intervju

30.01.2013.

Ana Sofrenović (2): Glas je eho čitavog ljudskog stanja

Moj cilj je oslobođenje glasa, onaj holistički pristup koji mi je Meredit otvorila, da bi došli do autentičnog izraza, kao glavnog cilja, koji je oslobođen manirizma bilo koje vrste

 

(prvi deo intervjua)

 

Kako izgleda radionica Meredith Monk?

Meredith kao osoba, koja je u tim godinama toliko vitalna, i proizvodi toliko snažan materijal, zadala mi je ozbiljnu temu za razmišljanje. Koliko je igriva, koliko je snažna u tome – njoj je tada bilo 40 godina rada! Taj jedan dan sa njom i tri dana sa vokalnim ansamblom su bili ključna kombinacija – dobila sam kompletnu informaciju u kratkom vremenu, upoznajući ih licem u lice.

Najpre je predstavila svoj holistički pristup glasu: da za glas nisu bitne samo glasne žice, već i psiha, emocija, energija čitavog tela. Pa ide priča o energijama, istočnjačkoj filozofiji, prenosu energije i komunikaciji, a meni se potpuno rotira – sve! U samom pristupu. Sve je, naravno, bazirano na njenoj muzici i principima na kojima ona nastaje. Ona ode u Nju Meksiko i napiše novu kompoziciju, i onda donese u Njujork, okupi vokalni ansambl u svoj loft, i oni rade na materijalu. To je njen mehanizam rada, koji je vrlo setovan, ali u okviru strogih pravila ona dozvoljava improvizacije.

Evo primera kako radi. Kad je tražila zamenu za Thea Bleckmanna za kompoziciju „Songs of Ascension“, našli su novog vokalistu devet meseci pre zakazanog snimanja. Njen komentar na to je bio – kasno! Ali, ne radi se o tome da on ne može da nauči. Njena muzika i njen pristup glasu imaju nešto za šta je potrebno više vremena. I na kraju su uspeli, velikim radom. Najbogatija stvar koju sam ja od nje dobila je pogled na svet između tonova i izraza, da od najsitnijeg daha i uzdaha može da se skroji velika zvučna slika. To mi je bilo ključno. Za vreme radionice organizovano je prijavljivanje za master klas, a ona je birala. Ja sam aplicirala i 2006. godine se našla u Karnegi Holu.

 

 

Kakvo je bilo to iskustvo?

Sedam dana pripreme njene muzike u fenomenalnim studijima u Njujorku, sa 18 ljudi iz čitavog sveta – ja sam došla sa najdalje destinacije. Sedam dana intenzivnog rada na komadima koje ona jako teško daje da se izvode bez nje. Ona kaže: „veliki deo moje muzike će otići sa mnom“. Jer, do kog stanja svesti ona dođe da bi izvela to što izvede – to nije pitanje note, nego jednog izraza u jednom tonu i šta sve može da u njega unese kao informacija. U grupi je bilo ljudi iz klasike, džeza, neki uopšte nisu bili vokalisti, ali imaju fenomenalne glasove. Kruna rada bio je nastup u Central holu, gde ona sedi na prvoj galeriji i gleda, a mi se svim silama trudimo da opravdamo poverenje. Imala sam priliku da izvodim moj omiljeni komad „Dolmen Music“, za tri muškarca i tri žene, koji ona zove Vokalna olimpijada. Ljudi okupljeni oko logorske vatre u jednom selu vode razgovor. Ona je toliko toga unutra stavila, da za vokaliste predstavlja žestok izazov, posebno da se savlada u kratkom roku.

Šta je najbitnije što je ona za tebe učinila?

