koncerti

4.02.2019.

Korni grupa: Veče muzičkih kompromisa i dostojanstvenog oproštaja

Nostalgična posveta ambicioznijem delu autorskog opusa Kornelija Kovača

Mesto: Sava centar, Beograd / Datum: 31. januar 2019. / Foto: Dragoslav Nedić

 

Kada smo Kornelija Kovača 2010. godine intervjuisali uoči nastupa na Beogradskom džez festivalu, pitanje o eventualnom okupljanju Korni grupe samo se po sebi nametnulo. Kovač je tada takvu mogućnost kategorički odbio, tvrdeći da je količina volje i rezultujućeg rada potrebna na tom poduhvatu skoro nezamisliva, te da niko od bivših članova (tada su i bubnjar Vladimir Furduj i basista Bojan Hreljac bili živi) nije kadar da se prihvati takvog posla. To je bio i, čini mi se, poslednji put kada je ozbiljno zasukao rukave i pokušao da se koliko-toliko vrati u pristojnu sviračku formu. Skoro devet godina kasnije sam u tom svetlu vest o povratničkom koncertu Korni grupe dočekao s čuđenjem i velikom dozom skepse. U igri su neki novi ljudi (koji s originalnom postavom nemaju dodirnih tačaka), ali i dvojica ključnih članova – gitarista Josip Boček i pevač Dado Topić. Ideja, koju je organizator i promoter događaja pokušao da plasira, te Kovač kroz svoju zvaničnu izjavu najavio,   sama po sebi konceptualno se učinila korektnom – imaćemo bend koji će na kompaktan način pokušati da barem jednokratno ponovo predstavi srž ove nedvosmisleno bitne muzičke skupine.  Najavljen kao veoma specijalni gost za ovu priliku, koncert, nažalost, nije dočekao Bojan Hreljac.

Korni grupa, ispostaviće se i 50 godina nakon osnivanja, plastično pokazuje šta znači u muzičkim okvirima imati kultni status. Rasformiran 1974. usled Kovačevog nezadovoljstva povratnom reakcijom na njegov ambiciozni progresivni opus, bend i dan danas ima tvrdo fanovsko jezgro kao u godinama kreativnog vrhunca, a ono je osveženo i novim generacijama ogrezlim u zvuku progresivnog i džez-roka.  No, pokazaće se, ponovo, da i pored ogromne privrženosti,  taj broj je nedovoljno veliki da bi se u potpunosti popunio čak i parter Sava centra. Treba podsetiti da ovo nije prvo ponovno okupljanje benda;  iako umetnički uspešno i u najjačem sastavu, Kovač ga je te 1987. razočaran generalnom nezainteresovašću publike, ocenio samo kao još jedno podsećanje na razlog zašto su prvobitno prekinuli s radom.

 

 

Korni grupa je bend koji je radio na dva koloseka. Po jednom je klizio linijom manjeg (festivalske pesmice), ali po drugom paralelno i nelogično linijom dosta žešćeg (progresivni opus) otpora. Ova prva struja je ostavila, iako svojevremeno popularne, ipak, gledano iz današnje perspektive , mahom banalne pesme, koje uglavnom nisu preživele sud vremena. Ovaj drugi aspekt, distanciran od masovnog ukusa,  se, opet, itekako dobro izborio za svoje mesto u analima evropskog progresivnog roka, ali se i zadržao pod okriljem undergrounda (gde mu je realno i mesto).  Zbog svega pomenutog, i pored početne euforije kod entuzijastičnih simpatizera ove druge struje, koji su požurili da što pre rezervišu najbolja mesta po ne baš popularnim cenama, izostala je megalomanija i masovnost koja je pratila koncerte savremenika Korni grupe, kao što su Smak, Indexi, dok je Bijelo Dugme izlišno i pominjati.

Kada je veče pred koncert organizator saopštio informaciju da je učešće Dada Topića, zbog zdravstvenih problema, pod znakom pitanja, deo revoltiranih iz redova pomenutih tvrdokornih fanova je krenuo da preti  čak i tužbama.  Imenovani su gostujući pevači, a opšteraširena atmosfera razočarenja sugerisala je (da citiram kolegu) “rasprodaju nostalgije po pijačnim cenama“. Kada su, ipak, sutradan osvanule Topićeve slike s tonske probe, uzburkane strasti su se primirile. Preostalo je jedino da u neizvesnosti  iščekujemo šta će se u Sava centru desiti te poslednje januarske večeri.

 

 

 

Kao što se i dalo naslutiti, koncert skupine koja je najavljena kao Korni grupa te večeri bio je, usled staromodnog i delom nesmelog razmišljanja, osuđen na debeli kompromis, razapet između interpretacija pomenutih pesmica bez jakog umetničkog integriteta i pokušaja da se predstavi esencija benda kojom pleni i 45 godina nakon prvobitnog razlaza. Uređivačka politika će nam dopustiti da ovaj prvi segmenat u potpunosti ignorišemo, jer je, koliko god, ispunjavajući svoj dečački san, entuzijastično skakutao po bini i pokušao da napravi opštenarodno veselje, Dejan Cukić, naravno podsvesno, bio  zapravo najodgovorniji za odsustvo ozbiljnog koncepta koji je ovaj koncert dugovao onima koji su iz pravih razloga sve ove decenije privrženi Korni grupi.

