ljudskog naselja, mesto gde ljudska noga nije kročila. Nijedna fotografija, nijedan omot, nijedna muzika nastala pod okriljem ECM produkcije nije stvorena sa ciljem da impresionira slušaoca, da se diči ponosom zbog dostignuća. Bez pretenzija i želje da nekoga zavedu ili da nekoga nešto nauče. Umesto toga, omoti i muzika sa ukusom kažu: “odbaci”.



Kritičari mogu kuditi, mogu hvaliti, ali niko nikada nije odgonetnuo šta zapravo znači i kako ECM zvuči. Bilo je dosta pokušaja definisanja. Jedna od uspešnijih jeste definicija pomenutog Petera Rüedia: „Osobenost ECM produkcije leži u tenziji između duhovne i materijalne dimenzije. Eicher i inženjeri zvuka koje on bira su precizno naštimovani za slojeve i teksture, za materijalno otelotvorenje zvuka. „ 

Transparencija, jasnoća, prostor, inspiracija, ekspanzivnost su reči kojima pokušavamo da opišemo neuhvatljivost i  nedokučivost ECM tona. To nas upućuje na rečenicu Manfreda Eichera:  „Muzika postoji u vremenu ali nema stalnu, fiksnu lokaciju; ona mora biti izmišljena od strane prvog slušaoca – producenta.“

Jedno od najboljih viđenja uloge muzičkog producenta, ako uzmemo u obzir njegov rad, jeste stanovište da producent koristi Sokratove majeutičke veštine, da producent ima ulogu babice na porođaju umetničke istine. Dok umetnik usmerava svu svoju energiju na stvaranje mesta za nepredvidivo, producent stvara mesto za druge. On ne stvara muziku već stvara uslove i prostor za njen zvuk. Norveški pijanista i književnik Ketil Bjørnstad saradnju sa Eicherom opisuje kao proces pročišćenja u kojem tišina postaje obavezan preduslov za muziku.  Muzičar se nakon snimanja oseća kao da je sa sebe skinuo ogroman teret. Nepotrebne note i fraze odjednom postaju posebno sumnjive, čime se muzičar usmerava ka suzdržanosti, ka asketizmu koji za njega deluje prilično oslobađajuće .



Svi aspekti vođenja i prezentacije ECM produkcije su pažljivo planirani i razmatrani. To možda zvuči previše strogo za jednu jazz izdavačku kuću, imajući u vidu najznačajnije karakteristike te vrste muzike. No, u slučaju etikete ECM, taj poslovni princip ima jedino veze sa  ozbiljnim, detaljnim i temeljnim pristupom rada koji njen osnivač neguje već 50 godina.  Eicherov predizbor za ono što će možda biti nazvano monumetnalno nije šuplji gest, već replika askete. Askete, bezrezervno i isključivo posvećenog jedino umetnosti, jedino traženju te njemu svojstvene “aure prostora”.

Bilo da se radi o improvizovanoj ili komponovanoj muzici, snimanje iste zahteva ništa manje od vizije. Suština ECM tona leži u zvučnoj viziji Manfreda Eichera. Njegov prostor je širi, maštovitiji je i više vibrirajući sa harmonijom između muzičara i „babice“ – producenta, između iskustvenih oblasti koje su nekad potpuno različite. Bez obzira da li transformiše srednjovekovnu “a capella” muziku, jazz standarde nastale sredinom prošlog veka, savremenu klasičnu muziku ili semplovanu elektronsku muziku u novo slušalačko iskustvo, jedna stvar je konstantna – ono što ih sve povezuje jeste jedinstven stil.

Kao nijedna druga izdavačka kuća, ECM je urezao stazu duž margina raznih priča i diskusija u proteklih 50 godina. To nisu samo skrivene staze koje vode ka pojačanoj percepciji sveta, one su takođe i alternative stalno rastućem zaboravu individualca, uprkos grozničavoj i nemirnoj komunikaciji.

Peter Rüedi  izvanredno primećuje da ECM ne stvara „svetsku muziku“ već SVETOVE OD MUZIKE. I ti svetovi, ti prostori uvek odjekuju, vibriraju, rezonuju. Ta muzika budi slike, boje, mirise i raspoloženja. Ta muzika prigrli sećanje na njeno stvaranje, njeno rađanje iz tišine i iz buke.

Logičan zaključak jeste – ECM nije samo “zvuk”, nije samo „stil“, nije samo „estetika“ … ta tri slova su više od toga, ona predstavljaju strukturalnu sinestetičku celinu…auru.




Fragmenti aure – vodič kroz vizuelni identitet ECM (1): Estetika Atmosfere

Fragmenti aure – vodič kroz vizuelni identitet ECM (2): Trendseteri

Fragmenti aure – vodič kroz vizuelni identitet ECM (3): Sledbenici svetla

Fragmenti aure – vodič kroz vizuelni identitet ECM (4): Muzika, Naslov, Slika

———————————————————–

Koriščena literatura:

  • ECM: SLEEVES OF DESIRE: A COVER STORY ECM-EDITION OF CONTEMPORARY MUSIC (Lars Müller)
  • WINDFALL  LIGHT – THE VISUAL LANGUAGE OF ECM (Lars Müller)
  • HORIZONS TOUCHED: THE MUSIC OF ECM (Steve Lake, Paul Griffiths)
  • ECM –  A CULTURAL  ARCHAEOLOGY (Okwui Enwezor, Markus Müller)
  • EYE MAGAZINE

Tagovi: , , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.