Prepoznala me je. Tri godine kasnije sam aplicirala za stipendiju fondacije CEC ArtsLink, koja finansira saradnju američkih umetnika sa ljudima iz istočne i srednje Evrope. Pomenula sam da sam radila sa Meredith, kao i da sam preko Institute for Living Voice upoznala druge vokaliste koji glas koriste kao paletu: Shelley Hirsch, Joan La Barbaru, Johna Giorna… I dobijam odgovor da me Meredith poziva da bude jedan od domaćina, bez prethodnog kontakta sa njom! Naime, žena koja je radi za njenu fondaciju videla je moju aplikaciju, pa je pomislila da bi tako mogla da ostvari povezivanje dve fondacije. I tako sam dobila stipendiju, pošto je ona ušla kod Meredith i rekla „hej vidi, ima jedna devojka iz Istočne Evrope koja se interesuje za tebe“, a Meredith kaže „pa ja znam ko je to!“ U razgovoru koji smo vodile jednog jutra kod nje, ispričala sam joj kako se borim, tragam, kopam dalje, pričala joj o projektu „CODA“, kao prvom pokušaju da radim u interdisciplinarnom teatru. I ona me pogleda i kaže „Na svom si putu! Vidim ja to.“ To je probudilo samouverenost u meni.

O čemu se radilo u predstavi „CODA“?

Biljana Zdravković iz Jugokoncerta me je pozvala da osimislim projekat u duhu onog čime sam se bavila. Sa mnom su bila još tri autora – reditelj Vlatko Ilić, vizuelni umetnik Vojkan Klačar i Ivana Ognjanović. Sa glumcima sa naše scene sam radila osam meseci – krenuli smo potpuno otvoreno, da putem improvizacije dođemo do suštine, a tema je bila bavljenje zvukovima koji su postojali pre formiranja jezika. Projekat je naišao na razne reakcije: neki su očekivali da će čuti sledeći krug „Kabarea“, pa ih je zateklo kad su čuli sve što je taj drugačiji izraz nosio. Nekima se jako dopalo, nekima nije uopšte. Ali, za mene je imalo drugu vrednost: drznula sam se da uradim nešto što je potpuno različito od onog što sam radila do tada, a jako me je intrigiralo. I drago mi je da je snimljeno na DVD. Taj zapis mi je omogućio stipendiju u Americi i nastavio da putuje –  na nekim mestima je odzvonio više nego kod nas.

Projekat „Invisible Gypsy“ odveo te je u svet romske muzike…

Predivna saradnja sa Zoranom Tairovićem, koji je vizuelni umetnik, slikar i kompozitor. On je napravio cigansku operu, u kojoj je tradicionalnu cigansku muziku spojio sa Bachom i Dvořákom – prvo izvođenje bilo je u Beogradskoj filharmoniji, a stigli smo i do romskog festivala u Pragu. Ja sam se kao izvođač prvi put tada srela sa tom muzikom, koju sam oduvek volela, zato što je snažna i napunjena ljudskim iskustvom. Uživala sam u saradnji sa Dašom iz Ođile i Goranom Tairovićem, koji imaju prelepe glasove. Bilo mi je drago što sam i kod nas počela da se okušavam u različitim situacijama – da ne moram stalno da putujem, da bih sebe izlagala novim pristupima.

I Zoran ima širok spektar talenata – zato smo se i prepoznali, kao ljudi koji imaju različite jezike i senzibilitet, a koji komuniciraju sličnim intenzitetom. To je teško, jer kad imaš nekoliko krajnje izraženih različitih izraza kojima vladaš, puno vremena i energije ti treba da ih opslužiš.

 

 

Saradnja sa Jovanom Maljokovićem uspešno traje već godinama…

Sredinom 90-ih smo napravili program filmske muzike, koji smo mnogo puta izvodili po kulturnim centrima i pozorištima širom Srbije, a kruna je bila na Jovinom nastupu na Kolarcu prošle godine, i na Beogradskom džez festivalu. Zanimljivo je da repertoar nismo menjali sve ove godine, ali smo se menjali mi u tom repertoaru. Ova dva događaja su bila kruna njihovog rada kao džez muzičara, i mog rada kao glumice i vokaliste koja se bavila istraživanjem. Ja nisam džez pevačica, ali sam sticajem okolnosti sa Jovom uspela da ostvarim vredan kontinuitet.

Šta ti je prvo palo na pamet kad si dobila poziv za džez festival?