Kultne kompozicije “Put za istok“, “I ne tako običan život“ (“bezobrazno“, bez Kovačevog predznanja ubačena u repertoar)  i “Moja generacija“ (lukavo aranžmanski obogaćena delom sa “italijanske ploče“) odsvirane su u celosti, dobijajući  tretman kakav zaslužuju; umnogome zahvaljujući i pevaču Zoranu Šandorovu, koji je u svom pristupu otvorenog srca uspeo da ubedi i najskeptičnije da bi trenutno teško bilo naći bolju alternativu Zlatku Pejakoviću, koji je originalno iznosio pomenute komade. Istu sudbinu, nažalost, nije doživela i epska “Prvo svetlo u kući br. 4“, najviše zbog odsustva Topića kao  njenog idejnog tvorca, ali i dokazala da pojedina velika dela nije moguće uspešno interpretirati izmeštena iz epohe kojoj duhom pripadaju.

 

 

Nekoliko meseci najozbiljnijeg rada (spartanskog, kakav je odlikovao svojevremeno i Korni grupu) doveli su do toga da pridruženi muzičari – klavijaturista Aleksandar Miletić, basista Peđa Milanović i bubnjar Ratko Ljubičić – s ponosom mogu da stanu iza onoga što su prezentovali strogom sudu prisutnih te večeri (istina, dok je Ljubičić svojim setom bubnjeva odao lepu počast Furdi, ostali smo uskraćeni za bar neku autentičnu klavijaturu koja je definisala zvuk Kornijevaca).  Međutim, i pored izuzetnog utiska koji je Šandorov ostavio, momenat kada je Dado Topić, nakon sporadičnih povika dozivanja iz publike, konačno stupio na binu, jasno je stavio do znanja čemu se publika poslednjih par meseci, otkako je najavljen koncert,  najviše radovala.  To je ujedno bio i znak da slede dve kompozicije koje to veče nisu smele biti izostavljene – “Jedna žena“ kao verovatno vrhunac progresivnog rok izraza na ovim prostorima i kod slušalaca različtih profila, omiljena “Etida“. Izlišno je reći da ih je Topić, iako vidno rovit, izveo skoro pa besprekorno, sa karakterom i emocijom samo njemu svojstvenim .

Vratimo se, ipak, na dva ključna aktera ovog ponovnog okupljanja. Na nastup gitariste Josipa Bočeka nije potrebno trošiti suvišne reči. Tolika volja da podsetiš i sebe i druge na tvoje mesto u instrumentalističkom miljeu ovih prostora ne sme se podvesti pod sujetu, već pod čistu ljubav i glad za muzikom. Progovorio je ponovo legendarni crni Les Paul i kroz “Dinamit“, jedan od retkih relevantnih gitarskih instrumentala sa ovih prostora. Neophodno je oprostiti svim “nevernim Tomama“, koji su posumnjali u formu i namere ovog velikog instrumentaliste.

 

S druge strane, za kompletnog autora i idejnog tvorca onoga što se dalo čuti te večeri, legende koja je svoje mesto u rok antologiji ovih prostora rezervisala još pre pola veka, već dugo vremena je jasno da je instrumentalno  u stanju da samo u obrisima nagovesti ono čemu je bio kadar u naponu snage.  S tim u skladu, na momente čak i pomalo odsutno, Kornelije Kovač  je odlučio da veći deo predstave provede sedeći pomalo skrajnut za klavirom, dirke tek povremeno ozbiljnije dodirujući. U takvim uslovima neizbežno je i postojanje doze frustracije, kada u oživljavanju velikih dela koje si sam napisao i originalno na jako visokom nivou  inetrpretirao, trenutno ne možeš previše aktivno da učestvuješ.

Događaj kojem smo to veče svedočili teško da može da se podvede pod koncert Korni grupe. Poštenije bi  bilo okarakerisati ga kao još jednu, nešto posebniju, posvetu liku i dela Bate Kovača,  gde je, po prvi put tretiran onaj najuzbudljiviji segmenat njegove karijere, do sada zapostavljan što njegovom voljom , što manjkom entuzijazma  da se uđe u tako ambiciozan projekat.  Ako bismo ga, pak, zaista tretirali kao koncert Korni grupe sa gostima, okaratkerisaćemo ga kao dostojanstven oproštaj jednog neobično važnog sastava sa ovih prostora.

 

 

 

Tagovi: , , , , ,



Jedan komentar "Korni grupa: Veče muzičkih kompromisa i dostojanstvenog oproštaja"

  1. Rista каже:

    Odlican tekst i fotke!
    Veliko poštovanje za Batu i Dada i zahvalnost za muzičku zaostavštinu! Žal što nisu više sa nama Furda i Hreljac!
    A Boček je svojim nastupom i pojavom učinio to da sam danima radostan i euforičan, da još više kradem svaki trenutak vremena od raznih obaveza da se prepustim muzici. Biti aktuelan 1969. ne kasniti više od par godina za svetskim pionirima prog-rock muzike (u ono vreme, sa onovremenim sredstvima komunikacije i informisanja), a danas sa 70 godina gitarski nositi svirku skoro 3 sata, imati ton kao kuća, energiju, um koji sve to prati i kanališe, vrhunski je dar, ali sigurno i zasluga ogromne strasti prema muzici!
    Crni Les Pul – neprocenjivo! Relikvija!
    Lično bi mi bilo draže da je srž progresivnog repertoara Korni grupe spakovan u sat i 15, sat i po, da je Dado pevao Prvo svetlo itd. ali ne treba biti prestrog. Hvala svima koji su učestvovali i organizovali ovo!
    Jazzinovcima i ostalima koji su kliknuli na ovu vest želim da im muzika bude strast i da im krepi duh i telo još mnogo leta!

Оставите одговор на Rista Одустани од одговора

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.