Uzela sam tri pesme koje su bile deo našeg repertoara, a onda odlučila da u njima pokažem ideje izmeštanja i pomeranja, kako s moje strane kao vokaliste, tako i od Jovinog benda koji je bio apsolutno u stanju to da isprati.  Iznenađenje večeri je bila pesma „Summertime“, koja je bila improvizacija i koju nisam sa njima ranije izvodila, gde je apsolutni cilj bio – hajde da uradimo ovo kao potpunu fri formu, i da vidimo gde ćemo da stignemo. Bilo mi je zanimljivo, kao izvođaču koji se prvi put predstavlja na takvom mestu kakav je džez festival, da pokažem ono čime sam se u poslednje vreme bavila. Dokazali smo da je ovo tlo spremno na promenu: s jedne strane su ljudi koji su na sceni bi prisutni sve ove godine i sada u mogućnosti da naprave preokrete i razvijaju stvari dalje, s druge strane su novi ljudi koji dolaze sa školovanja u inostranstvu i koji će tek uzdrmati scenu.

„Đelem, đelem“ u „Invisible Gypsy“, „Summertime“ na festivalu… Kakav je osećaj izvoditi „hitove“ na drugačiji način?

Šta ti radi hit? To je meni Goran Potić otkrio, vezano za „Summertime“. Kaže „ti si toliko razbila pesmu, da je jedino čega smo se mi držali bio – tekst“. Prednost mega-hita je što daje okosnicu koja je svima poznata – ne samo muzičarima, nego i publici – i za koju svi mogu da se uhvate. Ljudi imaju sigurnost da te prate gde god pođeš a i ti imaš sigurnost da se baciš, jer strukturu uvek osećaš. Ona je svima ušla u sistem, tako da im ne treba podsećanje, ali je samim tim i sloboda veća. U toj pesmi je najmanje bilo džez improvizacije, u nekom tradicionalnom smislu. Ja sam i glumica, i u njoj sam se bavila i glumačkom improvizacijom, kao posebnom vrstom eksperimenta.

Šta te je u brojnim kritikama inostranih novinara najviše iznenadilo?

Iznenadilo me je do koje mere su ljudi iz etabliranog muzičkog sveta uspeli da prepoznaju model iz koga dolazim. Oni su u mom izvođenju pročitali širi spektar od onog što sama muzika daje. Prepoznali su amalgam glume i muzike, na koji su snažno reagovali, dajući mi veliku potvrdu da nastavim dalje. Moja sledeća tema biće „održavanje livea“. Gde je mesto livea u digitalnom prostoru, gde su nove platforme? Da li je virtualni svet neprijatelj livea, ili je taj virtuelni svet nova live pozornica.

 

 

I šta ti misliš?

Za mene je to nova live pozornica. Virtuelni svet je spojio vreme i prostor, pa ukoliko omogući da imamo novu platformu livea gde sa nekoliko strana sveta imamo uključenja ljudi koji su se virtuelno skupili, i publiku koja može takođe biti virtuelna, ali i fizički prisutna na tim mestima, mislim da smo dobili novu scenu. Možda će ljudima trebati vremena da se adaptiraju na nove platforme, možda će u početku govoriti „nije to live, to je imitacija livea u svojim segmentima“, dok se još drže fizičkog kontakta i prisustva u prostoru. Ali, pašće mnoge granice: ograničenje u novcu, dovođenje muzičara iz daleka, putovanja.

Postoje zasad dve platforme u kojima sebe vidim. Jedno je virtualno prisustvo, gde se sve dešava na skrinovima, a drugo su hologrami, gde imamo muzičara sa drugog kraja sveta koji je u sešnu, koji u realnom vremenu dobija informaciju i reaguje na nju. I mi opet hvatamo taj momenat improvizacije koji se desi između nekoliko umetnika, ali se to putem tehnologije dešava između ljudi koji su fizički na velikim razdaljinama.

Nedavno si sarađivala sa Ljubišom Jovanovićem.

Desila mi se vanserijska prilika, da sam u nedelju dana mogla da pokažem šta sam istraživala i u okviru džeza, i u klasici. Drugi nastup bio je na proslavi društva „Lola“, sa horom Flautino koji vodi Jovanović, sa novim komadom „Spev“ koji je Zoran Hristić napisao za tu priliku. Posebno me je uzbudilo što je to pokazalo da je moguće napraviti šetnju između različitih svetova, koji retko između sebe komuniciraju. Drago mi je što su oba sveta smatrala zanimljivim ono što radim, što su se otvorili prema izrazu, a ne žanru. Mislim da je došlo vreme da se to desi i na ovom tlu, da počnemo da pravimo amalgame od kojih svi samo mogu da dobiju.

Osećala sam veliku odgovornost da u svetu klasične muzike sa svoje strane odgovorim što ozbiljnije, a da od toga što radim ne ustuknem ni malo, da ne prilagođavam svoj izraz da bi se njima dopalo. Da ostanem iskrena u onom što radim, ali da iz ozbiljnosti i mog uverenja u to što radim pokušaju da mi poveruju.

Projekat sa koreografom i vokalistom Peterom Scisciolijem počiva na pitanju: kako doživljavamo nevidljive i neopisive veze sa drugima u prostoru i vremenu… 

Posle studijskog boravka u Americi 2009. godine, dobila sam grant za projekat sa temom istraživanja glasa i pokreta. Saradnju smo dogovorili „u fizičkom svetu“ u Njujorku, a nastavili je u virtuelnom, vokalnim improvizacijama na „skajpu“, prilagođavajući virtuelne susrete vremenskim zonama u kojima oboma funkcionišu glava i glas. Takođe smo razmenjivali materijale i iskustva iz sopstvenih umetničkih života, ostvarujući komunikaciju između dve kulture, na dva mesta, u verbalnom razgovoru i kroz neverbalne improvizacije, tokom godinu dana. Zatim smo po dve nedelje proveli u Zagrebu i Beogradu, gde se od improvizacije oblikovao finalni, neimprovizovani komad, i konačno bili spremni za scensko izvođenje u  trajanju od 30 minuta u La Mami, u Njujorku. Bilo je 80-ak ljudi, sa kojima smo posle predstave razgovarali: prvi njihov komentar bio je – hvala!

Ove godine smo nastupili u Roulette-u, u Bruklinu, i počeli da snimamo film u Beogradu, što ćemo nastaviti u Njujorku. Kao i scensko izvođenje, i snimanje je predstavljalo improvizaciju: dogovorili bi se gde se nalazimo, prošetali gradom da odaberemo prostore, pozvali kamermana i snimili nešto što bi nam se učinilo interesantnim. U pitanju je, dakle, organski projekt koji živi, raste i dobija na formi. Oboma je doneo širu svest o radu sa ljudima iz drugih kulturnih sredina. Sada želimo da proširimo našu laboratoriju: aplicirali smo za novi grant, da bi u Njujorku sledeće godine okupili po nekoliko američkih i istočnoevropskih umetnika i sa njima radili na istim idejama.

Kroz radionice koje vodiš srećeš se sa mladim ljudima. Kako vidiš nove generacije?

Moje radionice se zovu Telo glasa. U njima je glas glavno sredstvo ali ne i glavni cilj. Otvorene su za sve koje interesuje glas kao sredstvo, profesionalce i amatere, svih generacija.. Istražujem kako određeni principi menjaju ljude koji su do tada glas posmatrali na određeni način. Moj cilj je oslobođenje glasa, onaj holistički pristup koji mi je Meredit otvorila, da bismo došli do autentičnog izraza, kao glavnog cilja, koji je oslobođen manirizma bilo koje vrste. Glas je eho čitavog ljudskog stanja.

U generacijama koje dolaze prepoznajem način razmišljanja koji je toliko razigran i otvoren, nov, svež i apsolutno njihov. Talenat imaju, ali to nije ključ za ono što čovek razvije. Značajnije je da razviju ono što im je najveća strast, a nekada ljude više zanima nešto što nije vezano za najveću sposobnost koju imaju. A tu najveću sposobnost mogu da iskoriste da im pomogne na tom putu.

 

 

Tagovi: , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.